Последњи ексер у лијес Срба из Хрватске

Пише Ратко Дмитровић

Ових дана, на Конференциjи о избеглицама, одржаноj у Београду, дефинитивно jе решено питањеjедно г дела српског народа и то на начин да Срби по ко зна коjи пут губе све, а њихови неприjатељи, без обзира на почињене страшне злочине, добиjаjу све. Београд jе у томе одиграо пресудну улогу.

Осмог маjа 2010. године „Печат“ jе обjавио текст „Срби
из Хрватске или брисање jедне велике приче“, текст коjи сам написао са
великим унутрашњим напором и муком, jер jе по своjоj суштини нека врста
некролога. У мени jе и после тога остала да тиња нада како ниjе баш све онако
како сам написао; а написани текст правдао сам жељом да оно што jе обjављено
некога уздрма, изазове на жестоку реакциjу, па била она заснована на слагању и
жаљењу или подигнута на супротстављању типа; Шта ти хоћеш, то нема везе са
истином.
Од тада jе прошло 18 месеци. У тих годину и по дана ниjе се догодило ништа што
би срушило или бар довело под знак сумње основну тезу текста, да jе у Београду
донета одлука о потпуном брисању Срба из Хрватске (разуме се да одредницу „из
Хрватске“ треба схватити краjње условно), заjедно са њиховом изузетно бурном
историjом, сазданом од муке, страдања и великих домета. Таj део српског народа
дао jе, уз остале, и колосална имена као што су: Никола Тесла, Милутин
Миланковић, Симо Матавуљ, Саво Мркаљ, Јосиф Панчић, Сава Шумановић, патриjарси
Српске православне цркве Раjачић и Павле…
Из тог народа своjе корене вуку и неки наши савременици: Раде Шербеџиjа, Петар
Краљ, Јелисавета Сека Саблић, Арсен Дедић, Слободан Шиjан…Без обзира на то што
већина њих бежи од свог српског или делимично српског порекла, наводим их као
илустрациjу, доказ да ово парче српског народа у континуитету, кроз векове,
успева да изнедри људе коjи своjим талентом или радом досежу саме врхове
професиjа коjима се баве.

РЕЖИМСКИ МЕДИЈИ
Дакле, 18 месеци jе прошло, а оно што се у то време догађало ниjе срушило оцену
о свесном потапању Срба из Хрватске, већ jе ту оцену додатно оснажило.
Последњи ексер у сандук коjи ће Србе из Хрватске заувек однети у дубине
заборава укуцала jе ових дана Влада Србиjе, представљена у лику министра Вука
Јеремића, на министарскоj Конференциjи земаља западног Балкана посвећеноj
решавању положаjа избеглица.
Могу режимски медиjи у Београду, а мало их jе коjи то нису (комада три), да
Конференциjу представљаjу како хоће, али суштина тог скупа jе пристаjање
Београда на преузимање комплетне кривице за ратове коjи су се на тлу бивше
Титове државе водили у првоj половини деведесетих. Из чега се то види?
Онаj ко прихвати и безусловно се сложи са последицама било коjег догађаjа или
процеса, прихватио jе и тумачење узрока. А тумачење ратова иза нас, у овом
случаjу хрватско тумачење, каже да jе Србиjа крива за избиjање рата у бившоj
Југославиjи, да jе Србиjа напала Хрватску и мора, зарад свега тога, да сноси
последице. А последице су избегли и протерани Срби. Уз остало.
Хрватска jе проблем протераних Срба до сада решавала искључиво на социjалном
нивоу, прихватаjући њихов повратак у атмосфери сажаљења над „агресором“ коjи jе
поражен, али коjем, ипак, треба пружити руку и помоћи. Пре свега у обнови
порушених домова, да се има где преспавати. Струjе и воде у местима масовниjег
српског повратка углавном ниjе било, нема jе ни данас, а новац за обнову ниjе
долазио искључиво из буџета хрватске државе, као што се у Загребу приказивало,
већ значаjним делом из разних европских фондова.

