Pozadina regionalnog „pomirenja“ – Piše Dragomir Anđelković

Datum objave: sreda, 2 februara, 2011
Veličina slova: A- A+

 

Dragomir Anđelković
Dragomir Anđelković

Srbija je radi evropskih integracija revnosno spremna da igra mazohističku ulogu koja  joj je pripala u kontekstu regionalne saradnje. Na to nas je posetila nedavna „vukovarska idila“. Kuda nas to vodi?
Ubrzo pošto je Josipović seo u predsedničku fotelju, pohitao je u Brisel. Tamo je ponovio želju svoje zemlje da što pre, ako je moguće već 2012. godine, postane član EU. No, visoki funkcioneri Unije priredili su mu hladan tuš. Žože Baroso – predsednik Evropske komisije tj. vlade EU – izjavio je: „Hrvatska je ostvarila ogroman napredak, ali treba da ispuni još neke uslove“. A kakvi su oni, pojasnio je Herman van Rompej – predsednik Evropskog sveta – naglasivši da je regionalna saradnja na „zapadnom Balkanu“ od ključnog značaja za proces proširenja (tj. za ulazak tamošnjih kandidata u EU). Posebno je istakao potrebu za jačanjem dobrih odnosa između Srbije i Hrvatske.

JUDIN POLjUBAC
U „prestonici“ EU, Josipović je bio početkom marta ove godine, a već krajem tog meseca usledio je njegov prvi susret sa Tadićem. Kako su naši mediji, kao da smo time obezbedili blagostanje za sledećih 30 generacija, egzaltirano izveštavali: „Srpski i hrvatski predsednici, na iznenađenje javnosti, neformalno su se sastali na radnom ručku u Opatiji“. Uz to su, po pravilu, i papagajski ponavljali: „Čini se da će iz Opatije krenuti novi politički vetrovi rešavanja pitanja koja opterećuju odnose dve zemlje“.
I nisu pogrešili. Obe strane su uistinu okrenule novi list. Hrvati su, radi svojih evropskih integracija, prihvatili da se više preterano ne dure na Srbe, te da pristanu da se „druže“ sa nama. A Srbi su, bar ovi koji vode zemlju, pristali da dodatno intenziviraju nacionalno ponižavanje i izvinjavanje za sva zla koja su Hrvati umislili da smo im učinili. Naravno, uporedo zanemarujući istinski genocid (1941-45) i najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata (1991-95). kojima su Hrvati „počastili“ Srbe.
Kako srpsko-hrvatsko pomirenje izgleda u praksi, slikovito pokazuje Tadićeva i Josipovićeva poseta beogradskoj knjižari „Plato“, kada je srpski predsednik poklonio šefu hrvatske države „Rečnik ex YU mitologije“, a zauzvrat dobio hrvatsku ogoljeno propagandnu knjigu o ratu u Vukovaru. Ili kada je posle nedavne Tadićeve posete tom gradu, i sa time skopčanim implicitnim prihvatanjem hrvatskih laži o sukobu 1991-92. godine, Josipović oholo ponovio domoljubnu floskulu: „Rat je započeo Miloševićevom agresivnom politikom“. Očito, Hrvatima je nedovoljno sve što Srbi učine protiv sebe, dog god eksplicitno ne prihvate njihovo viđenje naše novije i starije zajedničke prošlosti. Ipak, to sada nije najbitnije.

SMISAO SAMOPONIŽAVANjA
Suštinski preduslov evropskih integracija je da zemlja koja želi da uđe u EU normalizuje odnose sa susedima. Razume se, to često ne ide lako. Videli smo kako su izgledala hrvatsko-slovenačka natezanja oko granice. Hrvati neće da uđu u EU po cenu bitnih ustupaka, i insistiraju na onome što smatraju svojim pravom. Spremni su na tzv. regionalnu saradnju, čak i sa nama, ali pod uslovom da ih to, na bilo koji način, mnogo ne košta.
A mi, koji smo mnogo dalje od EU od Hrvata, svašta smo voljni da učinimo kako bi prešli makar i malu etapu puta za koji je neizvesno da li će nas dovesti do članstva u Uniji. Realno je da joj Hrvatska pristupi oko 2015. godine, dok je nama više puta poručeno da se tome i ne nadamo. Opet, to za režim nije razlog da bolje promisli da li se načelno isplati prihvati gotovo sve što se od nas traži, i to ne sam iz Vašingtona i Brisela, već i iz Zagreba. Tim pre, zašto bi mi mazohističkim držanjem olakšavali Hrvatima da obave domaći zadatak od koga zavisi kako njihovo članstvo u EU, tako i regionalni primat? Ne treba da teramo inat, ali nek se oni, makar na recipročnoj osnovi, čak ne i više od toga, potrude da daju doprinos pomirenju.

