Poslednje svedočenje (12): Srbija mora da umre

Za stradanje i satanizaciju Srbije, za pokušaje da se Srbima i njemu kao predsedniku i u najnovije vreme pripišu sva zla na Balkanu, Slobodan Milošević je najdirektnije optužio Nemačku u kojoj dugo tinja mržnja i želja za osvetom tom prskosnom i nepokornom balkanskom narodu, državi koja je vazda stajala kao kost u grlu i smetnja nemačkim imperijalističkim planovima i ciljevima.

Potkrepljivanje te svoje tvrdnje počeo je od Fridriha Naumana, starog nemačkog teoretičara koji je u svojoj knjizi „Srednja Evropa“ oslikao veliku Nemačku okruženu, kako je on to kvalifikovao, „trabantskim državicama“ koje bi bile u potpunoj zavisnosti od velike i moćne nemačke države: „Srbiju Nauman ne pominje kao ‘trabantsku državu’- kaže Milošević – jer je Srbija po njemu ‘tvrđava koja smeta na ovom prostoru i mora biti izbrisana sa njega’.“

Velikonemačke težnje

„Napominjem da se ovaj kreator projekta velike Nemačke, koji podrazumeva brisanje Srba sa političke karte Evrope – u skladu sa antisrpskom propagandom koja je tada vođena i poznatim sloganom iz tog vremena „Srbija mora da umre“ smatra ideologom Liberalne partije Nemačke, stranke koja je, kao dugogodišnji balanser na nemačkoj političkoj sceni, tokom više od dve decenije držala u rukama nemačku spoljnu politiku. Za vreme Genšera i Kinkela – onog istog Kinkela koji je 1993. osetio potrebu da objavi, obelodani koncept već započete nemačke revizije dotadašnjih istorijskih tokova i rezultata. Da prema spolja treba nešto ostvariti u čemu je ranije dva puta pretrpljen neuspeh.

Koliki značaj nemački liberali, posebno pomenuta dva šefa nemačke diplomatije, pridaju delima Fridriha Naumana, na simboličnom planu se najbolje vidi po tome što se Fondacija vezana za Liberalnu partiju zove „Fondacija Fridriha Naumana“. A verno i precizno sledbeništvo na suštinskom planu se najbolje oslikava u mahnito destruktivnom Genšerovom i Kinkelovom naporu prema Jugoslaviji i Srbiji. I u težnji da se dominacija Nemačke u Evropi utvrdi i potvrdi kroz usitnjavanje srednjoevropskog i istočnoevropskog prostora, što se i događalo. Imate primer Čehoslovačke, a da i ne govorim o primeru razbijanja SSSR, vodeće sile pobednice uDrugom svetskom ratu.

Kada je Srbija, osuđena na smrt izvitoperenim prilazom nosilaca velikonemačkih i hegemonističkih težnji, svoju državnost utopila u novostvorenu državu Južnih Slovena, demantujući tim činom na najrečitiji mogući način propagandnu floskulu o velikosrpskim težnjama i stremljenjima, bilo je prirodno da ta smrtna presuda pređe i na novostvorenu državu Jugoslaviju – rekao je dalje Milošević.

– A poznato je da su u Srbiji, zbog stava vlade da sklopi savez sa Hitlerom i potpiše Trojni pakt, izbile velike demonstracije, da je 1941. bila oborena vlada. Tada je Vinston Čerčil rekao da je Jugoslavija pronašla svoju dušu. To je rečeno na jednoj strani, savezničkoj, a na drugoj strani, Hitler je na dan napada na Jugoslaviju istakao da je taj vojni udar usmeren protiv „iste one zločinačke klike, istih kreatura koje su putem atentata u Sarajevu gurnule svet u neizrecivu nesreću“.