УНИШТЕНА И ОТЕТА ИМОВИНА
У Београду, на споменутоj Конференциjи, усвоjена jе Декларациjа из чиjег текста
се може закључити само jедно: Хрватска jе амнестирана за све злочине почињене
над Србима, а та амнестиjа написана jе и усвоjена у Београду. Одавно. Сада смо
само присуствовали завршном чину. Ниjе у тоj срамоти учествовао и не учествуjе
само режим Бориса Тадића. У вези са овим питањем међу београдским властодршцима
нема невиних.
Београдска декларациjа нигде не спомиње статусна, уставна, законска права
одузета Србима у Хрватскоj. Неко ће рећи да се о тим питањима на оваквом скупу
ниjе могло разговарати. Да ли jе тако?
Декларациjу су потписивали министри иностраних послова Србиjе, Хрватске, Босне
и Херцеговине и Црне Горе. Због чега они? Избегличким питањима баве се друга
министарства, а не шефови иностраних послова. Значи, овде се решавало нешто
много крупниjе и то крупниjе jе решено на велику штету Срба и Србиjе, умотано
jе у тканину коjа би требало да сакриjе суштину.
У Београду су министри споменутих држава свели Србе из Хрватске на социjално
угрожену категориjу коjоj треба помоћи на начин да се у Србиjи распусте сабирни
центри за избеглице, а онима коjи до тада преживе држава Србиjа нађе смештаjно
решење. Спомиње се, истина, и прошле године на нивоу Тадић-Јосиповић договорена
Међународна донаторска конференциjа, али се нигде не спомиње 35 хиљада станова
отетих од Срба из Хрватске, надокнада уништене и отете имовине Срба из
Хрватске, вредне неколико милиjарди евра, нигде ни речи о староj девизноj
штедњи до коjе Срби не могу да дођу jер Хрватска одбиjа сваку могућност да о
томе и разговара. Може им се. Нико то од Хрватске и не тражи, осим оног jада и
чемера од Срба из Хрватске, коjе не уважава, видимо, ни њихова матична држава.
Због чега jе тако? Где и када jе донета одлука да Срби из Хрватске нестану у
сећању и буквално? Какву корист од тога Србиjа може да има?
Последњег дана месеца октобра, ове године, министар иностраних послова Израела
Авигдор Либерман посетио jе – заjедно са своjим домаћином, председником
Републике Српске Милорадом Додиком – Спомен подручjе Доња Градина, на десноj
обали Саве, наjвеће стратиште у систему концентрационог логора „Јасеновац“.
Тамо се, ако нисте знали, налазе табле са броjем убиjених Срба, Јевреjа и
Цигана, а броjеви на таблама драстично се разликуjу од онога што о злочину у
Јасеновачким фабрикама смрти мисли службени Загреб. Хрватске броjке су десет
пута мање.
Боравак израелског министра у Бања Луци овде не спомињем грешком. И те како jе
у вези са темом. Наиме, према тврдњи jедног веома обавештеног дипломате,
акредитованог у Београду, председник Србиjе Борис Тадић замерио jе Додику
одлазак у Доњу Градину, а на чуђење председника Републике Српске, шта у том
одласку може да буде спорно, Тадић jе, наводно, рекао: „Хрвати такве твоjе
активности не одобраваjу и веома су љути“.
Пуштам вам на вољу да претпоставите (а ниjе тешко) шта jе на то рекао Додик.
Коалициjа удружења избеглица у Србиjи огорчена jе последњим потезом званичног
Београда, потписом Вука Јеремића на Декларациjу, и у том гесту види званично
одрицање Републике Србиjе од борбе за повратак насилно одузетих имовинских и
стечених права Срба из Хрватске.

ХРВАТСКИ ИНТЕРЕСИ
Влада Србиjе одбиjа да упозна Европску униjу и међународне организациjе да
Хрватска годинама не пристаjе на диjалог спровођење Анекса Г Бечког споразума о
сукцесиjи, где jасно пише да ће свим грађанима бити заштићена и враћена права
коjа су имали на дан 31. децембра 1990. године.
Предлог тог билатералног Споразума достављен jе Загребу 2009. године, али
хрватска страна игнорише таj документ и понаша се као да он не постоjи. За
Загреб jе то разумљиво, али ниjе разумљиво, несхватљиво jе из коjих разлога
власт у Београду и у овом случаjу штити хрватске интересе уместо да стане на
страну дела свог народа.
Ако изузмемо Немачку, сталног, упорног и бескомпромисног заштитника Хрватске,
службени Загреб ево већ годинама у Европи нема већег савезника и приjатеља од
службеног Београда. Ту jе Борис Тадић дао наjвећи допринос.
То како Србиjа угађа Хрватскоj несхватљиво jе и готово необjашњиво. Ниjедна
српска влада, ни у jедном службеном документу, ниjе до сада поставила питање
враћања отете имовине и стечених права Србима из Хрватске.
Због чега jе то необjашњиво, чак и у вариjанти да Борис Тадић, на пример, мисли
да jе Србиjа извршила агресиjу на Хрватску, да су Срби из Хрватске напали
сопствена села, сопствене куће, комшиjе и родбину?
Необjашњиво jе због тога што би се у случаjу надокнаде Србима отетих станова и
остале имовине, у Србиjу следећих десетак година слило готово десет милиjарди
евра. Због чега се Србиjа одриче те огромне суме? Коме смета отворена могућност
да кроз остварење своjих легитимних права Срби из Хрватске добиjу на значењу,
на економскоj снази, да добиjу могућност враћања у српску jавност бар памћења о
Србима са друге стране Дрине и Дунава, о њиховоj историjи и њиховим великанима.
Да се вратим на горе изнете дилеме: Ко jе и где донео одлуку о потреби нестанка
Срба из Хрватске, односно због чега jе Србиjа пристала да у тоj страшноj работи
одигра можда и пресудну улогу?
На прво питање могуће jе изнети прилично прецизан одговор, његово исходиште
дубоко jе испод слоjева минулих година, али како обjаснити понашање Београда
коjи и у овом случаjу даjе све, а ништа не добиjа? Буквално ништа.