Понтонским мостом преко Дунава

Излазимо из топлог вагона на хладни снијег, а влак одмах оде некуда назад. Магла је. Некако је влажно и хладно. Снијег је около угажен и прљав, али има га мање него у Шељу и Печуху. Стојимо ту на станици, гужве нема, чекамо Стеву да се врати из уреда жељезничке станице. Ускоро дођоше са њим два жељезничара. Прошеташе крај нас и један оде натраг. Стево позва редаре и каже им да одреде још двојицу и да са Станом и Анком чекају да жељезничари утоваре ствари из кухиње па да сви скупа дођу за нама. Иду Жељезничар и Стево напријед, а колона се вуче за њима. Прошли смо више од километар, а онда излазимо на пут. На путу је велики промет. Има камиона и некаквих полукамиона. У њима сједе руски војници. Неки вуку топове, а неки у каросерији возе топове са више цијеви. Онда наилазе војници на коњима. Међу њима се виде и коњске запреге. Таква мјешавина стално пролази у супротном правцу од нас. На неким камионима пише „ЗА БЕРЛИН“, а на другима „ЗА БЕЧ“! Гледамо их. Неки војници нам машу. И ми њима машемо. Пјешачимо па нам није зима, а заборависмо да већ дуго идемо пјехе. Са једне и друге стране пута сад видимо изгорјелих камиона, топова, тенкова, преврнутих кола… Сложени су читави редови сандука различите величине са натписима на руском. Виде се поредани топови са дугим цијевима, а има и некаквих великих митраљеза. Има их доста и лијево и десно од цесте – докле год поглед сеже. Око њих су војници, а на више мјеста примјећује се и дим из земље. Ваљда су то подземни бункери, а у земљи је и топло (особито ако се ложи). Наша колона се зауставља. Стиже нам и наша, назови, кухиња. Возе је на двоје таљиге. Ту су пред нама, крај моста, некакве кућице из којих се пуши. Улазе и излазе војници. Иза тих кућица је Дунав. Широк је, велик и некако смркнут у магли. Да, Дунав. А гдје је мост? Онај на Драви видјели смо километар далеко, а овдје, рекоше нам, постоји мост на чамцима преко кога иду и тенкови. Међутим, не види се ништа. Пошто наши погледи не нађоше мост у зраку, кад смо их спустили, они су остали приковани за нешто до тада невидљиво. То је грдосија, то је копно које спаја двије далеке обале моћне ријеке. Тако дугачак и тако широк, а не видиш га док ниси на њему. Он је практично у равнини и висини обале. Нема ни ограда са стране – само некакав сиви ринзол од десетак центиметара висине и пола метра ширине (причвршћен за под). Кад га нагазимо, имамо ићи пола сата до оне друге стране. Стојимо и чекамо да пријеђемо Дунав, да га пријеђемо пјешице, по снијегу, по смрзавици, у јануару л945. године, који дан послије српске Нове године. Чекамо ред за прелаз. Стево и жељезничар су већ подуго у оној кућици крај самог моста. Све више нам је хладно. Танцамо јер зебу ноге, а и у прсте дувамо. Нервозу уноси ишчекивање. Кад ћемо коначно на тај много дугачки мост по коме стално долазе возила са оне стране? Сва околина смрди од гасова које испуштају разни камиони и нека дугачка возила на којима возе тенкове.

