ПРАВЕ СЕ ЛУДИ И БЛЕСАВИ: Систематско брисање памћења у Хрватској

Споменик устанку народа Баниjе и Кордуна уништава се од 1995. године

Откако се Србиjа, после готово jедног века, поново поjавила сама на светскоj позорници, ослобођена jугословенског баласта, свакакве су jе невоље снашле. Природно jе да се намеће потреба и за jедним новим историjским приступом времену оптерећеном пропалом комунистичком идеологиjом и несталим jугословенством. Поготово што jе владаjући светски глобалистички поредак наметнуо многим, нарочито малим народима, ревизиjу и маргинализовање историjе. То се наjочигледниjе види и осећа на простору коjи се седам децениjа звао Југославиjа. Због тога jе нама нови поглед на прошлост важниjи него икад. Само они коjи буду добро познавали модерну, двовековну, историjу српског народа, моћи ће да разумеjу шта нам jе учињено и шта нам ваља чинити.

Све што се ових дана збивало у Хрватскоj и Вуковару, само jе последица jедне историjски ретроградне, неартикулисане и мотивисане примитивним нагонима, ревизиjе свега постоjећег. Поред уништавања књига на ћирилици и књига српских аутора, забране употребе ћирилице на jавним местима, петициjе за поново увођење поздрава „За дом спремни“ у хрватскоj воjсци, уништавани су и многи трагови свеколиког бивствовања у заjедничкоj држави.

УБРЗО после инсталациjе нове власти у Хрватскоj у лето 1990. године, преко jавне реторике свакодневно се подсећало да су Југославиjа, комунизам, партизани, братство и jединство, Срби – неприjатељи. Таква пракса ускоро jе дала поприличне резултате. До темеља су разорени споменици коjи су сведочили о убиjању Срба од усташа, затим о злочинима фашистичких окупатора над Хрватима, потом су ту спомен-обележjа коjа говоре о убиjању Јевреjа, а онда су на ред стигли обелисци коjи су говорили о Комунистичкоj партиjи и Титу у НОБ-у, братству и jединству.

Још пре почетка ратних чарки и доцниjе озбиљниjих воjних операциjа, уништено jе 220 сопмен-обележjа. Рушење тих споменика наjчешће jе био jуриш на места памћења, покушаj да се избрише из колективног сећања наjважниjи део из историjе Другог светског рата, антифашистичка борба и страдања Срба и других нехрвата у Независноj Држави Хрватскоj. То jе био део шире ревизиjе савремене историjе у Туђмановоj Хрватскоj коjа jе кренула у стварање нових митова.

Бахатост, нетолеранциjа, краjња агресивност, пљачке, тираниjа, рушења, убиства, постаjу саставни део свакодневице. Однос према обележjима из прошлости ниjе се нимало разликовао од односа коjи ће та нова власт имати и према грађанима, нарочито српске националности. Кад се jедном постави експлозив испод jедног споменика, онда jе jош лакше ставити га испод нечиjе куће. На десетине, на стотине примера могу да потврде ову праксу.

Када су почеле ратне операциjе демолирано jе више од 3.000 партизанских споменика и других обележjа из историjе и традициjе Срба у Хрватскоj. Један део, али руку на срце, много мањи, уништили су и припадници Воjске Републике Српске Краjине (у Плашком миниран партизански споменик у центру града, и срушен споменика народном хероjу Марку Орешковића Крнтиjи).

Тих дана у Осиjеку, од 82, нестала су, уклоњена или уништена 62 споменика, бисте и спомен-плоче. На питање где би могли бити ти споменици, тадашњи председник Извршног виjећа Скупштине опћине Осиjек, Бранимир Главаш jе одговорио да jе „оболио од опће амнезиjе“.

ДО СРЕДИНЕ 1992. године из Карловца jе избегло 15.000 грађана српске националности од укупно 21.731 колико их jе у том граду живело по попису из 1991. Када већ ниjе било Срба, шта ће онда и православна црква, коjа jе, иначе вековима красила град, био jе резон градских jуришника из ХДЗ-а. Шта се све збило испричао jе jедан грађанин из непосредног комшилука:

– Био jе 29. 12. 1991. Дошли су наши, донели су снопове експлозива, а нама рекли да се удаљимо те вечери из станова, jер ће бити весеља до миле воље – рекао jе он.

А у хроници Карловца, у „Карловачком тjеднику“ (11. 1. 1992) под насловом „Погођена православна црква“ пише:

– Да неприjатељ своjом артиљериjом гађа насумице, наjбоље потврђуjе вест да jе погођена православна црква Светог Николе.

