Последње сведочење (12): Србија мора да умре

За страдање и сатанизацију Србије, за покушаје да се Србима и њему као председнику и у најновије време припишу сва зла на Балкану, Слободан Милошевић је најдиректније оптужио Немачку у којој дуго тиња мржња и жеља за осветом том прскосном и непокорном балканском народу, држави која је вазда стајала као кост у грлу и сметња немачким империјалистичким плановима и циљевима.

Поткрепљивање те своје тврдње почео је од Фридриха Наумана, старог немачког теоретичара који је у својој књизи „Средња Европа“ осликао велику Немачку окружену, како је он то квалификовао, „трабантским државицама“ које би биле у потпуној зависности од велике и моћне немачке државе: „Србију Науман не помиње као ‘трабантску државу’- каже Милошевић – јер је Србија по њему ‘тврђава која смета на овом простору и мора бити избрисана са њега’.“

Великонемачке тежње

„Напомињем да се овај креатор пројекта велике Немачке, који подразумева брисање Срба са политичке карте Европе – у складу са антисрпском пропагандом која је тада вођена и познатим слоганом из тог времена „Србија мора да умре“ сматра идеологом Либералне партије Немачке, странке која је, као дугогодишњи балансер на немачкој политичкој сцени, током више од две деценије држала у рукама немачку спољну политику. За време Геншера и Кинкела – оног истог Кинкела који је 1993. осетио потребу да објави, обелодани концепт већ започете немачке ревизије дотадашњих историјских токова и резултата. Да према споља треба нешто остварити у чему је раније два пута претрпљен неуспех.

Колики значај немачки либерали, посебно поменута два шефа немачке дипломатије, придају делима Фридриха Наумана, на симболичном плану се најбоље види по томе што се Фондација везана за Либералну партију зове „Фондација Фридриха Наумана“. А верно и прецизно следбеништво на суштинском плану се најбоље осликава у махнито деструктивном Геншеровом и Кинкеловом напору према Југославији и Србији. И у тежњи да се доминација Немачке у Европи утврди и потврди кроз уситњавање средњоевропског и источноевропског простора, што се и догађало. Имате пример Чехословачке, а да и не говорим о примеру разбијања СССР, водеће силе победнице уДругом светском рату.

Када је Србија, осуђена на смрт извитопереним прилазом носилаца великонемачких и хегемонистичких тежњи, своју државност утопила у новостворену државу Јужних Словена, демантујући тим чином на најречитији могући начин пропагандну флоскулу о великосрпским тежњама и стремљењима, било је природно да та смртна пресуда пређе и на новостворену државу Југославију – рекао је даље Милошевић.

– А познато је да су у Србији, због става владе да склопи савез са Хитлером и потпише Тројни пакт, избиле велике демонстрације, да је 1941. била оборена влада. Тада је Винстон Черчил рекао да је Југославија пронашла своју душу. То је речено на једној страни, савезничкој, а на другој страни, Хитлер је на дан напада на Југославију истакао да је тај војни удар усмерен против „исте оне злочиначке клике, истих креатура које су путем атентата у Сарајеву гурнуле свет у неизрециву несрећу“.

Колико само ова тврдња подсећа на тврдњу коју је један нови „фирер“ изрекао 58 година касније, пред ново бомбардовање Србије и Југославије. Наиме, Клинтон, тадашњи председник САД, у ноћи 24. марта 1999, образлажући америчкој ТВ публици одлуку о почетку, како је он рекао, ваздушне кампање против Југославије, истакао је да Срби не само да су изазвали Први светски рат, већ да без њих не би било ни „холокауста“. Толико о познавању и признавању историје ова два злочинца“ – иронично закључује Милошевић, додајући тврдњу да „Југославија није смела да наџиви Варшавски пакт јер би источноевропским земљама пружала незгодан пример независног развоја и алтернативу беспоговорном прихватању вредности Запада, чиме би остала препрека на путу новог светског поретка као света уређеног од стране САД као једине преостале суперсиле.“

„Свестан сам, господо – вели Милошевић у својој завршној беседи – оптужби у Хагу – да је илузорно тражити логику у једном монтираном процесу. Било је у историји сличних случајева, на пример Драјфусов или онај Димитрова око паљења Рајхстага, али их овај процес по дубини трагичних последица надмашује. Не желим да кажем уопште било шта што би вукло на личну ноту, али хоћу о дубини трагичних последица по свет у целини, јер је разорен универзални правни поредак. До нивоа који представља цивилизацијски колапс.
Срећом, у прошлости су се налазили часни писци који су истину уклесали у историју, како би се поколења постидела и не би поновила грешке. Уверен сам да ће се то исто опет догодити. У истинитој историји овог времена, ваша ад хок правда биће стављена као илустрација наказних појава на прелому два века. И ви, господо, не можете да замислите колика је привилегија, макар и у овим условима које сте ми наметнули, имати истину и правду за савезника.“

Уједините се 

„Све поруке које добијам (а оне долазе са левице, центра, деснице), из Југославије и света – изражавају, без изузетка, подршку борби за Србију. А сви који су искрени у својим порукама – послушаће ме: уједините се! Сви који воле своју земљу и свој народ имају дужност да се уједине. Да превазиђу све међусобне суревњивости и сукобе“ – рекао је Милошевић у одговору на небројене поруке које су му стизале у Хаг.

Ни мува ни комарац

Милошевића су у Хагу у једном тренутку „посетили“ и истражни судија и тужилац из Београда. Поред осталог, питали су га и шта зна о покушају атентата на Вука Драшковића у Будви. У изјави, коју ће касније доставити медијима пошто суд није пристао да је објави, он, између осталог, каже: „Никад нисам поверовао да је то што се у Будви догодило био стварни покушај убиства, јер је невероватно да неко у малој соби испуца све метке и да све промаши, пошто чак ни Вук Драшковић, са свим својим смислом за глуму није могао да одглуми ни муву ни комарца. Веровао сам да је то учињено да би га неко заплашио или да је са својим смислом за улогу жртве режима, то сам измислио.“

Реагујући на вести из Београда о кампањи против своје супруге Мире и њихове деце, Милошевић је из хашке тамнице, у посебној изјави достављеној медијима, у једном тренутку написао и ово: „Моја привилегија је што имам најмоћније противнике на свету. Поносим се чињеницом да сам их стекао бранећи свој народ, слободу и национално достојанство. А домаћи чанколизи мојих моћних политичких противника, нових светских колонизатора, управо доказују то да су само чанколизи – одмаздом над мојој породицом. Кажем чанколизи, а додајем и – хуље, зато што ниједан велики противник који држи до свог достојанства, не би себи допустио срамоту одмазде над женом и децом свог противника.“

Последње писмо