Последње сведочење (1): Дајте милијарду и ваш је

„Вести“ обjављуjу последња, тек изашла сведочанства jугословенског председника коjа расплићу многе загонетке и недоумице из крваве завршнице 20. века на Балкану

У Београду jе представљена новообjављена књига Слободана Милошевића под насловом „Оптужуjем“. Издавач, Удружење грађана „Слобода“, односно приређивачи Милорад М. Радевић, Мариjа Милошевић, Горан Триван и професор др Урош Шуваковић, сабрали су у корице многе познате, али и мање познате или сасвим непознате беседе и изjаве Слободана Милошевића коjе jе изговорио у судници Хашког трибунала, као и оне коjе му нису допустили да их изговори. То jе, како вели Милошевићева ћерка Мариjа, убитачна оптужба против оних коjи су разорили Југославиjу плански и насилно, ратних хушкача и њихових помагача, разних злонамерних емисара коjи су заступали сепаратизам и насиље, терориста и њихових сарадника; оптужба НАТО пакта за бомбардовање, за убиства и масакре цивила бомбардовањем, за изазивање еколошке катастрофе…

У овоj књизи Милошевић, поред осталог, до детаља описуjе како jе почео рат на простору Југославиjе, каква jе у свему томе била чиjа улога и како се ко у свему томе понашао, ко jе био за рат а ко за мир и ко jе и како коме помагао у остваривању паклених циљева. Описуjе такође и како су покушавли да га убиjу, њега и целу породицу и, коначно, како jе киднапован и из Београда одведен у Хаг.

Остварена предвиђања

„Вести“ ексклузивно обjављуjу наjзанимљивиjе делове ове аутентичне и веома интригантне књиге, коjа представља одговор на многе загонетке и недоумице из те последње, крваве, децениjе двадесетог века, нарочито по jугословенске народе. Њена посебна занимљивост jе у томе што показуjе готово визионарску, пророчанску далекосежност многих оцена и предвиђања Слободана Милошевића, чиjу jе истинитост, нажалост, време непобитно потврдило, већ после само шест година од његове смрти.

Уводни текст за Милошевићеву књигу написала jе његова супруга професор др Мира Марковић. Она тврди да су њеном мужу Сjедињене Америчке Државе и њихови западни савезници припремали „свилен гаjтан“ jош од 1993. године:

„Много пре рата – цитира она мемоаре америчког државног секретара Мадлен Олбраjт – прикупљала сам подршку администрациjе САД за политички покушаj скидања Милошевића. Две године смо се кретали у том правцу и у jавном животу и иза кулиса. Са колегом Јошком Фишером и осталима подстицали смо српске опозиционе лидере да изграде здраву политичку организациjу и сконцентришу се на скидање Милошевића… У jавним обраћањима стално сам понављала да САД желе да Милошевић оде са власти из Србиjе и у затвор међународног кривичног трибунала“. Марковићева тврди да jе управо америчка администрациjа седам година касниjе обезбедила новац и преко Мађарске га пребацила у Београд да би финансирала вође демонстрациjа чиjи jе циљ био свргавање Милошевића. Неколико месеци пошто се то и десило, у Београд jе стигла Карла дел Понте, тужилац хашког трибунала: „Ђинђић jе био jедини политичар у Србиjи за кога сам знала да jе спреман да прихвати ризик сарадње са Трибуналом – каже Карла дел Понте описуjући таj своj долазак у Београд. – Сетила сам се и Ђинђићевог гласног смеха када ми jе рекао: ‘Даjте ми jедну милиjарду и ваш jе'“…

Занимљиво jе и како Мира Марковић описуjе сам чин хапшења Слободана Милошевића:

„Слободан jе ухапшен у резиденциjи у присуству педесетак људи и чланова породице – ту смо били наша ћерка и jа. Представник Зорана Ђинђића му jе донео поруку да ако не пристане да добровољно оде у затвор биће убиjени сви коjи су били у његовоj близини. Отишао jе у затвор на уцену, а уз гаранциjу коjу су потписали председник Југославиjе Воjислав Коштуница, председник Србиjе Милан Милутиновић и председник Владе Србиjе Зоран Ђинђић, да ће се налазити искључиво у затвору у Београду и у вези са ‘злоупотребом службеног положаjа – царинским прекршаjем’… Троjица потписника су гарантовала његов боравак у затвору у земљи, безбедност породице и имовинску сигурност. Све су прекршили само неколико месеци касниjе, када jе, 28. jуна, на наjвећи српски празник, у супротности са њиховим обећањима и Уставом земље, киднапован и одведен у хашки затвор, где jе оптужен за злочине на Косову и у ратовима у Босни и Херцеговини и Хрватскоj.“

Политичка природа хашког суда jе – тврди Марковићева – креирана у Немачкоj, затим jе ту концепциjу преузела администрациjа САД, а све финансирала фондациjа Сорош. Она при том цитира писца Статута суда Мишела Шорта: „Трибунал jе користан политички канал коjи служи да се дипломатски изолуjу преступнички лидери и учврсти политичка воља у свету, да се примене санкциjе и у потреби сила.“

„У затвору таквог суда – закључуjе Мира Марковић – нашао се 28. jуна, на Видовдан, председник Србиjе и председник Југославиjе. То jе била одмазда за нелоjалност процесу глобалне колонизациjе, за побуну против политике укидања малих народа и њихових држава, одмазда за истраjност у уверењу да свет треба, и да може да постоjи као заjедница слободних и равноправних народа и људи, коjи при том треба да помажу jедни другима у креирању бољег света за све коjи у њему живе… Идеолози хашког процеса су очекивали да ће се Слободан Милошевић пред судом поjавити као сломљен човек. Дубоко уверени у такав исход и такву слику наjављивали су месецима и данима суђење унапред. То jе требало да буде почетак и зенит триjумфа хашке визиjе улоге суда коjу jе требало да одигра за потребе НАТО алиjансе. Али су се горко преварили.

Три милиона страница

Слободан се приликом првог излажења на суд, 3. jула, стицаjем околности на рођендан свог сина, поjавио као миран, достоjанствен и супериоран човек… Суд ниjе признао, а адвоката jе одбио. Одлучио jе да се брани сам и тако се бранио пуних пет година. Огромна количина сваковрсних папира и материjала потребног за припрему одбране, током суђења jе нарасла на око три милиона страна, односно близу пет тона. Све то jе он сам морао прочитати и прегледати, а то jе посао за коjи би и каквом научном институту требало барем неколико година.

Мира Марковић сматра да су сви они коjи су пет година на суду у Хагу оптуживали Милошевића, били, у ствари оптужени, да их jе оптужио jавно и аргументовано: „Ту његову оптужбу нису могли да демантуjу. Зато су морали да га убиjу. У затвору, под тешким психофизичким притисцима, радећи даноноћно на скоро пет тона писаног материjала, без дана одмора, болестан, без могућности да се лечи, одвоjен од породице, чиjи jе прогон указивао на опасност за њихове голе животе и… наjзад отрован. О томе да jе трован обавестио jе jавност, обраћаjући се руском министру иностраних послова, неколико сати пре него што jе 11. марта уjутру нађен мртав у ћелиjи.“

Извор: Вести-онлаjн