Potresna ispovest oca 13. bebe: Moja Slađa, moj anđeo, umirala je u najtežim mukama, ali nije prestala da se smeje

Datum objave: petak, 24 juna, 2016
Objavljeno u Ostalo, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+

Slađana Kobas jedina je beba koja je preživela genocid međunarodne zajednice u banjalučkom porodilištu, a priču o njenoj dugogodišnjoj herojskoj  borbi reporteru Ekpres.neta Mihailu Medenici ispričao je neutešni otac Stojan 

Otac Slađane Kobas

Autor: Mihailo Medenica

Jedva da je ostalo nešto života u Stojanu Kobasu, a i to malo opet previše da bi se nosio s njim. Ne može više, umoran je dobri starac, a smrt, ta stara kučka, laje ali ne ujeda, a samo bi da…

– Odmorim kod moje Slađe! Da zagrlim tamo negde gore ljubav moju najveću, moj život, moje sve, moju ranu neprebolnu…- nije odavno bio do groba kćeri, a nije mu daleko od kuće.

Žrtve “slobodarskog” sveta

Ne može. Noge neće, pa i kad pomisli da će ga poslušati ko da se skamene, posle tri koraka…

– Eno mog anđela pod najvećom krošnjom, dole, uz ogradu, vidiš, sine…- ne vidim, ne još, ali velim drugačije jer kako ne gledati očima ovog mučenika dok jedva gazi stopu kroz neveliko prijedorsko groblje.

Tuga pod najgušćom krošnjom: Otac Slađane Kobas na njenom grobu    FOTO: Saša Džambić
Tuga pod najgušćom krošnjom: Otac Slađane Kobas na njenom grobu FOTO: Saša Džambić

Ono staro, prastaro – belezi iz dva veka pre naših koraka na samom ulazi, a na kraju, tamo gde je pokazao jedva digavši ruku malo od struka njegov život: Slađana Kobas, kćer, anđeo, 13. beba žalosne i neoprostive epizode “slobodarskog” sveta koji je te ’92. zabranio letove nad ratom zahvaćenom Bosnom i Hercegovinom, a nekadašnje komšije, Hrvati i muslimani, presekli kopnenu liniju snabdevanja banjalučkog porodilišta kiseonikom!

Zapravo, 13. žrtva mučne priče o neljudskosti čije žrtve nisu ležale u rovovima, već inkubatorima…

– Znaju svi za tu priču o 12 prevremeno rođenih i umrlih anđela zbog nedostatka kiseonika u inkubatorima, ali malo ko zna, zapravo želi da zna, i o 13-toj, mojoj Slađi, koja je…- pade ko proštac na spomenik, presavi se nad uzglavljem svog neprebola, ko voštanica na junskoj jari i žegi.
Ćutimo, a šta bi drugo dok starina plače i nariče ime deteta koje nije postojalo, barem za birokratiju.

Da, tako je, Slađana Kobas, prevremeno rođena 18. 6. 1992. godine, u inkubatoru bez kiseonika provela nekoliko dana, poživela je predugo da bi njemo ime bilo upisano na spomeniku anđelima u Banjaluci i da bi počivala u spomen kosturnici sa svojim drugarima.

Drugari, čuvajte mi mesto, sad ću ja…

Da je bila te “sreće” da umre samo koji dan po rođenju, ali nije…

– Uvek je tih 12 nevinih duša zvala svojim drugarima, moj veliki borac malog srca! Svakog 22. maja, o godišnjici, u pomen bebama isistirala je da idemo u Banjalauku, do spomenika, pa na groblje, gde bi stala korak – dva ispred mene i tiho im govorila:

Za života redovno obilazila grobove svojih drugara, kako ih je zvala, 12 beba koje nikada nije upoznala: “Upitnik” u centru Banjaluke
Za života redovno obilazila grobove svojih drugara, kako ih je zvala, 12 beba koje nikada nije upoznala: “Upitnik” u centru Banjaluke

“Drugari, čuvajte mi mesto, brzo ću i ja kod vas”… – ali nije, ne dovoljno brzo. Poživela je “čitavih” 13 godina naša 13. beba, previše da bi se i njeno ime našlo na belegu u slavu najnevinijih žrtava bezumnog rata. A i zašto se zamerati svetu na čiju dušu ide svaka od njih, pa im pobrojati još jednu, mada teško da bi neko tamo zaplakao za njima, za njom…

– Jednom je čak insistirala da je puste u odelenje intenzivne nege, gde je ležala u tom prokletom inkubatoru, kao i ti mučenici maleni, i uspela je! Ej, koliko je ona svom širinom svog detinjeg srca i duše žalila za tom decom, ne mogu vam opisati! I tad je stala pred staklo i dugo gledala u inkubatore, govoreći bebama koje su ležale unutra:

“Vi ćete biti bolje sreće od mojih drugara i mene, hvala Bogu! Živećete dugo i srećno, znam, i srećna sam zbog toga! Setite se nas ponekad”, a meni suza suzu stiže, ali ne smem da jauknem da ne čuje. Ljutila se kad zaplačem, bila je jača od svih nas…- na mermeru u hladu onog drveta gleda nas slika anđela! Vaistinu!