Чим неко возило сиђе са моста, мотор му загрми и створи облак смрдљивог дима прије него што нестане, јурећи у даљину. Долазе Стево и жељезничар и помјерају наше ђаке даље од цесте. Помјерише и нас остале. Задржали су се тамо при крају. Нешто објашњавају, а онда их ево до нас, који стојимо у средини. Стево каже да направимо мјеста за некакве камионе који возе неку малу дјецу. Дјецу ће, вели, ту истоварити јер возила не прелазе мост у оном правцу. Ми ћемо овдје оставити своје ствари. Ствари ће нам са више тагаља касније довести жељезничар са својим људима. Ми морамо ту дјецу, која су у јадном стању, пренијети преко моста – да се спасе од студени и умирања. Преко чека влак који ће повести и нас и ту дјецу за Суботицу. Рекли су нам да се тамо у вагонима ложи. Стево је рекао да су у томе влаку још неки ђаци који нас тамо два дана чекају. Са стварима ће остати задња четворица, те Стана и Анка. Они ће помоћи око утовара ствари. На мосту, са оне стране, чекат ће их редар и још двојица наших. Долазе три камиона. Склањају се овамо према нама. Два прођоше, а онај трећи стаде баш пред нама. Дигли су цераду и спустише ону попречну страницу. Изађе неколико жена са знаковима црвеног крижа и два мушкарца. Исто се догађа и код оних камиона што су стали ближе мосту. Стево опет оде у ону службену кућицу, а жељезничар је нестао. Ускоро изађе ван са још једним човјеком и стадоше код првог камиона. Поче додавање и изношење дјеце из камиона. С њима одмах одлазе на мост. На челу је Стево. И он носи једно дијете. Оде, ни не окреће се, а остали тако за њим. Иде то доста брзо па се наш ред или строј нагло скраћује. Поче додавање беба и из камиона пред нама. „Ајде, ајде, прилазите и носите“, виче подебела жена са камиона и додаје бебе једном мушкарцу. Он их преноси даље. Добијем и ја своју бебу. Сва је замотана, не видим јој лице, осјетим да стење, не знам да ли се протеже или скврчава, жива је. Пожурим. Сустижем носиоца испред мене и коначно ступам на мост. Под ногама се осјећа ситно камење и пијесак, измијешан са прљавим снијегом. Важно да се не склиже. Сад видим да је са стране моста, на ступчићима, затегнут дебео конопац. Носим бебу безбрижно, потпуно сигурно. Ово је рај за разлику од оног чуда на Драви. Дунав је мутан, али нема великих комада леда, санти, као што је било испод оног моста. Јесу ли мали Марјан и његова мама имали прилику дивити се овом прелазу преко велике ријеке уз грозно подсјећање на Драву, никад нисам сазнао. Не окрећем се иако ме занима колико сам далеко од полазне обале. Ова друга као да се не приближава… Издужила се колона беба и њихових малодобних носилаца у овој суровој зими и још сировијој ситуацији. Не види се ни Стево. ни чело колоне. Доље низводно крај је негдје у магли. Лијево је зид од разних возила у кретању, а напријед колона у магли. Магла крије жељени циљ – лијеву обалу Дунава. На њој никад нисам био, а, ето, сад, налазећи се на средини те огромне, снажне ријеке, носећи нечију бебу у нарамку, прижељкујем на њу ступити. Из супротног правца од нас, једна за другом прелетише двије групе авиона. Лете ниско. Наши су, размишљам, чим одоше према Бечу. Али, рађају се и гадне мисли – како би изгледало да налете њихови? Размишљање се прекиде кад сам угледао службене кућице, исте онакве какве сам видио и на десној обали. Значи, крај моста је ту.

Сад се већ виде и куће. Готово из сваке дебело се дими. То и за нас обећава неки топао кутак. На прилазу мосту, па све даље, пружа се дугачка колона камиона и других возила. Неки имају цераде, а неки немају па се види да су до врха натоварени. Са ове низводне стране моста на обали се види доста великих чамаца и велике гомиле дебелих дасака и греда, који су офарбани истом бојом. Нешто ниже виде се вагони. Дугачка композиција вагона. Заокупљен свим тим дојмовима, утисцима који обећавају нешто добро за нас, и гледајући у све што се види уз обалу низводно, нисам примијетио да сам на крају моста. Ту стоје двије жене и усмјеравају ме десно. Рекоше да идем за осталима, који су испред мене. Стижем тако до вагона гдје ми једна жена (има знак црвеног крижа) узима бебу и односи је до вагона. Бебу прихвата жена која стоји у вагону. Тамо десно видим наше у групи. Пију чај и зову ме. Казан са чајем је у вагону. Ту су шоље у некаквим плетеним сандуцима. У другим сандуцима је крух. Добијем шољу и комад круха, а друга жена ми наспе чај. Задовољан, придружим се другима. Гледамо како остали пристижу са бебама и долазе к нама. Однекуда дође и Стево па нам каже да ту сачекамо ствари.

< Чекамо влак за Бају                                                       Садржај                                                      Чекамо влак за Суботицу >