Poslednje svedočenje (1): Dajte milijardu i vaš je

Datum objave: petak, 24 avgusta, 2012
Veličina slova: A- A+

“Vesti” objavljuju poslednja, tek izašla svedočanstva jugoslovenskog predsednika koja raspliću mnoge zagonetke i nedoumice iz krvave završnice 20. veka na Balkanu

Slobodan Milosevic

U Beogradu je predstavljena novoobjavljena knjiga Slobodana Miloševića pod naslovom “Optužujem”. Izdavač, Udruženje građana “Sloboda”, odnosno priređivači Milorad M. Radević, Marija Milošević, Goran Trivan i profesor dr Uroš Šuvaković, sabrali su u korice mnoge poznate, ali i manje poznate ili sasvim nepoznate besede i izjave Slobodana Miloševića koje je izgovorio u sudnici Haškog tribunala, kao i one koje mu nisu dopustili da ih izgovori. To je, kako veli Miloševićeva ćerka Marija, ubitačna optužba protiv onih koji su razorili Jugoslaviju planski i nasilno, ratnih huškača i njihovih pomagača, raznih zlonamernih emisara koji su zastupali separatizam i nasilje, terorista i njihovih saradnika; optužba NATO pakta za bombardovanje, za ubistva i masakre civila bombardovanjem, za izazivanje ekološke katastrofe…

U ovoj knjizi Milošević, pored ostalog, do detalja opisuje kako je počeo rat na prostoru Jugoslavije, kakva je u svemu tome bila čija uloga i kako se ko u svemu tome ponašao, ko je bio za rat a ko za mir i ko je i kako kome pomagao u ostvarivanju paklenih ciljeva. Opisuje takođe i kako su pokušavli da ga ubiju, njega i celu porodicu i, konačno, kako je kidnapovan i iz Beograda odveden u Hag.

Ostvarena predviđanja

“Vesti” ekskluzivno objavljuju najzanimljivije delove ove autentične i veoma intrigantne knjige, koja predstavlja odgovor na mnoge zagonetke i nedoumice iz te poslednje, krvave, decenije dvadesetog veka, naročito po jugoslovenske narode. Njena posebna zanimljivost je u tome što pokazuje gotovo vizionarsku, proročansku dalekosežnost mnogih ocena i predviđanja Slobodana Miloševića, čiju je istinitost, nažalost, vreme nepobitno potvrdilo, već posle samo šest godina od njegove smrti.

Uvodni tekst za Miloševićevu knjigu napisala je njegova supruga profesor dr Mira Marković. Ona tvrdi da su njenom mužu Sjedinjene Američke Države i njihovi zapadni saveznici pripremali “svilen gajtan” još od 1993. godine:

Slobodan Milosevic“Mnogo pre rata – citira ona memoare američkog državnog sekretara Madlen Olbrajt – prikupljala sam podršku administracije SAD za politički pokušaj skidanja Miloševića. Dve godine smo se kretali u tom pravcu i u javnom životu i iza kulisa. Sa kolegom Joškom Fišerom i ostalima podsticali smo srpske opozicione lidere da izgrade zdravu političku organizaciju i skoncentrišu se na skidanje Miloševića… U javnim obraćanjima stalno sam ponavljala da SAD žele da Milošević ode sa vlasti iz Srbije i u zatvor međunarodnog krivičnog tribunala”. Markovićeva tvrdi da je upravo američka administracija sedam godina kasnije obezbedila novac i preko Mađarske ga prebacila u Beograd da bi finansirala vođe demonstracija čiji je cilj bio svrgavanje Miloševića. Nekoliko meseci pošto se to i desilo, u Beograd je stigla Karla del Ponte, tužilac haškog tribunala: “Đinđić je bio jedini političar u Srbiji za koga sam znala da je spreman da prihvati rizik saradnje sa Tribunalom – kaže Karla del Ponte opisujući taj svoj dolazak u Beograd. – Setila sam se i Đinđićevog glasnog smeha kada mi je rekao: ‘Dajte mi jednu milijardu i vaš je'”…

Zanimljivo je i kako Mira Marković opisuje sam čin hapšenja Slobodana Miloševića:

“Slobodan je uhapšen u rezidenciji u prisustvu pedesetak ljudi i članova porodice – tu smo bili naša ćerka i ja. Predstavnik Zorana Đinđića mu je doneo poruku da ako ne pristane da dobrovoljno ode u zatvor biće ubijeni svi koji su bili u njegovoj blizini. Otišao je u zatvor na ucenu, a uz garanciju koju su potpisali predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, predsednik Srbije Milan Milutinović i predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić, da će se nalaziti isključivo u zatvoru u Beogradu i u vezi sa ‘zloupotrebom službenog položaja – carinskim prekršajem’… Trojica potpisnika su garantovala njegov boravak u zatvoru u zemlji, bezbednost porodice i imovinsku sigurnost. Sve su prekršili samo nekoliko meseci kasnije, kada je, 28. juna, na najveći srpski praznik, u suprotnosti sa njihovim obećanjima i Ustavom zemlje, kidnapovan i odveden u haški zatvor, gde je optužen za zločine na Kosovu i u ratovima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.”