Prevremeni porođaj usred ratne Bosne

Ni kamen ne može da potisne nešto veličanstveno i sveto iz očiju tog premilog lika nasmejanog deteta! Da je Stojanu da ostane tu, zauvek, ali neće prokleta smrt, i danas samo laje, ne ujeda, kao da nije dovoljno rana na ovom nesrećniku?!

Slađanina majka ostavila nas je shvativši da je Slađa bolesna… Njoj na dušu, neću ništa loše o njoj, Slađa i ja smo bili svet za Otac_Sladjane_Kobas_1sebe

– Jedva smo nekako tog dana stigli iz Prijedora u Banjaluku, ratna godina, ko će te povest, čime…? Kako smo došli suprugu su primili kao hitan slučaj, pukao vodenjak već, a ni sedmi mesec nije izgurala… Posle nekog vremena siđe neka sestra i kaže mi da je porođaj dobro prošao, ali da beba nije dobro i da će morati u inkubator, a znalo se tad uveliko da kiseonika nema ni kap, već ih je 12 umrlo do tog dana, ali…- trže se i vrati u taj blagosloven i proklet dan kada je na kratko video svoju mezimicu preko istog onog stakla intenzivne nege!

– Vidim da dete nije dobro! Naduveno, oči zatvorene, ne plače, ne miče usnama, ali ubeđuju me da će sve biti u redu i vraćaju je u inkubator! Posle deset dana majka joj je puštena kući, a moja Slađa je ostala čitav mesec i sve vreme su mi govorili da je ne upisujem još u knjigu rođenih, valjda misleći da neće preteći, ali to je bio moj veliki borac malog srca…- i pretekla je, na sreću!

Na rukama je Stojan doneo skoro do Prijedora, pa deo puta u nekom tovarnom kombiju kojim je neki srećnik vozio ženu i tek rođene trojke domu.

Slađaninu majku ne pominje! Tek rečju ponegde, ali je nema u slovu o trinaestogodišnjoj agoniji bebe koja nije postojala…

– Ostavila nas je shvativši da je Slađa bolesna! Njoj na dušu, neću ništa loše o njoj, Slađa i ja smo bili svet za sebe… Ima u Stojana još poroda, Bogu hvala, stariji sin i kćer, ali ne krije, znaju i oni, da je Slađa bila očeva rana i slabost!

Koridor pao, ali dockan za Slađu

– Slavnom i čuvenom akcijom “Koridor” vojska Republike Srpske uspela je da oslobodi potez od Modriče do Dervente uz nadljudske borbe i uspostavi normalnu komunikaciju s Banjalukom, ali je za moju Slađu to bilo kasno, prekasno! Oštećenja izazvana nestankom kiseonika počela su vremenom da uzimaju svoj danak…- vratili smo se domu u kojem je Slađana rasla, radovala se, bolovala, znala da joj se bliži kraj, ali se radovala svakom novom danu i hrabrila oca! Suze ne krije, nije ih mučenik više ni svestan kad poteku i skliznu niz obraze…

Koridor je pao, ali su oštećenja koja je Slađa dobila usled nedostatka kiseonika počela da uzimaju danak       FOTO: Saša Džambić
Koridor je pao, ali su oštećenja koja je Slađa dobila usled nedostatka kiseonika počela da uzimaju danak FOTO: Saša Džambić

Legoh jedanput da odmorim malo, kad mi ona potrča s bolničke postelje i pade na grudi, zagrli najčvršće do tad i pita: “Tajo moj, jel boli umreti?”- a ja se pravim da ne čujem šta pita, stiso je da mi je Bog ne uzme te noći…

– Pred upis u školu primeti lekar da slabo vidi i slabo napreduje u rastu i od tada kreću njene muke i detinjstvo po bolnicama Srbije, Rusije i Amerike! Četiri operacije, dve reoperacije, nebrojeno pregleda, bolničkih postelja, noćenja po dežuranama bolnica, al sve je istrpela bodreći mene da i ja istrpim, a nisam mogao! Ne kao ona, a jesam glumio, jesam krio zbog nje, a znala je sve! Baš sve…- malo niz hodnik je soba, do pre godinu dana netaknuta od one noći 2006. godine kada je Slađana otišla…

– Legoh jedanput da odmorim malo, kad mi ona potrča s bolničke postelje i pade na grudi, zagrli najčvršće do tad i pita: “Tajo moj, jel boli umreti?”- a ja se pravim da ne čujem šta pita, stiso je da mi je Bog ne uzme te noći i da ne čuje moje jecaje.