BOSANSKA IGRA
No, kako kažu Englezi: „Ne treba plakati nad prosutim mlekom“. Nismo iskoristili priliku da akutnu hrvatsku potrebu za regionalnom saradnjom iskoristimo da poboljšamo položaj Srba u toj državi, odnosno da nametnemo rešavanja pitanja naših prognanika, a nepotrebno smo se „posuli pepelom“. Evropski „standardi“ – kakvo god nam mesto bilo namenjeno od strane Brisela i Vašingtona – čak i nama mogu da korite, samo ako umemo da ih iskoristimo. Naši vlastodršci se prave da to ne shvataju. Međutim, bar nisu napravili dodatnu „materijalnu“ štetu u širem kontekstu srpsko-hrvatskih odnosa (ali su je napravili na drugoj strani, po pitanju Kosova).
Da li će tako biti i u narednom periodu? Da li će sve ostati u domenu nacional-mazohističkog ponižavanja i propuštanja prilike da popravimo bar deo nepravdi koje su nam u prošlosti učinjene? Kada je Josipović početkom godine bio u Briselu, Herman van Rompej mu je rekao i sledeće: „Naš zajednički cilj u naredne dve godine jeste stabilna BiH, čvrsto na putu prema evroatlantskim integracijama. Ona ne sme zaostati za ostatkom regiona i Hrvatska tu ima ključnu ulogu“. U realizaciji spomenutog cilja važni zadaci namenjeni su i Sloveniji. Kako se u Ljubljani tvrdi, njihov bivši predsednik, Milan Kučan, uskoro će postati izvestilac EU za BiH. Kako kaže slovenački premijer Boris Pahor – Kučan će pripremiti analizu stanja u BiH i proučiti moguće načine za uspeh ustavnih promena u toj državi.
Ne treba nam mnogo mašte da pretpostavimo, kakvu „normalizaciju odnosa“ na prostoru BiH spremaju Brisel i Vašington, pogotovo kada su Hrvate i Slovence izabrali za izvršioce poslova. Nema sumnje, radi se o daljim pritiscima kako bi BiH bila dodatno centralizovana a Republika Srpska svedena na njenu običnu administrativnu jedinicu. I uz to, kako bi BiH neometano bila uvučena u NATO.
Na sreću, osnovanu nadu da se to neće desiti (ili bar da RS neće izgubiti još neke funkcije), uliva državotvorni stav relevantnih stranaka Srpske. Dodik se dogovorio sa opozicionom Srpskom demokratskom strankom da na nivou BiH, u cilju zaštite dejtonskog statusa RS i konstitutivnih prava srpskog naroda, zajednički nastupe. Ipak, pitanje koje zlokobno lebdi nad sudbinom RS, to je da li će oficijelni Beograd zabiti nož u leža Srbima zapadno od Drine? Da li će se i on, u duhu „regionalne saradnje“ zasnovane na evroatlantskim principima, na neki način, uključiti u akciju koja se sprema protiv RS? To bi bilo i gore od onoga što je učinjeno sa povlačenjem kosovske rezolucije, a kamoli od klečanja pred Hrvatima. Radilo bi se o saučesništvu u pokušaju ubistva žive i zdrave zapadne srpske države!

EVROATLANTSKI BALKAN
Evroatlantski centri moći, u okolnostima kada se globalni parametri menjaju na njihovu štetu, što pre žele da okončaju zaokruživanje svog poretka na prostoru tzv. jugoistočne Evrope. On podrazumeva centralizovanu BiH (koja bi umesto državnog saveza dva entiteta postala klasična federacija), regionalizovanu (takođe federalizovanu) Srbiju, u punoj meri prihvaćenu tzv. kosovsku državnost (neko vreme bez formalnog priznanja Beograda). A ti i ostali balkanski protektorati, koji u dogledno vreme neće biti primljeni u EU, bili bi ekonomski i vojno (kroz NATO) integrisani i makar provizorno politički povezani. Briselu je laške da sa njima barata u „paketu“ nego da se bakće pojedinačno. U pitanju je ista logika u skladu sa kojom je Britanija masu vazalnih državica i kolonijalnih oblasti Indijskog potkontinenta, 1877. godine, uvezala u „Indijsko carstvo“ pod vlašću engleske krune.
Posao bar delimične kontrole sadašnjeg balkanskog kolonijalnog carstva, evroatlantski centri moći već su poverili Austrijancima i Slovencima. U njihov konzorcijum, paralelno sa definitivnim okončavanjem obrade regiona, kao punopravni član treba da uđe i Hrvatska. Šta god mi o njoj mislili, svojom nacional-pragmatičnom strategijom, ona se za to sama kandidovala. Ne radi se tu prevashodno o predstavi, uvreženoj u nekim zapadnim krugovima, da je ona – iako pomalo balkanska i otuda takođe drugorazredna – ipak predstraža Zapada. Stvar je u tome da se Hrvatska uspešno infiltrirala u srpsku ekonomiju, pogotovo preuzevši masu kurentnih preduzeća u Vojvodini i Beogradu, dok su njene obaveštajne strukture stvorile opsežnu mrežu u našoj zemlji. Uz to, Zagreb je u Srbiji formirao delotvoran medijsko-nevladin lobi.