Европска посматрачка мисиjа дошла jе у Карловац и написала извештаj у коме се доказуjе „да црква Светог Николе минирана и оставила траг jедног нецивилизациjског, вандалског чина с краjа двадесетог века коjи jе уништио некадашњу карловачку лепотицу“.

СПОМЕНИК Воjина Бакића у част револуциjе Славониjи, у Каменскоj, коjи jе несумњиво био међу наjвећим апстрактним скултурама у свету, срушен jе иако се то подручjе налазило изван непосредних ратних деjстава. Поводом ауторове смрти „Вjесник“ ће обjавити неистину: „Његов споменик слободи народа Славониjе срушили су четници“. Непосредни наредбодавац за извршење овог злочина, Миљенко Црњац, не само да ниjе позван на одговорност него jе „лепо напредовао све до генерала“. И друго ремек-дело овог аутора, на Петровоj гори, посвећено устанку народа Баниjе и Кордуна, доживљава сличну судбину. После 1995. почиње његово систематско уништавање и траjе до данас. Скида се и односи скупоцена оплата од нерђаjућег челика, а локална и државна власт не предузимаjу никакве санкциjе против починилаца упркос протестима антифашистичких удружења.

И не само то – кућу са атељеом, коjу jе Воjин Бакић имао у ували Гршчици, на Корчули, уништили су већ 1991. године „просветљени ХДЗ-ови jуришници“ из места Блато са тог острва. Нико никад за то ниjе позван на одговорност.

НАЛОГОДАВАЦ Миљенко Црњац за злодело jе награђен чином генерала

У КУКЊЕВЦУ, седам километара од Пакраца, уздизао се споменик у част 780 убиjених Срба. Злочин су извршиле усташе почетком октобра 1942. године. Имена убиjених била су исписана на каменим плочама. Аутор овог обележjа био jе ваjар Стеван Лукетић. Стручно постављен експлозив учинио jе своjе: од високе челичне скулптуре ниjе остало баш ништа, чак ни темељ. Тако се експлозивом уништава сваки траг прошлости. Асфалтни пут коjи водио до споменика данас jе зарастао у густ коров и шипражjе.

У ДАЛМАЦИЈИ jе од 1.030 спомен-обележjа срушено или оштећено 482, близу 50 одсто. На подручjу Макарске срушени су сви споменици, сто одсто.

На Вису, на обали уз пристаниште, 1964. године подигнут jе споменик чиjи jе аутор био Антун Аугстинчић. На jедноставном каменом блоку с jедне стране исклесана jе била реченица „Туђе нећемо – своjе не дамо“ коjу jе пред краj рата изрекао Јосип Броз управо ту на Вису. Почетком деведесетих плоча jе склоњена, изгледа баш у време када су у Загребу почеле да се роjе идеjе да се потегне за туђим…

Све ово што се издогађало деведесетих година само опомиње да нам jе мало потребно да из људског друштва склизнемо у дивљаштво. Надаjмо се да нам се неће jош jедном десити да се поjаве неки „маниjаци и да нам силуjу учитељицу живота – историjу“.

ПАМЕТНОМ ДОСТА

Илустрациjу стања тих година у Хрватскоj даjе и интервjу легендарног и сад већ покоjног новинара „Слободне Далмациjе“ Милорада Бибића Мосора са академским ваjаром Луjом Лозицом:

Мосор jе запитао чувеног ваjара да ли jе преболео што су на комадиће исекли његову скулптуру Јосипа Броза Тита у мрамору?

– То jе културицид наjгоре врсте коjег jе осудио цели свет. Једино се у Хрватскоj о томе шутило… Титову скулптуру, изложену у Шубућевоj улици у Загребу, испилали су на комаде. Страшно. Ужасно. Убитачно. Нестварно – одговорио jе Лозица.

На питање да ли jе истина да зато ниjе хтео сусрет са Фрањом Туђманом, нити да направи његову скулптуру?

– С Фрањом Туђманом се нисам сретао. Нити сам jа желео срести њега нити jе он хтео срести мене – рекао jе легендарни ваjар. Можда jе Фрањо Туђман, приметио jе Мосора, волео неко Луjино уметничко дело.

– То ме не занима. Моjе гесло jе: ко jедном изда – увек изда. Паметном доста!

Извор: Intermagazin

Везане виjести:

Ломпар: Покушаваjу да криминализуjу српску културну и …

Уништавање споменика jе срамота за Хрватску – Пише: Ненад …

БРИСАЊЕ ТРАГОВА ХРВАТСКЕ МРАЧНЕ ПРОШЛОСТИ …

Хрватима би на уништавању Дивосела позавидео и сам Гебелс …