Donacije iz Republike Srpske, Srbije, dijaspore…skupilo se dovoljno novca da anđelica najpre operiše oči u Rusiji i progleda, ali jedna muka manje ne znači da neće za njom jedna više…

Borba s karcinomom

Traži da joj dopuste da počiva sa drugarima koje je nadživela…
Traži da joj dopuste da počiva
sa drugarima koje je nadživela…

– Počela je da šepa pomalo. Primetim i pitam šta se dogodilo, a ona mi kaže da se malo udarila u školi i da će proći! Ne da mi đavo mira, ja odmah kod lekara, oni uput za Banjaluku, odande za Beograd, a u Beogradu šok, mrak totalni, sve ono od čega se strepelo ali se nadalo da neće udariti na mog anđela – karcinom…- slušam jedva čujni živi spomenik, a odmah iza je soba, rekoh, do lane nedirnuta od one noći…

– Operacija za operacijom. Na čas bolje, pa počne da kopni, ali se ne da, osmeh nikad nije skidala s lica ni kad je bolelo da kamen pukne a ne čovek, dete… S noge se prema rečima lekara proširio na pluća, mada verujem, ali nikog ne mogu da optužim, da je greškom lekara metastazirao, i tada počinje kraj! Ne za moju Slađu, ne za mene i njenog brata i sestru, ali su je drugi već otpisali…- otac nije, nikada, znao je to veliki borac malog srca, sve do te noći 9. februara 2006.

– Nisam želeo više da je mučim po bolnicama, doveo sam je kući, njenoj sobi, uredio je baš kako je želela, kao iz bajke… Volela je, znate, da uvek budem obrijan, istušitan i doteran… Ponosila se nakako kad me vidi takvog! Znala je da ne klonem dok izgledam ko čoveka a ne kao avet! I tog jutra sam ušao kod nje u sobu i kao da sam slutio, zagrlio je koliko sam mogao i rekao sve ono što je ona meni ponavljala iz dana u dan: ti si moje sve, ti si moja snaga, tebe volim najviše na svetu, šta bih ja bez tebe…i izašao iz sobe da medicinske sestre završe svoje, a ja svoje: obrijao se, istuširao, obukao novo ruvo i taman krenuh ka sobi ponovo kad mi jedna od sestara kaza:

“Molim te, Stojane, nit jedeš nit spavaš, lezi malo, duga je noć!”

Kamo sreće da je ne poslušah, ali…- oči, samo u oči starca gledam, a ne bih, no pogled neće nikud s njih! Suze, vodene se, poklopi rukama lice pa kroz dlanove…

– Ako me je prvi san uhvatio kad viknu sestra: “Stojane, brzo, Slađi nije dobro!” Utrčim u sobu, iskašljava krv moj anđeo, teraju me napolje, ali ne mrdam! Skupio sam dlanove, polako joj podigao glavicu, samo je otvorila oči, osetio sam suze kako mi silaze niz dlanove, i “zaspala”…- zamolio bih ga, ali nemam snage, da samo provirimo u sobu, ali čemu..?

Ne znam zašto, vuče me nešto samo da se prekrstim tamo, ali ne mogu da prevalim slova preko usta…

– Dođoše lekari, konstatovaše smrt, pa za njima i oni s vrećom da mi nose dete! Skočim i dreknem: “Jel moje dete zarazno, jel opasno po okolinu, jel infektivno- nije! Stavite je u to i leteće glave, obećavam! Iz svoje sobe, iz svog doma će na počinak, a ne iz vreće dok sam ja živ, bogami”…- dugo je do u noć sedeo kraj svog anđela, ne dajući da ko priđe!

Nije bolelo, tata…

Nije to bio inat, naročito ne bes, već jadikovka za još samo malo vremena dok ih ne rastave, čekajući onu kučku od smrti da svrati i povede ga neprebolu…

Trinaesta zvezdica: Simbolični spomenik na grobu Slađane Kobas
Trinaesta zvezdica: Simbolični spomenik na grobu Slađane Kobas

– Bili su na sahrani i Dodik i čitav Prijedor i sva svita, ali niko moju Slađu do dana današnjeg nije priznao kao 13. banjalučku bebu! Ne treba meni to, želim zbog nje, voleo bih da joj ime bude upisano kraj imena drugara, kako ih je uvek zvala, ali, eto, izlgeda da je po nekim propisima predugo poživela za to…

Očev veliki borac malog srca počiva u miru pod onom krošnjom divno razgranalom, a bol u srcu starca koji je sve bitke tukao sa svojom mezimicom, i ostao sam na tom frontu, ne jenjava. Njeno ime je upisano na onom belegu gde ljudi ne mogu prići niti tumačiti kome pripada – nebeskom!

Trinaesta zvezdica je ona kad Stojan o mraku i vedrim noćima stane na terasu, pogleda u nebo i vidi najsjajniju kako mu šapće: “Nije bolelo, tata, ne sekiraj se! Sa drugarima sam, vidi, i zdrava i srećna…”

Izvor: EKSPRES

 

Vezane vijesti:

Deset godina od smrti Slađane Kobas | Jadovno 1941.

U Prijedoru obilježeno deset godina od smrti Slađane Kobas …

Majke stradalih banjalučkih beba: Ni imena im nismo dali …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top