Poslednje svedočenje (5): Ceo narod meta

Datum objave: četvrtak, 30 avgusta, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/meta 1.jpg

U tom svom prvom sučeljavanju sa tužiocima Haškog tribunala, polovinom februara 2002. godine, Slobodan Milošević se u svojoj besedi, optužnici još jednom vrationa pitanje rasparčavanja i rušenja kule zvane Jugoslavija, s posebnim osvrtom napitanje Bosne i Hercegovine za čije su nevolje tužioci vezivali njegovo ime.

– Ne kažem da nije bilo ideja, ali nikad mojih i nikad od mene prihvaćenih o podeli Bosne – kazao je on – jer sam ja smatrao da se nijedno rešenje ne može doneti koje će biti na štetu bilo kog naroda koji živi u Bosni i Hercegovini. Taj je moj stav poznat, on je bio poznat pre Dejtona, on je bio poznat u Dejtonu, na toj koncepciji je Dejton u stvari i uspeo.

– Na formuli za koju sam se zalagao svih tih godina i javno, i da stvarno želite da budete nepristrasni, našli biste to u svakim novinama. Problem u Bosni može biti rešen samo formulom koja će podjednako zaštititi interese sva tri naroda. To je ključ za koji sam se ja zalagao. I to je ključ na kome može da se gradi budućnost Bosne i Hercegovine, ako se budu štitili interesi sva tri naroda koja u njoj žive. Nikakav drugi način. Svaki drugi će biti fijasko…

Zločini NATO

– Vi ste ovde rekli juče – nastavio je Milošević – da je moja slika prisutna kroz sve to. A ja vam kažem, slika neonacizma koji je rasturio Jugoslaviju i zločina koji su napravljeni i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu lebdi nad tim, avet novog kolonijalizma lebdi, a moja slika može tu da lebdi samo s ponosom otpora prema tom novom kolonijalizmu, prema tom porobljavanju i rasturanju jedne zemlje koja je služila za primer čitavom svetu po svojim međusobnim međunacionalnim odnosima, po svojoj slobodi, demokratiji i bezbednosti, i razvoju i zalaganju za pravdu širom sveta.

PRIPREME ZA KRAJ RATA: Slobodan Milošević sa bosanskim i američkim zvaničnicima uoči potpisivanja Mirovnog sporazuma 1995. godine

Ova Miloševićeva ocena je bila uvod u žestoku optužbu NATO američkog bombardovanja, agresije i zločina počinjenih prema Jugoslaviji i njenim narodima 1999. godine:

– Za počinjene zločine i počinjenu ratnu štetu, odgovorni su NATO alijansa, države članice koje su učestvovale u agresiji na Jugoslaviju, kao i druge države koje su posredno pomagale NATO. Pored država odgovorna su i fizička lica, počev od naredbodavaca, šefova država i vlada, ministara odbrane, generalni sekretar NATO, vojni komandanti i drugi do neposrednih izvršilaca – naglasio je, pored ostalog, Milošević i potom uz pomoć grozomornih slika počeo konkretno da govori o posledicama onoga što je najmoćniji vojni savez na svetu učinio na tlu Jugoslavije na samom kraju drugog milenijuma.

Da bi potkrepio svoju optužbu na račun šefova država koje su učestvovale u agresiji, podsetio je na izjavu francuskog predsednika Žaka Širaka koji je tvrdio da je stavio veto i zaštitio mostove u Beogradu: – To pokazuje da su šefovi država odlučivali o ciljevima. Kad bude došao ovde, a ja, kao što znate, imam pravo da to zahtevam i da ispitam svedoka, moraću da ga pitam, na primer, zašto nije stavio veto na uništenje jednog malog rudarskog grada (odnosi se na Aleksinac, prim. B.S) i pogibiju tako mnogo građana civila, žena, dece i kakav je to mogao da bude ratni cilj, osim samog zločina…

Tužilac zeva

Dok su se, uz komentare-optužbe Slobodana Miloševića na ekranima u sudnici Haškog tribunala smenjivale slike užasa, masakri i pustoš koju je u proleće 1999. godine ostavilo NATO američko bombardovanje Jugoslavije, Milošević je u jednom trenutku nakratko zastao i izlaganje prekinuo kratkom upadicom: – Verovatno je dosadno tužiocu, vidim da zeva – a onda mirno nastavio.

