Politika identiteta, Srebrenica i neootomanski faktor

Datum objave: četvrtak, 13 decembra, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/karganovic1.jpg

Najverovatnije stvorena za sasvim različitu
namenu, srebrenička afera iz jula 1995. koristi se oportunistički i igra značajnu ulogu u procesu izgradnje muslimanskog nacionalnog identiteta

Posle završetka etničkih sukoba u Bosni i Hercegovini (Bosna, kratko rečeno) tokom devedesetih, identitet je igrao ključnu ulogu u samoodređivanju pojedinih aktera i u njihovom određivanju u odnosu na druge. U tom je procesu razvijanje etničke posebnosti
muslimanske zajednice najdalje otišlo. To je obeleženo pokušajem ne samo da se prisvoji
odranije postojeća odrednica „Bošnjak“ kao isključiva etnička oznaka, već i ulaganjem
manje ili više ozbiljnih napora da se proizvede ex nihilo celokupna infrastruktura
nacionalne pripadnosti, uključujući jezik i posebne kulturne i istorijske narative.
Zar Islamska deklaracija Alije Izetbegovića ne nagoveštava upravo takav obrazac
etnoinženjeringa, i to u tursko-islamskom ključu?

 

UČINCI SREBRENIČKOG SIMBOLIZMA

Mada je najverovatnije bila stvorena za sasvim različitu namenu, srebrenička afera iz jula 1995. koristi se oportunistički i igra značajnu ulogu u tom procesu izgradnje nacionalnog identiteta. Na temelju postavke, koja ne podleže ni racionalnoj raspravi, ni empiričkoj proveri, da je tokom sukoba muslimanska zajednica u Srebrenici (čemu su naknadno bili dodati
i neki drugi lokaliteti) bila predmet genocidnog istrebljenja od strane srpskih suseda,
Srebrenica je pretvorena u arhetipski simbol preko kojeg će se moći uticati kako
na „oštećenu“ stranu, tako i na stranu koja snosi „krivicu“. U odnosu na oštećenu
muslimansku zajednicu, simbolika Srebrenice služi kao mobilizator oko jedne zajedničke,
etnocentrične, političke agende, sa implicitnom egzistencijalnom pretnjom koja se
nalazi uvek u pozadini, na šta Srebrenica neprestano i dramatično opominje.
U ravni koja je dublja od dnevnopolitičke mobilizacije, Srebrenica takođe služi i
kao mehanizam za „saterivanje u tor“ ili kao integrativno načelo bošnjačke politike
identiteta, mada sa neupitno negativnim predznakom. Posmatrano kroz prizmu srebreničkog
simbolizma, poseban identitet muslimanske zajednice u Bosni projektuje se ne na
održiv način, tako što bi se pozivalo na pozitivne doprinose opštoj kulturi i civilizaciji,
već u uskim okvirima povezivanja kroz stvarno, mitologizovano ili potencijalno zajedničko
žrtveništvo.
Pitanje, da li bi ovo moglo biti prikladan način za potvrđivanje nacionalnog identiteta,
zaslužuje da bude praćeno jednim velikim upitnikom. Suštinsko obeležje ove metodologije
za izgradnju nacije je njena konfrontaciona priroda, prožetost stalnim osećanjem krajnje
povređenosti, što izaziva oštar resentiman. Zajednički resentiman bi mogao, pod
izvesnim okolnostima, da posluži privremeno kao vezivno tkivo koje bi određenu grupu
okupljalo oko zajedničkih ciljeva. Međutim, resentiman je nešto što je Nelson Mandela,
čije iskustvo i mudrost u ovoj oblasti ne podležu sumnji, opisao kao „otrov koji
ispijamo u očekivanju da će od njega crknuti naši neprijatelji“. Kao formula za oslobađanje
stvaralačkog potencijala novokomponovane nacije, resentiman bi tek imao da dokaže
svoju vrednost. Međutim, u meri u kojoj zajednicu koja je od njega postala zavisnik
otuđuje od neposrednih suseda, ta vrsta resentimana takođe stvara i uslove stalne
zavisnosti od „zaštitničkih“ intervencija stranih faktora.
POZORNICA JE PRIPREMLjENA

