Počelo je!

Kad se Srbi napregnu i počnu ciljano da razmišljaju, onda nam se događa ono čega smo svedoci poslednjih nekoliko meseci: u svekolikoj srpskoj javnosti pojavilo se nekoliko ideja koje imaju značaj i snagu celovitih nacionalnih političkih programa, bitno drugačijih od svega što se do sada kotrljalo ovdašnjim javnim prostorom, a koji ne samo što se ne suprotstavljaju, nego se, suprotno tome, naslanjaju jedni na druge i dopunjuju.

Posle prošlonedeljnih beogradskih promocija Srpskih dveri, najmlađeg političkog pokreta u Srbiji, ne samo po postojanju, već i po starosti onih koji mu pripadaju i marketinški neuobičajenog objašnjavanja nacionalne politike opozicionog DSS-a posredstvom knjige jednog od časnijih ljudi na političkoj sceni Srbije Vojislava Koštunice, te zanimljive analize naše stvarnosti u knjizi “Duh samoporicanja” profesora Mila Lompara, nekorumpiranog srpskog intelektualca koji se nije ućutao, Srbija sa mnogo više sigurnosti može da traži neko svoje Načertanije za 21. vek.

Predstavljajući istinski novo političko lice Srbije, Pokret Srpske dveri, koji je tokom dvogodišnjeg postojanja uravnotežio svoje aktivnosti u rasejanju sa onim što čini u otadžbini, vratio je u centar političke pažnje srpsku porodicu i srpskog domaćina, kojima je briga za čeljad i državu jednako važna.

Krmareći mudro između u prošlosti zloupotrebljavanog patriotizma i neokolonijalnog mentaliteta, koji nam već godinama usađuju predstavnici marionetske vlasti i njihovi plaćeni satrapi smešteni po raznim nevladinim organizacijama, dverjani su za ključni cilj svog političkog delovanja odredili pristojan život domaćinske Srbije.

Stavljanje Srbije i njenih podanika u centar svoje politike predstavlja suštinu političkog programa i opozicionog DSS-a koji je, nedavno, kroz Koštuničinih sedam razloga za neutralnost, pokušao da smiri nametnutu evropsku histeriju u Srbiji i popravi utisak koji su zagovornici ove političke opcije ostavili u javnosti po silasku sa vlasti.

Argumente za neulazak u EU i svaku vrstu neutralnosti Koštunica ne traži u svađi i konfliktu sa bilo kime, već u činjenicama da nam Evropa otima Kosmet, da je u najavi Vojvodina, ukidanje Srpske, uterivanje u NATO, okrivljavanje Srba za sve i svašta kroz reviziju istorije, što podrazumeva usvajanje novih kulturnih standarda i definitivno rasrbljivanje Srbije.

Svemu tome prethodi zalaganje profesora Lompara za “srpsko stanovište”. U skladu sa onim što je davno zapisao Crnjanski, prirodno je da se obrazuje politika koja ne bi bila nimalo nametljiva, nimalo nasilna, ali čisto srpska, koja bi bila posvećena ne Srbijancima, nego Srbima. I, naravno, da zbog toga niko, kako je to bio slučaj do sada, ne oseća – krivicu, svesno nametnutu i gajenu kroz različite forme navodno nerešivih protivurečnosti između Srbije i Evrope, između srpskih nacionalnih prava i modernih istorijskih tokova, ciljano nas onemogućavajući da racionalno osvetlimo srpsko stanovište.

Bez obzira na političku snagu i praktične mogućnosti da ovakve ideje postanu svojina većine neophodne za promene, one su dugo čekano osveženje na učmaloj političkoj sceni Srbije, posebno jer se u njima pronalazi običan, mali čovek, Srbin i građanin, davno izgnan iz politike. Da li je, istovremeno, reč o novoj nacionalnoj političkoj snazi, koja bi mogla da izvede efikasan obračun sa svim vrstama političkih baraba i konačno napravi red u Srbiji?

Važno je da je – počelo!

Izvor: vesti