Zločin protiv istine

– Ja sam siguran da će sve više biti časnih ljudi na Zapadu koji neće priklanjati glavu i polagati pod noge svoju čast da prave medijsku kampanju. Zato u stvari ova predstava koja treba da se odvija u vidu suđenja jeste zločin protiv jedne suverene države, protiv srpskog naroda, protiv mene kome želite da sudite za dela učinjena u svojstvu šefa države, u odbrani te države i tog naroda od terorizma i od najveće vojne mašinerije koju je ikad svet imao, udružene sa terorizmom. Ovo je takođe i zločin protiv istine, a što je naročiti cinizam i zločin protiv pravde.

Pokazujući slike leševa u razorenom naselju Maja u Đakovici, u kojemu su bile smeštene izbeglice, Milošević se osvrnuo i na zlonamerne spekulacije i, kako je kazao, “zaista veoma niske insinuacije” demantujući ih činjenicom da je od milion izbeglica koje je primila Jugoslavija, najmanje njih otišlo na Kosovo. On je dodao da bi po toj logici on prvenstveno mogao biti optužen za promenu demografske karte Beograda jer je ubedljivo najviše izbeglica našlo utočište u Beogradu.

Što se, pak, Kosova tiče, Milošević se založio da se prvenstveno rasvetle zločini koje je tamo počinio NATO i za ilustraciju naveo tragediju bombardovane izbegličke kolone Albanaca na putu Prizren – Suva Reka: – Mi smo uhvatili razgovor između pilota i komandnog centra i emitovali ga na našoj televiziji – ispričao je Milošević.

– Pilot govori o tome da nije vojna kolona, da vidi traktore, da vidi seljake, da vidi civile, a dobija od komandnog centra odgovor – izvrši naređenje! I on raketira kolonu. Dakle, 13. maja 1999, na magistralnom putu Prizren – Suva Reka, na raskrsnici kod sela Koriša, to je opština Prizren, NATO avijacija je bombardovala kolonu od više stotina, između 500 i 600 albanskih izbeglica, koje su se vraćale svojim kućama u selo Koriša. Dakle, posle dva meseca rata oni se još uvek vraćaju kućama iako vi tvrdite kako ih srpske snage isteruju, a zato što se vraćaju kućama bombarduje ih NATO avijacija. U tom masakru je poginulo više desetina lica…

Očigledno je – zaključuje Milošević – da su meta agresora bili civili: primer mosta u Grdeličkoj klisuri usred dana, a 30. maja, što ćete videti kasnije, bombardovali su i most u Varvarinu na Velikoj Moravi, u podne, na verski praznik, iako su znali i videli civile na njemu, ogroman broj civila, pa su onda tu istu konstrukciju posle jedan sat ponovo gađali, kada su znali da se na mostu, srušenom već, nalaze spasilačke ekipe koje ukazuju pomoć nastradalima. Svaki od ovih zločina pojedinačno predstavlja ogromnu tragediju i cilj je očigledno bio da se teroriše i slomi cela jugoslovenska nacija. Cilj je praktično bio ceo narod.

Napad na Televiziju

Da bi ovu tvrdnju dodatno potkrepio, ali i da bi pokazao i sav besmisao samog suđenja, Milošević je skrenuo pažnju i na tragediju Radio-televizije Srbije:

– Hoću ovde da pomenem još jednu činjenicu. Pronatovska vlada u Beogradu uhapsila je Dragoljuba Milanovića, generalnog direktora Radio-televizije Srbije, zato što se, navodno, nije pobrinuo da na adekvatan način zaštiti svoje radnike pa su njegovom greškom ti radnici pobijeni. Ja mislim da cela javnost može da vidi potpuno istu logiku između tog objašnjenja i hapšenja Milanovića i logiku kojom se služi tužilac u ova dva dana. NATO je bombardovao Radio-televiziju Srbije, uništio je, pobio ljude, režim u Beogradu hapsi direktora te televizije zato što je NATO bombardovao televiziju jer on je kriv što se to dogodilo!

Izvor: VESTI

Vezane vijesti:

Poslednje svedočenje (1): Dajte milijardu i vaš je

Poslednje svedočenje (2): Nisu mu dozvolili da kaže

Poslednje svedočenje (3): Tri laži ne daju istinu

Poslednje svedočenje (4): Počelo je jednom laži




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top