Pošto pravda, braćo?

Datum objave: utorak, 20 novembra, 2012
Veličina slova: A- A+

Vladimir Umeljić

ĆIRILICA

Hoćemo li u NATO, hoćemo li u EU? Možda i u uniju sa Vatikanom?

Kojoj firmi zapravo, kao filijala, pripada ova današnja organizacija UN, čiji je jedan od osnivača bila i ona nesrećna tamnica srpskog naroda, druga Jugoslavija? Mada, ruku na srce, i ona prva je bila strašna klopka za koju se plaćala cena Jasenovca, Jadovna itd. itd. itd.

I da li ta UN-organizacija slovi (zvanično) kao osnivač Haškog tribunala?

Smete li da sklopite opkladu sa mnom, gospodo vladajući (i brojni „opozicioni“) srpski političari, ako ja tvrdim da bi, kako Ante Pavelić, tako i Slavko Kvaternik i sin mu Dido, kako sarajevski nadbiskup Ivan Šarić, tako i njegov vodeći vatikanski oficir Alojzije Stepinac bili oslobođeni od strane tog Haškog tribunala?

I, naravno, bili euforično slavljeni od današnje nezavisne Hrvatske?

Jer nova nezavisna Hrvatska je na pragu EU i NATO i – tamo joj je i mesto! Stara je to i iskustvena mudrost „Sličan se sličnom raduje“, nije li tako? I ona prva nezavisna Hrvatska je 1941-1945. bila dobro zbrinuta, u pravom društvu…

Da li je tamo, međutim, i mesto preživelima i potomcima Jasenovca i Jadovna, NATO-bombardovanja uranijumskim projektilima i kasetnim bombama, šta više i majkama, sestrama i deci novomučenika iz „Žute kuće“?

Možda i roditeljima dvanaest banjalučkih beba, šestorice muškarčića i šestoro devojčica, kojima je Imperija u maju i junu 1992. uskratila kiseonik i osudila ih da postanu još jedna srpska „kolateralna šteta“?

Uzimam sebi pravo nedoklanog i još uvek preživelog, da vas to pitam, poneka i ne retka gospodo vladajući (i brojni „opozicioni“)  srpski političari. Hoćete li zaista da sedite zajedno sa Naserom Orićem, Ramušom Haradinajem, Gotovinom i Markačem za istim stolom?

Posle 20. veka naime postoje samo još nedoklani Srbi, čija je trenutna osnovna funkcija, izgleda, da produkuju nove heroje raznih „domovinskih, oslobodilačkih, humanističkih, časnih“ ratova, da budu njihove ugažene stepenice pri usponu ka „demokratiji i slobodi, ljudskim pravima i pravnoj državnosti“.

Taj sto, poneka i ne retka gospodo vladajući (i brojni „opozicioni“)  srpski političari, nalazi se naravno u EU i NATO, jer, kako sam (od vas, ponekih i ne retkih) čuo, Imperija nema alternative…

Da se tamo dakle lojalno, poslušnički i saučesnički dogovarate, kako pokoriti sledeći Irak i Avganistan, sledeću Libiju i Siriju, možda i Kubu, Venecuelu? Kako ekonomski uništiti sledeću Grčku, Španiju, Portugal, Irsku?

I – svaka nova zemlja, svaki novi narod je nova žrtva, nova Srbija, neki novi Srbi, iako nijedan od tih naroda ne može da se zaista uporedi sa srpskom raskrsnicom svetova, sa narodom-žrtvom jednog od tri najveća genocida evropskog 20. veka…

Jer Srbi nikada nisu izrodili neke narodoubice u lokalnim (Turska) ili čak u interkontinentalnim razmerama (Amerikanci), neke narodoubilačke naciste (Nemačka) ili neke narodoubilačke klerofašiste (Hrvatska), neke muslimanske teroriste (multinacionalni mudžahedini i džihadisti) ili neke neljudske kasape (kosovski Albanci) a čak i domaći komunistički satrapi su svojevremeno krvavili ruke prevashodno na sopstvenom narodu.

Pošto je ta vaša pravda i to tako velikodušno opraštanje strašnih grehova, Misters, Heren, Msjes, Efendije?