Turska u ovim stvarima ne
bi imala neku značajniju ulogu, i ostala bi i nadalje ne više od daleke iluzije balkanskih
muslimana, da joj od trenutnih hegemona nije poveren zadatak da vodi računa o njihovim
interesima (verovatno uz dozvolu da u skromnim razmerama obezbeđuje i svoje) na
Balkanu. Očigledna je kompatibilnost između ideologije neootomanskog režima u Turskoj
i bošnjačkog identiteta u nastajanju, sa čvrstim i često naglašavanim osloncem sa
obe strane na islamsku veru. U smislu temeljnih vrednosti, to bi pogodovalo razvijanju
jake solidarnosti između Sarajeva i Ankare. Ali što je u političkom smislu još značajnije,
bošnjački identitet se tumači, bez upuštanja u to kako se pojedinci lično osećaju,
kao nešto što se po automatizmu proteže na sve etničke Slovene na Balkanu bez razlike,
samo ako ispovedaju muslimansku veru. U okvirima turske neootomanske agende i, još
važnije, planova za drobljenje suverenih država i istorijskih naroda, što leži u osnovi
regionalne politike hegemonističkih sponzora današnje Turske, ova okolnost je kao
poručena. To znači da se geografski raspon veštačkog bošnjačkog identiteta (uz sve
dužno poštovanje prema iskrenim privrženicima ove nacionalne ideje) proteže preko
političkih granica u Srbiju (Sandžak ili Rašku oblast) i u Crnu Goru. Potpuno neshvatanje
od strane zvanične Srbije implikacija ovog procesa stihijskog širenja jednog sintetičkog
identiteta ilustrovao je pre neki dan premijer Dačić svojom zaprepašćujućom izjavom,
prilikom posete turskog kolege Erdogana Beogradu, da domaći „Bošnjaci“ igraju korisnu
ulogu „mosta“ između dve zemlje. Vrlo slična uloga „mosta“, koju su sudetski Nemci
svojevremeno odigrali u odnosu na Čehoslovačku, odmah pada na um.
Ocena dugoročne perspektive projekta stvaranja identiteta za muslimansku zajednicu
u centralnoj oblasti bivše Jugoslavije ne može se dati bez uzimanja u obzir namera
i interesa, pa čak i izgleda za budućnost, spoljašnih faktora koji taj projekat omogućavaju.
Stalna prekookeanska podrška koju ovaj projekat dobija strogo je uslovljena dinamičnim
razvojem ukupnih odnosa sa islamskim svetom kao celinom, a to je nešto što se može
promeniti prekonoć na zaprepašćenje, pometnju i verovatno razočaranje lokalnih pretendenata
na sintetički nacionalitet. Što se tiče uloge Turske, u svojoj neprimerenoj oholosti
njen režim zamišlja da na Balkanu može igrati ulogu koja bi bila analogna nekadašnjoj
Rusiji, zaštitnici pravoslavnih hrišćana pod otomanskom upravom, samo u ovom slučaju
obrnuto, kao pokroviteljica balkanskih muslimana. Žestoka kulturna ofanziva koja
se odvija uz pomoć zavodljivih televizijskih produkcija koje bi da otomansku Tursku
redefinišu u popularnoj uobrazilji, spojeno sa drskim izjavama pripadnika sadašnjeg
rukovodstva da je period koji je utisnut u kolektivno sećanje većine žitelja Balkana
kao kulturna i antropološka katastrofa u stvari bio „uspešna priča“, dovoljno govori
o tim pretenzijama. To, između ostalog, dokazuje aspiraciju Ankare da Turska obnovi
svoj uticaj na području odakle je pre tačno sto godina, po ogromnoj ceni u životu
i resursima balkanskih naroda, bila neslavno i pravedno – izbačena.
Pronicljivo oko, međutim, zapaža niz znakova da bi se iznenadno, i iz mnogih razloga
neprirodno, širenje uticaja Turske na području koje je posle nekoliko vekova loše
uprave ostavila u devastiranom stanju, podjednako naglo moglo i prekratiti. Tursko
rukovodstvo u balkansku ulogu koja mu je dodeljena možda učitava više nego što bi
trebalo, a podrazumeva se da se to odnosi u još većoj meri na njegove lokalne simpatizere,
koji su poznati po poslovičnoj uskosti svojih vidika. Ako u određenom trenutku bude
doneta odluka da se aparati koji Tursku održavaju u statusu regionalne sile – isključe
ili ako Turska bude prekrojena u nešto nalik na anadolijski entitet koji je bio
predviđen Versajskim ugovorom po završetku Prvog svetskog rata, i to čisto dejstvom
zakona o nenameravanim posledicama, s obzirom na nepredvidljivost tektonskih potresa
što pogađaju Bliski istok, nastaće jedna sasvim nova situacija. Kakva budućnost,
u takvim mogućim scenarijima, očekuje veštačke nacionalne identitete na Balkanu
čiji su nastanak i postojanje uslovljeni političkim mahinacijama, a ne prirodnim i
organskim razvojem?
Nešto što je počelo kao projekat izgradnje nacije u hotelu „Holidej in“ u Sarajevu,
u septembru 1993, pretvorilo se u politički dinamit čiji se fitilj nalazi u rukama
stranih sila. Pozornica je pripremljena za daljnje nerede na Balkanu.
U zaključku, jedina spasonosna misao koja dolazi na um je mudra pouka Hane Arent:„Samo
glupost može da diktira politiku koja u udaljenoj imperijalnoj sili traži zaštitu,
dok otuđuje dobru volju suseda.“
SKUP „TURSKA NA BALKANU“
U AKADEMIJI NAUKA REPUBLIKE SRPSKE

