Потресна исповест оца 13. бебе: Моја Слађа, мој анђео, умирала је у најтежим мукама, али није престала да се смеје

Слађана Кобас једина је беба која је преживела геноцид међународне заједнице у бањалучком породилишту, а причу о њеној дугогодишњој херојској  борби репортеру Екпрес.нета Михаилу Меденици испричао је неутешни отац Стојан 

Аутор: Михаило Меденица

Једва да је остало нешто живота у Стојану Кобасу, а и то мало опет превише да би се носио с њим. Не може више, уморан је добри старац, а смрт, та стара кучка, лаје али не уједа, а само би да…

– Одморим код моје Слађе! Да загрлим тамо негде горе љубав моју највећу, мој живот, моје све, моју рану непреболну…- није одавно био до гроба кћери, а није му далеко од куће.

Жртве “слободарског” света

Не може. Ноге неће, па и кад помисли да ће га послушати ко да се скамене, после три корака…

– Ено мог анђела под највећом крошњом, доле, уз ограду, видиш, сине…- не видим, не још, али велим другачије јер како не гледати очима овог мученика док једва гази стопу кроз невелико приједорско гробље.

Оно старо, прастаро – белези из два века пре наших корака на самом улази, а на крају, тамо где је показао једва дигавши руку мало од струка његов живот: Слађана Кобас, кћер, анђео, 13. беба жалосне и неопростиве епизоде “слободарског” света који је те ’92. забранио летове над ратом захваћеном Босном и Херцеговином, а некадашње комшије, Хрвати и муслимани, пресекли копнену линију снабдевања бањалучког породилишта кисеоником!

Заправо, 13. жртва мучне приче о нељудскости чије жртве нису лежале у рововима, већ инкубаторима…

– Знају сви за ту причу о 12 превремено рођених и умрлих анђела због недостатка кисеоника у инкубаторима, али мало ко зна, заправо жели да зна, и о 13-тој, мојој Слађи, која је…- паде ко проштац на споменик, пресави се над узглављем свог непребола, ко воштаница на јунској јари и жеги.
Ћутимо, а шта би друго док старина плаче и нариче име детета које није постојало, барем за бирократију.

Да, тако је, Слађана Кобас, превремено рођена 18. 6. 1992. године, у инкубатору без кисеоника провела неколико дана, поживела је предуго да би њемо име било уписано на споменику анђелима у Бањалуци и да би почивала у спомен костурници са својим другарима.

Другари, чувајте ми место, сад ћу ја…

Да је била те “среће” да умре само који дан по рођењу, али није…

– Увек је тих 12 невиних душа звала својим другарима, мој велики борац малог срца! Сваког 22. маја, о годишњици, у помен бебама исистирала је да идемо у Бањалауку, до споменика, па на гробље, где би стала корак – два испред мене и тихо им говорила:

“Другари, чувајте ми место, брзо ћу и ја код вас”… – али није, не довољно брзо. Поживела је “читавих” 13 година наша 13. беба, превише да би се и њено име нашло на белегу у славу најневинијих жртава безумног рата. А и зашто се замерати свету на чију душу иде свака од њих, па им побројати још једну, мада тешко да би неко тамо заплакао за њима, за њом…

– Једном је чак инсистирала да је пусте у оделење интензивне неге, где је лежала у том проклетом инкубатору, као и ти мученици малени, и успела је! Еј, колико је она свом ширином свог детињег срца и душе жалила за том децом, не могу вам описати! И тад је стала пред стакло и дуго гледала у инкубаторе, говорећи бебама које су лежале унутра:

“Ви ћете бити боље среће од мојих другара и мене, хвала Богу! Живећете дуго и срећно, знам, и срећна сам због тога! Сетите се нас понекад”, а мени суза сузу стиже, али не смем да јаукнем да не чује. Љутила се кад заплачем, била је јача од свих нас…- на мермеру у хладу оног дрвета гледа нас слика анђела! Ваистину!

