Poslednje svedočenje (4): Počelo je jednom laži

Kada je posle više od sedam meseci provedenih u haškom zatvoru, polovinom februara 2002. godine, konačno dobio priliku da odgovori na optužbe, Slobodan Milošević je prvo tražio da se u sudnici prikaže pedesetominutni film nemačke televizije WDR, pod naslovom „Počelo je jednom laži“.

U toj dokumentarnoj televizijskoj priči poseban akcenat je bio na poznatom „slučaju Račak“, gde međunarodni patolozi svedoče da je masakr bio namešten i da su mrtvi vešto iskorišćeni kako bi se u zemljama NATO ućutkali glasovi protiv bombardovanja Jugoslavije i da bi se sakrila nepobitna istina da na Kosovu i Metohiji nije bilo nikakve humanitarne katastrofe pre NATO bombardovanja (ti izveštaji su, inače, stizali i u Bisel, a nemačko Ministarstvo odbrane je čak i priznalo da na Kosmetu nije bilo većih sukoba i da su policija i Vojska Jugoslavije svoja dejstva ograničavali na kontrolu puteva i određenih punktova.

Nemac se postideo

– Ovo je samo, rekao bih, jedan atom, čak manje od jednog atoma istine u okeanu laži i produkcije propagande i zloupotrebe globalnih medija kao sredstva rata protiv moje zemlje – kazao je Milošević nakon prikazivanja filma.

– Čuli ste nemačkog generala, a namerno smo odabrali nemačku, englesku emisiju, nismo prikazali srpsku. Ne poznajemo te ljude. Čuli ste nemačkog generala koji kaže da se kao Nemac stidi postupaka svoje vlade, a pošto čitate svu moju poštu, dobijam je doduše mnogo i to vam zadaje prilično posla, onda ste mogli da pročitate pisma američkih oficira koji se stide svoje vlade, pisma engleskih intelektualaca i vojnika koji se stide svoje vlade, pisma francuskih veterana koji se stide svoje vlade, i tako dalje.

– I na Zapadu gde vlada, rekao bih, jedan potpuni medijski mrak kada je Jugoslavija u pitanju, jer su svetske globalne mreže po zadatku bile upotrebljene kao oružje rata i pogrešno obaveštavale javnost, i na Zapadu se pojavljuje sve više ovakvih ljudi kojima je ipak istina draža od komfora koji im pruža ponizno izvršavanje naloga njihovih političkih šefova. I ja sam siguran, i javnost će to videti i potvrditi, da će i tamo sve glasniji biti glasovi istine, a da će sve veća sramota biti na onima koji su lagali o Jugoslaviji, koji su medijskim ratom napravili prednji odred stvarnog rata u kome su ljudi ginuli, u kome je došlo do velikih razaranja.

Braneći pravo svakog naroda, pa i srpskog, da se bori protiv terorizma u svojoj kući, Milošević je u nastavku rekao:

– Amerikanci idu preko cele Zemljine kugle da se bore protiv terorizma u Avganistanu, na suprotan kraj sveta, što se smatra logičnim i normalnim. A ovde se borba protiv terorizma u srcu svoje zemlje, u svojoj kući, smatra zločinom. Znači da ni u svojoj kući mi ne smemo da reagujemo na terorizam, a ja ću dokazati vezu između jednog i drugog.

U ovoj lažnoj optužnici oni su otišli dalje nego što bi bilo čija mašta mogla da proizvede. Čak tvrde, to smo čuli u ova dva dana, da sam namerno izazvao agresiju NATO i rat protiv Jugoslavije i patnju miliona njenih građana samo da bih iskoristio priliku da pobijem Albance.

Ja se, zaista, pitam da li su mogli da smisle neko inteligentnije objašnjenje. Idu čak još dalje. Juče smo čuli, kažu, nisu me interesovale nikakve granice već samo jedna granica, između srpskog i nesrpskog. Iako je upravo Srbija i Jugoslavija svih tih godina jugoslovenske krize bila jedina zemlja na prostorima prethodne Jugoslavije u kojoj nije bilo nikakve nacionalne diskriminacije i koja je u potpunosti sačuvala svoju nacionalnu strukturu.