Možda bismo mogli da pitamo pape? Jer oni su od osnovnog hrišćanskog postulata oproštaja grehova u Srednjem veku načinili pravu (i monopolističku) berzu vrednosnih papira, imaju dakle – bukvalno bogata – iskustva u tome.

Tako je papa Jovan XXII. (1316-1344.) prodao preko 65 000 ovih „berzanskih akcija oproštaja grehova“ a njegov naslednik Klemens VI. (1344-1351.) ga je sa oko 90 000 komada još daleko nadmašio, bacio takoreći u zapećak.

A papa Aleksandar VI. (1430-1593.) je čak pozivao Gospoda za svedoka, kada je zločincima dopuštao, ne, od njih zahtevao da svoja, ma koliko teška zlodela otkupe zlatom: „Bog ne želi smrt grešnika, već da on živi i plaća!“, govorio je papa i zgrtao bogatstvo. Jer nije lako podići svoju brojnu decu od raznih ljubavnica…

Hoćemo li dakle u uniju sa Vatikanom, gospodo ekumenisti?

Od papa se, naime, može nesumnjivo naučiti, kako se Hristosova žrtva pretvara u zlatno tele, mogu se slaviti i mise-zahvalnice raznim srpskim zlotvorima a da ne zaboravimo, da bi (tada već bivši) episkopi tj. potom biskupi i kardinali smeli da glorifikuju i proglašenje Alojzija Stepinca svecem.

A sa Vatikanom iza leđa, može se poći od toga, nijedan današnji sud „međunarodne zajednice zajedničkih vrednosti“ ne bi osudio bilo kog Srbina, čak i kada bi taj pobio hiljade i proterao („etnički očistio“) stotine hiljada Hrvata, iskasapio stotine kosovskih Albanaca i prodao njihove organe parajlijama na zapadu ili uništio pedesetak sela u okolini Srebrenice i poubijao nekoliko hiljada na pr. bosansko-muslimanske nejači. I za takvu opkladu sam naime spreman.

Zvuči li to možda – u zlo doba – primamljivo?

Hoćemo li dakle u NATO, hoćemo li u EU, hoćemo li u uniju sa Vatikanom?

A onima, koji drmaju glavom i odmahuju rukom, koji nadmoćno tvrde, da su ova i ovakva razmišljanja daleko od realnosti, da su isuviše emocionalizovana, da to predstavlja „okrenutost ka prošlosti“, da se na taj način ne može voditi politika, narod, država (u čuvenu svetlu budućnost, naravno), želim da postavim još samo jedno jedino pitanje.

Jer neprevidivo je, da je i sve gore navedeno samo realno, proverljivo, dokazivo.

Budući dakle da vi (realisti, okrenuti budućnosti) u suštini tvrdite, da je bolje biti uslužni rob nego mrtav slobodar, da je bolje biti obezdušen i češće sit nego produhovljen i katkad gladan, pa čak i da je bolje biti zavisni i zbrinuti vo u gospodarevoj štali sa doduše nesigurnom životnom budućnošću nego nezavisni, ne baš optimalno zbrinuti čovek sa doduše nesigurnom ekonomskom budućnošću – šta vi onda uopšte imate protiv mog osnovnog pitanja, koje glasi:

Hoćemo li dakle u NATO, hoćemo li u EU, hoćemo li u uniju sa Vatikanom?

Razumeo bih vas, doduše, da sam vam kojim slučajem postavio sledeće pitanje, te da ste me potom nazvali retrogradnim, isuviše emocionalizovanim i nerealnim, znači – protivnikom svetle budućnosti. A to pitanje glasi:

Zar nije ipak previsoka cena ulaska u NATO, EU i pod skute Vatikana, ukoliko se od nas očekuje da im postanemo barem slični ili čak i isti kao oni? Jer stara je i iskustvena mudrost „Sličan se sličnom raduje“, nije li tako?

 

A upravo to je (u)cena ulaska u tu kuću, u kojoj pravda ne stanuje.

 

Piše: VLADIMIR UMELJIĆ

 

Vezane vijesti:

Srbin koji je zadivio i Noama Čomskog!

Vladimir Umeljić: “Teorija definicionizma” – Zapad i Balkan 1990?

Vladimir Umeljić: Komentar na prilog: “JASENOVAC SE KORISTI ZA POLITIČKE INTERESE”

Vladimir Umeljić SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top