Превремени порођај усред ратне Босне

Ни камен не може да потисне нешто величанствено и свето из очију тог премилог лика насмејаног детета! Да је Стојану да остане ту, заувек, али неће проклета смрт, и данас само лаје, не уједа, као да није довољно рана на овом несрећнику?!

Слађанина мајка оставила нас је схвативши да је Слађа болесна… Њој на душу, нећу ништа лоше о њој, Слађа и ја смо били свет за себе

– Једва смо некако тог дана стигли из Приједора у Бањалуку, ратна година, ко ће те повест, чиме…? Како смо дошли супругу су примили као хитан случај, пукао водењак већ, а ни седми месец није изгурала… После неког времена сиђе нека сестра и каже ми да је порођај добро прошао, али да беба није добро и да ће морати у инкубатор, а знало се тад увелико да кисеоника нема ни кап, већ их је 12 умрло до тог дана, али…- трже се и врати у тај благословен и проклет дан када је на кратко видео своју мезимицу преко истог оног стакла интензивне неге!

– Видим да дете није добро! Надувено, очи затворене, не плаче, не миче уснама, али убеђују ме да ће све бити у реду и враћају је у инкубатор! После десет дана мајка јој је пуштена кући, а моја Слађа је остала читав месец и све време су ми говорили да је не уписујем још у књигу рођених, ваљда мислећи да неће претећи, али то је био мој велики борац малог срца…- и претекла је, на срећу!

На рукама је Стојан донео скоро до Приједора, па део пута у неком товарном комбију којим је неки срећник возио жену и тек рођене тројке дому.

Слађанину мајку не помиње! Тек речју понегде, али је нема у слову о тринаестогодишњој агонији бебе која није постојала…

– Оставила нас је схвативши да је Слађа болесна! Њој на душу, нећу ништа лоше о њој, Слађа и ја смо били свет за себе… Има у Стојана још порода, Богу хвала, старији син и кћер, али не крије, знају и они, да је Слађа била очева рана и слабост!

Коридор пао, али доцкан за Слађу

– Славном и чувеном акцијом “Коридор” војска Републике Српске успела је да ослободи потез од Модриче до Дервенте уз надљудске борбе и успостави нормалну комуникацију с Бањалуком, али је за моју Слађу то било касно, прекасно! Оштећења изазвана нестанком кисеоника почела су временом да узимају свој данак…- вратили смо се дому у којем је Слађана расла, радовала се, боловала, знала да јој се ближи крај, али се радовала сваком новом дану и храбрила оца! Сузе не крије, није их мученик више ни свестан кад потеку и склизну низ образе…

Легох једанпут да одморим мало, кад ми она потрча с болничке постеље и паде на груди, загрли најчвршће до тад и пита: “Тајо мој, јел боли умрети?”- а ја се правим да не чујем шта пита, стисо је да ми је Бог не узме те ноћи…

– Пред упис у школу примети лекар да слабо види и слабо напредује у расту и од тада крећу њене муке и детињство по болницама Србије, Русије и Америке! Четири операције, две реоперације, небројено прегледа, болничких постеља, ноћења по дежуранама болница, ал све је истрпела бодрећи мене да и ја истрпим, а нисам могао! Не као она, а јесам глумио, јесам крио због ње, а знала је све! Баш све…- мало низ ходник је соба, до пре годину дана нетакнута од оне ноћи 2006. године када је Слађана отишла…

– Легох једанпут да одморим мало, кад ми она потрча с болничке постеље и паде на груди, загрли најчвршће до тад и пита: “Тајо мој, јел боли умрети?”- а ја се правим да не чујем шта пита, стисо је да ми је Бог не узме те ноћи и да не чује моје јецаје.