Politička priroda haškog suda je – tvrdi Markovićeva – kreirana u Nemačkoj, zatim je tu koncepciju preuzela administracija SAD, a sve finansirala fondacija Soroš. Ona pri tom citira pisca Statuta suda Mišela Šorta: “Tribunal je koristan politički kanal koji služi da se diplomatski izoluju prestupnički lideri i učvrsti politička volja u svetu, da se primene sankcije i u potrebi sila.”

“U zatvoru takvog suda – zaključuje Mira Marković – našao se 28. juna, na Vidovdan, predsednik Srbije i predsednik Jugoslavije. To je bila odmazda za nelojalnost procesu globalne kolonizacije, za pobunu protiv politike ukidanja malih naroda i njihovih država, odmazda za istrajnost u uverenju da svet treba, i da može da postoji kao zajednica slobodnih i ravnopravnih naroda i ljudi, koji pri tom treba da pomažu jedni drugima u kreiranju boljeg sveta za sve koji u njemu žive… Ideolozi haškog procesa su očekivali da će se Slobodan Milošević pred sudom pojaviti kao slomljen čovek. Duboko uvereni u takav ishod i takvu sliku najavljivali su mesecima i danima suđenje unapred. To je trebalo da bude početak i zenit trijumfa haške vizije uloge suda koju je trebalo da odigra za potrebe NATO alijanse. Ali su se gorko prevarili.

Tri miliona stranica

Slobodan se prilikom prvog izlaženja na sud, 3. jula, sticajem okolnosti na rođendan svog sina, pojavio kao miran, dostojanstven i superioran čovek… Sud nije priznao, a advokata je odbio. Odlučio je da se brani sam i tako se branio punih pet godina. Ogromna količina svakovrsnih papira i materijala potrebnog za pripremu odbrane, tokom suđenja je narasla na oko tri miliona strana, odnosno blizu pet tona. Sve to je on sam morao pročitati i pregledati, a to je posao za koji bi i kakvom naučnom institutu trebalo barem nekoliko godina.

Mira Marković smatra da su svi oni koji su pet godina na sudu u Hagu optuživali Miloševića, bili, u stvari optuženi, da ih je optužio javno i argumentovano: “Tu njegovu optužbu nisu mogli da demantuju. Zato su morali da ga ubiju. U zatvoru, pod teškim psihofizičkim pritiscima, radeći danonoćno na skoro pet tona pisanog materijala, bez dana odmora, bolestan, bez mogućnosti da se leči, odvojen od porodice, čiji je progon ukazivao na opasnost za njihove gole živote i… najzad otrovan. O tome da je trovan obavestio je javnost, obraćajući se ruskom ministru inostranih poslova, nekoliko sati pre nego što je 11. marta ujutru nađen mrtav u ćeliji.”

Prva izjava

“Ja smatram ovaj sud lažnim sudom i smatram da su optužnice lažne. Radi se o protivzakonitoj instituciji koju Generalna skupština Ujedinjenih nacija nije osnovala. Stoga ja nemam nikakvog razloga da imenujem pravnog zastupnika da me zastupa pred nezakonitim organom.Ovo suđenje ima zadatak da proizvede lažno opravdanje za ratne zločine NATO-a počinjene u Jugoslaviji”, kazao je Slobodan Milošević prilikom prvog pojavljivanja pred haškim sudom, 3. jula 2001. godine.

Odmazda u zatvoru

I tretman u zatvoru bila je svojevrsna odmazda prema Slobodanu Miloševiću, tvrdi njegova supruga Mira. Mesecima su neprekidno držali uključene kamere u njegovoj ćeliji, a za to vreme nikada nije isključeno ni svetlo. Nije imao komunikacije sa drugim zatvorenicima, a prvi razgovor sa suprugom mu je omogućen, kroz staklo “preko zvučnika koji su uglavnom bili u kvaru”, a onemogućeni su mu čak i redovni kontakti sa lekarima…

Izvor: Vesti-onlajn

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top