Последње сведочење (7): Спасао сам Ругову

У свом првом сучељавању са тужиоцима хашког суда, Слободан Милошевић је посебну пажњу посветио збивањима на Косову и Метохији, како пре, тако и током саме агресије НАТО-а на Југославију, а нарочито ономе што се тамо догађало касније кад је тај део Србије стављен под контролу међународних снага.

„Из целог овог прегледа“ – рекао је он после набрајања оних најдрастичнијих примера почињених злочина – „види се да се ради о продуженом злочину који и данас траје и ради се о злочиначком удруживању сила које су извршиле агресију на Југославију са терористима, убицама, паликућама и нарко-мафијом косовских Албанаца, који данас поред Срба убијају и Албанце.

Двоструки аршини

Можда ви немате те податке, нити вас то интересује уосталом, али тај исти убица Хашим Тачи, чији је надимак, који му нису дали Срби него његови пријатељи – „Змија“, зато што је тровао своје непријатеље – тај исти убица Хашим Тачи и сарадник НАТО-а и Кларка не зна ни колико је досада убио Руговиних сарадника. А убио би и Ругову за време рата да га није чувала наша полиција. Наша га је полиција чувала, и њега и девет чланова његове породице и на зиду његове куће убила атентатора који је покушао са пригушеним оружјем да прескочи зид да га убије, а ја сам му спасао живот, и њему и његовој породици деветочланој, укључујући и једну бебу за коју су наши полицајци куповали пелене, јер сам га послао у Италију. Позвао сам Ламберта Динија телефоном и замолио га да пошаље авион усред рата и послао Ругову и његову породицу у Италију да ипак не успе Хашим Тачи да убије Ругову.“

Албански окидач

Да би илустровао и доказао координирано извршење злочина, Милошевић је показао фотографију на којој се види како су стегли и укрстили једни другима руке Весли Кларк, Хашим Тачи и Агим Чеку, „убице и криминалци“, како је додао: „Она (слика) симболизује савезништво организације којом командује Кларк са албанским терористима на терену.

Савезништво чија је последица све ово што сам вам прочитао… Ево га Тачи, Кларк, Агим Чеку, Мајкл Џексон, који је изјавио у лето 1999. да је УЧК разоружана, што му је била обавеза, а онда та разоружана УЧК је наставила да пуца и убија…

На примеру Косова и Метохије – додао је Милошевић – Клинтонова администрација је показала да према тероризму има двоструке аршине, зависно од својих интереса. Прво су били терористи, после нису више били терористи. Терористи или борци за слободу, зависи од профила жртве и њихових интереса. Кад су жртве Американци или њихови штићеници, терористи су убице који заслујжују најгоре па и масовне одмазде. И тако, док се САД у Авганистану и другим деловима света врло радикално обрачунавају са тероризмом, на Косову и Метохији и другим регионима света користе се тероризмом као ефикасним средством те стратегије доминације.“

Милошевић је истакао да је после Дејтона, на целом југословенском простору почело смиривање, али је онда уследио нови јуриш на дестабилизацију Југославије, и то после Самита земаља југоисточне Европе на Криту, који је, по његовој оцени, отворио пут сарадњи и несумњиво указао да ће мирним путем бити решени сви проблеми на Балкану, односно да се пред балканским државама отвара перспектива успешне економске, културне и сваке друге сарадње:

„Међутим, немачка тајна служба – Кинкел је познат као министар иностраних послова у целом свету, али је мање познат као шеф немачке тајне службе, а ту је функцију обављао пре тога – немачка тајна служба је покупила на брзину криминалце из читаве Европе, то неће ни он (Кинкел, прим. Б. С) порећи, не бојте се, јер више људи то добро зна, и послала их на Косово да почну да убијају. Тада су експлодирале терористичке активности…

Тако је уз њихову помоћ већ фебруара 1999. године победила Тачијева фракција. А што се Америке тиче „већ довољно рано“, каже Елзецер (Немац, Јерген Елзецер, писац књиге „Ратни злочини, смртоносне лажи немачке владе и њене жртве у косовском конфликту“, прим. Б. С), цитирам: „Већ довољно рано постојао је један албански лоби у америчкој спољној политици окупљен око сенатора Дола који је још тада колаборирао са ОВК док је истовремено америчка влада говорила о једној терористичкој организацији.

Тако је било својевремено и у Немачкој, у време док је савезни канцелар био Вили Брант – БНД, немачка тајна служба је давала подршку њеном југословенском партнеру у прогону усташких терориста док је истовремено“, како он каже „баварско крило БНД-а под патронатом Франца Јозефа Штрауса све те усташе протежирало конспирирајући, још у то време, против СФРЈ…

Током читаве претходне деценије – илустровао је Милошевић прецизним подацима експлозију тероризма на Косову и Метохији – напади су били врло ретки, можда једном у месец дана, а од почетка 1998. па до пред агресију НАТО, само је на грађане извршено 1.068 напада. Рекло би се, отприлике, сто пута више, сто пута више него у свакој претходној години, и јасно се види пресечена прекретница која је наступила.

Предмет напада били су сви, укључујући и косовске Албанце, поготово оне који су били запослени у државним службама, шумари, поштари, полицајци, службеници у разним јавним службама. У том периоду припадници терористичке организације ОВК убили су на бруталан начин 387 грађана.

Од тога 75 грађана, не седамдесет пет одсто, него 75 грађана припадника српске и црногорске националности, а сто деведесет шест припадника албанске националности – дакле, два и по пута више Албанаца су албански терористи побили, него што су побили Срба, да би их дисциплиновали, натерали на покорност, да би их натерали да следе њихову политику и да се понашају онако како они то буду тражили. Убијено је и 15 припадника других мањина, углавном Рома, а у сто једном случају није се могао утврдити ни идентитет убијених лица.

Паралелни напади

У истом том периоду, на Косову је отето и нестало око двеста грађана, од тога половина Срба и Црногораца а друга половина Албанаца, односно седамдесет седам Албанаца и дванаест осталих националности. Поред тих појединачних убистава, било је и разних диверзија, подметања бомби, као што је то било у Подујеву и Косовској Митровици, где су подметали експлозивне направе на пијаце, пијачни дан, убијено шест, а повређено шездесет људи, углавном опет Албанаца, и тако даље. Паралелно, извршен је огроман број терористичких напада на објекте и припаднике Министарства унутрашњих послова – 1.642 напада. Међу овим нападима, највише је било покушаја убистава припадника Министарства унутрашњих послова, и то 1.163 покушаја убиства, а убијен је 241 припадник Министарства унутрашњих послова…“

Извор: ВЕСТИ

Везане вијести:

Последње сведочење (1): Даjте милиjарду и ваш jе

Последње сведочење (2): Нису му дозволили да каже

Последње сведочење (3): Три лажи не даjу истину

Последње сведочење (4): Почело jе jедном лажи

Последње сведочење (5): Цео народ мета

Последње сведочење (6): Кинески синдром