NOVO JUGOSLOVENSTVO
Zapad je srušio Jugoslaviju, ali on nije protiv jugoslovenstva. Štaviše, neki vid jugoslovenstva smatra ne samo prihvatljivim, već i poželjnim, pod uslovom da je ustrojen onako kako Zapadu odgovara. A to znači da su Srbi podređeni element. Zato je titoistički koncept uživao velike simpatije Vašingtona i Londona. Tamo, i u nemalog broja drugih zapadnih prestonica, preovlađuje sličan stav onome koji je još 1913. godine, u  svojoj knjizi „Jugoslovensko pitanje u Habzburškoj monarhiji“, izneo Siton-Votson. Taj, politički vrlo uticajni britanski istoričar, smatrao je da bi jačanje srpskog faktora doprinelo prodoru Rusije ka toplim morima. A da bi „trijumf srpske ideje“ – u kontekstu rešavanja jugoslovenskog pitanja –„značio i pobedu istočne nad zapadnom kulturom i bio bi fatalan udarac progresu i modernom razvoju.” Stoga, Srbi treba da budu u secni Hrvata i Slovenaca.
Iza sadašnje regionalne saradnje po meri Zapada, i nametanja projekta jugoslovenskog kulturnog jedinstva, krije se ta ideja. Srbi, u interesu tzv. Novog svetskog poretka treba da budu pod protektoratom „zapadne braće“ (a i oni moraju da stave pomirljivu, kvazikosmopolitsku masku, što sa Hrvatima ide teško, pa zato i imaju probleme sa evro-integracijama). A ako Srbi prihvate da se potpuno odreknu svoje tradicije i autentične geopolitičke uloge, i da se u skladu sa tim distanciraju od Rusije, možda će biti prihvaćeni kao „počasni Evropljani“. Sličan status – tj. „počasnih Arijevaca“ – imali su oni Jevreji za koje je nacistički režim smatrao da su zadužili Nemačku. Danas ga, na izvestan način, imaju pravoslavni a pokorni Bugari i Rumuni, a donekle – zbog antičkog doprinosa evropskoj civilizaciji – i malo povlašćeniji Grci.

PUCANjE U KOLENA?
Kada se radi o nama,  da bi se kandidovali za to zvanje (a ne dobili ga), nije u pitanju samo trpljenje civilizacijo-verskog potcenjivanja, već i očekivanje da prihvatimo nipodaštavanje vitalnih nacionalnih interesa. Moramo da odemo mnogo dalje od pomenutih pravoslavnih naroda. Od nas se traži da mirno posmatrati pokušaje gušenje prava naše braće zapadno od Drine i južno od Kopaonika. I, da stvari budu i gore, možda u tome i učestvujemo.
Jasno je da je režim, a plašim se i veliki deo društva, radi evropskih integracija spreman da pristane na našu trećerazrednu regionalnu ulogu (drugorazredna je namenjena pravoslavcima koji su se na vreme pokorili). U tom svetlu treba gledati i na asimetričnu srpsko-hrvatsku „idilu“, i odnos građana prema njoj. Ali da li je vlast spremna, ne samo da nas uvrsti u NATO stroj, već i da puca u kolena naše nacije? I da li je narod toliko nisko pao da to mirno posmatra? A ako je odgovor negativan – nadam se da je ipak tako – da li shvatamo da plitkoumnim i egoističnim postupcima doprinosimo odluci evroatlantskih centara moći da nas oni još gore osakate? Ako Republika Srpska i može sama da se brani dok Srbija glumi kooperativnost, Srbi na KiM ne mogu. Jedna stvar je pritisak radi nametanja ustavnih promena zapadnoj srpskoj državi, koja je i te kako postavljena na dobre temelje, a drugo su bodljikava žica i NATO tenkovi na severu Kosova.

Izvor: PEČAT

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top