Ona je potpuno ista kao pre dvanaest godina kada je izbila kriza. Jugoslovenska realnost demantuje taj stravični stav i tu stravičnu izmišljotinu, pa ćemo mi da ovakve nebulozne konstrukcije ovde slušamo, ali ćemo zatvoriti oči pred jugoslovenskom realnošću koja nije realnost trenutka, nego je realnost više od jedne decenije i koja svojom neumoljivom tačnošću potpuno demantuje takve besmislice. Srbija i ja lično, dakle, vodimo politiku genocida izvan Srbije, ali ta politika genocida nekako ne postoji u Srbiji, za koju smo u stvari jedino odgovorni, jer kao predsednik Srbije ja sam odgovoran za Srbiju, a oni žele da mi pripišu odgovornost za sve što su oni sami učinili i za sve zločine koje su oni izvršili.“

„Grešno“ ministarstvo

Miloševiću je kao veliki greh na dušu stavljeno i to što je u Srbiji postojalo Ministarstvo za veze sa Srbima van Srbije: „Pa ima preko dva miliona Srba koji žive od Australije, Latinske Amerike, Sjedinjenih Država, Kanade, u svim državama Evrope uključujući i Holandiju. Pa te veze se neguju, uostalom takva ministarstva za veze sa dijasporom ima mnogo zemalja. Mi svake godine imamo Skupštinu dijaspore, dolaze ljudi sa Novog Zelanda, iz Australije, iz Indije, iz Amerike Severne i Južne, i tako dalje. Šta se dokazuje time da smo imali Ministarstvo za veze sa Srbima van Srbije?

Negirajući optužbe za deportacije i proterivanje Albanaca sa Kosova, Milošević je, pored ostalog, utvrdio: „Sa Kosova je stanovništvo isterivala UČK, naredbama, prebijanjima i ubistvima pod brojem jedan, pod brojem dva, NATO bombardovanjem i pozivima. To je istina o vašoj priči o deportacijama. To nije nikakva tajna“, rekao je Milošević, osvrćući se na optužbe da nije izručivao osumnjičene za navodne ratne zločine.

– Pa ja vam ne bih nikad nikoga isporučio jer smatram da je ovo ilegalni sud. Uostalom, to sam rekao i Olbrajtovoj kad mi je tražila da neke ljude isporučujem, neću više imena ni da pominjem, molim vas, neka vaši organi našim organima pošalju dokaze koje imaju. Ne treba niko da brine da pravosuđe u Jugoslaviji može da pređe preko bilo kakvog zločina. Da li uopšte vi, i da li javnost zna da smo mi u Jugoslaviji već 1992. godine sudili za ratne zločine svojim građanima za koje je ustanovljeno da su ubili neke Muslimane u Bosni, upali u neku grupu tamo i izrešetali ljude, pobili, a 1992. godine niko nije ni znao da će biti osnovan ovaj tribunal, niti je, uostalom, to uopšte važno.

– Svaka civilizovana zemlja u svom krivičnom zakoniku ima visoko rangiran ratni zločin kao najveći zločin… Prema tome, uopšte ne razumem, nisam isporučio, pa ne bih nikad isporučio, i ovo što sada isporučuju krše Ustav i vrše krivična dela. Ali to rade zato što je to sada jedan marionetski režim koji mora da sluša šta mu se naredi, jer podršku naroda svakako nema.“

Dobrovoljci sa sabljama

„Posebno se pitam – obratio se Milošević tužiocima – šta dokazujete pominjanjem postojanja dobrovoljaca Srba koji su preko Drine otišli kao dobrovoljci. Naravno, za njihovo ponašanje odgovara vlast na čiju su teritoriju došli da se bore kao dobrovoljci… otišli da pomognu svojoj braći Srbima, a uopšte vas ne interesuje koliko je mudžahedina došlo u Bosnu ili na Kosovo koji su hvatani sa sabljama koje služe samo da se seče glava, a posle na poznate zahteve puštani. Pa je onda kad dođe taj što seče glave sabljom iz Saudi Arabije to normalno, dođe dve hiljade kilometara u Bosnu da pomogne Aliji Izetbegoviću, ali ako Srbi odu da pomognu Srbima, e, to je već nešto čime treba tužilaštvo da se ozbiljno pozabavi.“

Jugoslavija za sva vremena

Izvor: VESTI

Vezane vijesti :

Poslednje svedočenje (1): Dajte milijardu i vaš je

Poslednje svedočenje (2): Nisu mu dozvolili da kaže

Poslednje svedočenje (3): Tri laži ne daju istinu