U organizaciji potpredsednika Republike Srpske, prof. Emila Vlajkija, u prostorijama
Akademije nauka u Banja Luci između 30. novembra i 2. decembra održana je naučna
konferencija na temu prisustva Turske na Balkanu. Sa referatima su istupili naučni
radnici iz oba entiteta Bosne i Hercegovine, Turske, Rusije, Izraela, Sjedinjenih
Država i nekoliko drugih zemalja U izlaganjima i raspravama koje su usledile u okviru opšte teme razmatrano je niz pitanja, kao „BiH u strategiji neoosmanizma“ (dr Darko Tanasković), „Jedan vek posle Kumanova – povratak Turske“ (dr Srđa Trifković), „Osmanska osvajanja na Balkanu i elementi uspostavljanja vlasti“ (dr Hatidže Oruč), „Zablude turskog modela“ (dr Rafael Izraeli), i druga.
Na samom početku konferencije, po nekim osnovnim pitanjima došlo je do oštrog sučeljavanja
stavova između ambasadora Turske i predsednika RS .
U svom izlaganju („Turski faktor na Balkanu u savremenim geopolitičkim uslovima“),
akademik Jelena Guskova iznela je da nije iznenađena obnovljenim i snažnim turskim
prisustvom na Balkanu zato što je na jednom međunarodnom skupu još sredinom devedesetih
godina, od strane zapadnih kolega blisko povezanih sa NATO-om, ruskim naučnicima
bilo predočeno da je u okvirima novog strateškog koncepta alijanse Turskoj dodeljena
uloga dominantnog faktora na Balkanu. Upozoravajući na opasnosti od olakog dodeljivanja
takvih „uloga“, akademik Guskova je istakla da je nemoguće voditi uspešnu politiku
na Balkanu bez dubokog poznavanja istorije i mentaliteta naroda koji tu žive.
Mada je za očekivati da će akteri sa udaljenijih prostora imati teškoće da ovladaju
složenom materijom na koju ukazuje dr Guskova, učesnici su stekli utisak da ni brojni
pripadnici turskog kontingenta na konferenciji, naučni radnici i diplomate, nisu
najtemeljnije odradili svoj „domaći zadatak“. Njihovi stavovi bili su odlikovani tonom
nadmenosti i odsustvom spremnosti da realno sagledaju negativno tumačenje koje pripadnici
balkanskih naroda uglavnom pridaju viševekovnoj otomanskoj okupaciji, što je kod
većine prisutnih izazvalo negodovanje i delimično zategnutu atmosferu tokom konferencije.

Piše:  Stefan Karganović

 

Izvor: BIG RADIO

 

Vezane vijesti:

SREBRENICA: ZVANIČNA PRIČA NA “APARATIMA ZA VJEŠTAČKO DISANjE”

Srebrenica falsifikovanje istorije

Dama u crnim čizmama i zaslužena kazna za „negiranje genocida“




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top