Koliko samo ova tvrdnja podseća na tvrdnju koju je jedan novi „firer“ izrekao 58 godina kasnije, pred novo bombardovanje Srbije i Jugoslavije. Naime, Klinton, tadašnji predsednik SAD, u noći 24. marta 1999, obrazlažući američkoj TV publici odluku o početku, kako je on rekao, vazdušne kampanje protiv Jugoslavije, istakao je da Srbi ne samo da su izazvali Prvi svetski rat, već da bez njih ne bi bilo ni „holokausta“. Toliko o poznavanju i priznavanju istorije ova dva zločinca“ – ironično zaključuje Milošević, dodajući tvrdnju da „Jugoslavija nije smela da nadživi Varšavski pakt jer bi istočnoevropskim zemljama pružala nezgodan primer nezavisnog razvoja i alternativu bespogovornom prihvatanju vrednosti Zapada, čime bi ostala prepreka na putu novog svetskog poretka kao sveta uređenog od strane SAD kao jedine preostale supersile.“

„Svestan sam, gospodo – veli Milošević u svojoj završnoj besedi – optužbi u Hagu – da je iluzorno tražiti logiku u jednom montiranom procesu. Bilo je u istoriji sličnih slučajeva, na primer Drajfusov ili onaj Dimitrova oko paljenja Rajhstaga, ali ih ovaj proces po dubini tragičnih posledica nadmašuje. Ne želim da kažem uopšte bilo šta što bi vuklo na ličnu notu, ali hoću o dubini tragičnih posledica po svet u celini, jer je razoren univerzalni pravni poredak. Do nivoa koji predstavlja civilizacijski kolaps.
Srećom, u prošlosti su se nalazili časni pisci koji su istinu uklesali u istoriju, kako bi se pokolenja postidela i ne bi ponovila greške. Uveren sam da će se to isto opet dogoditi. U istinitoj istoriji ovog vremena, vaša ad hok pravda biće stavljena kao ilustracija nakaznih pojava na prelomu dva veka. I vi, gospodo, ne možete da zamislite kolika je privilegija, makar i u ovim uslovima koje ste mi nametnuli, imati istinu i pravdu za saveznika.“

Ujedinite se 

„Sve poruke koje dobijam (a one dolaze sa levice, centra, desnice), iz Jugoslavije i sveta – izražavaju, bez izuzetka, podršku borbi za Srbiju. A svi koji su iskreni u svojim porukama – poslušaće me: ujedinite se! Svi koji vole svoju zemlju i svoj narod imaju dužnost da se ujedine. Da prevaziđu sve međusobne surevnjivosti i sukobe“ – rekao je Milošević u odgovoru na nebrojene poruke koje su mu stizale u Hag.

Ni muva ni komarac

Miloševića su u Hagu u jednom trenutku „posetili“ i istražni sudija i tužilac iz Beograda. Pored ostalog, pitali su ga i šta zna o pokušaju atentata na Vuka Draškovića u Budvi. U izjavi, koju će kasnije dostaviti medijima pošto sud nije pristao da je objavi, on, između ostalog, kaže: „Nikad nisam poverovao da je to što se u Budvi dogodilo bio stvarni pokušaj ubistva, jer je neverovatno da neko u maloj sobi ispuca sve metke i da sve promaši, pošto čak ni Vuk Drašković, sa svim svojim smislom za glumu nije mogao da odglumi ni muvu ni komarca. Verovao sam da je to učinjeno da bi ga neko zaplašio ili da je sa svojim smislom za ulogu žrtve režima, to sam izmislio.“

Reagujući na vesti iz Beograda o kampanji protiv svoje supruge Mire i njihove dece, Milošević je iz haške tamnice, u posebnoj izjavi dostavljenoj medijima, u jednom trenutku napisao i ovo: „Moja privilegija je što imam najmoćnije protivnike na svetu. Ponosim se činjenicom da sam ih stekao braneći svoj narod, slobodu i nacionalno dostojanstvo. A domaći čankolizi mojih moćnih političkih protivnika, novih svetskih kolonizatora, upravo dokazuju to da su samo čankolizi – odmazdom nad mojoj porodicom. Kažem čankolizi, a dodajem i – hulje, zato što nijedan veliki protivnik koji drži do svog dostojanstva, ne bi sebi dopustio sramotu odmazde nad ženom i decom svog protivnika.“

Poslednje pismo