Донације из Републике Српске, Србије, дијаспоре…скупило се довољно новца да анђелица најпре оперише очи у Русији и прогледа, али једна мука мање не значи да неће за њом једна више…

Борба с карциномом

– Почела је да шепа помало. Приметим и питам шта се догодило, а она ми каже да се мало ударила у школи и да ће проћи! Не да ми ђаво мира, ја одмах код лекара, они упут за Бањалуку, оданде за Београд, а у Београду шок, мрак тотални, све оно од чега се стрепело али се надало да неће ударити на мог анђела – карцином…- слушам једва чујни живи споменик, а одмах иза је соба, рекох, до лане недирнута од оне ноћи…

– Операција за операцијом. На час боље, па почне да копни, али се не да, осмех никад није скидала с лица ни кад је болело да камен пукне а не човек, дете… С ноге се према речима лекара проширио на плућа, мада верујем, али никог не могу да оптужим, да је грешком лекара метастазирао, и тада почиње крај! Не за моју Слађу, не за мене и њеног брата и сестру, али су је други већ отписали…- отац није, никада, знао је то велики борац малог срца, све до те ноћи 9. фебруара 2006.

– Нисам желео више да је мучим по болницама, довео сам је кући, њеној соби, уредио је баш како је желела, као из бајке… Волела је, знате, да увек будем обријан, истушитан и дотеран… Поносила се накако кад ме види таквог! Знала је да не клонем док изгледам ко човека а не као авет! И тог јутра сам ушао код ње у собу и као да сам слутио, загрлио је колико сам могао и рекао све оно што је она мени понављала из дана у дан: ти си моје све, ти си моја снага, тебе волим највише на свету, шта бих ја без тебе…и изашао из собе да медицинске сестре заврше своје, а ја своје: обријао се, истуширао, обукао ново руво и таман кренух ка соби поново кад ми једна од сестара каза:

“Молим те, Стојане, нит једеш нит спаваш, лези мало, дуга је ноћ!”

Камо среће да је не послушах, али…- очи, само у очи старца гледам, а не бих, но поглед неће никуд с њих! Сузе, водене се, поклопи рукама лице па кроз дланове…

– Ако ме је први сан ухватио кад викну сестра: “Стојане, брзо, Слађи није добро!” Утрчим у собу, искашљава крв мој анђео, терају ме напоље, али не мрдам! Скупио сам дланове, полако јој подигао главицу, само је отворила очи, осетио сам сузе како ми силазе низ дланове, и “заспала”…- замолио бих га, али немам снаге, да само провиримо у собу, али чему..?

Не знам зашто, вуче ме нешто само да се прекрстим тамо, али не могу да превалим слова преко уста…

– Дођоше лекари, констатоваше смрт, па за њима и они с врећом да ми носе дете! Скочим и дрекнем: “Јел моје дете заразно, јел опасно по околину, јел инфективно- није! Ставите је у то и летеће главе, обећавам! Из своје собе, из свог дома ће на починак, а не из вреће док сам ја жив, богами”…- дуго је до у ноћ седео крај свог анђела, не дајући да ко приђе!

Није болело, тата…

Није то био инат, нарочито не бес, већ јадиковка за још само мало времена док их не раставе, чекајући ону кучку од смрти да сврати и поведе га непреболу…

– Били су на сахрани и Додик и читав Приједор и сва свита, али нико моју Слађу до дана данашњег није признао као 13. бањалучку бебу! Не треба мени то, желим због ње, волео бих да јој име буде уписано крај имена другара, како их је увек звала, али, ето, излгеда да је по неким прописима предуго поживела за то…

Очев велики борац малог срца почива у миру под оном крошњом дивно разграналом, а бол у срцу старца који је све битке тукао са својом мезимицом, и остао сам на том фронту, не јењава. Њено име је уписано на оном белегу где људи не могу прићи нити тумачити коме припада – небеском!

Тринаеста звездица је она кад Стојан о мраку и ведрим ноћима стане на терасу, погледа у небо и види најсјајнију како му шапће: “Није болело, тата, не секирај се! Са другарима сам, види, и здрава и срећна…”

Извор: ЕКСПРЕС

Везане вијести:

Десет година од смрти Слађане Кобас | Јадовно 1941.

У Приједору обиљежено десет година од смрти Слађане Кобас …

Мајке страдалих бањалучких беба: Ни имена им нисмо дали …