Почело је!

Кад се Срби напрегну и почну циљано да размишљаjу, онда нам се догађа оно чега смо сведоци последњих неколико месеци: у свеколикоj српскоj jавности поjавило се неколико идеjа коjе имаjу значаj и снагу целовитих националних политичких програма, битно другачиjих од свега што се до сада котрљало овдашњим jавним простором, а коjи не само што се не супротстављаjу, него се, супротно томе, наслањаjу jедни на друге и допуњуjу.

После прошлонедељних београдских промоциjа Српских двери, наjмлађег политичког покрета у Србиjи, не само по постоjању, већ и по старости оних коjи му припадаjу и маркетиншки неуобичаjеног обjашњавања националне политике опозиционог ДСС-а посредством књиге jедног од часниjих људи на политичкоj сцени Србиjе Воjислава Коштунице, те занимљиве анализе наше стварности у књизи “Дух самопорицања” професора Мила Ломпара, некорумпираног српског интелектуалца коjи се ниjе ућутао, Србиjа са много више сигурности може да тражи неко своjе Начертаниjе за 21. век.

Представљаjући истински ново политичко лице Србиjе, Покрет Српске двери, коjи jе током двогодишњег постоjања уравнотежио своjе активности у расеjању са оним што чини у отаџбини, вратио jе у центар политичке пажње српску породицу и српског домаћина, коjима jе брига за чељад и државу jеднако важна.

Крмарећи мудро између у прошлости злоупотребљаваног патриотизма и неоколониjалног менталитета, коjи нам већ годинама усађуjу представници марионетске власти и њихови плаћени сатрапи смештени по разним невладиним организациjама, дверjани су за кључни циљ свог политичког деловања одредили пристоjан живот домаћинске Србиjе.

Стављање Србиjе и њених поданика у центар своjе политике представља суштину политичког програма и опозиционог ДСС-а коjи jе, недавно, кроз Коштуничиних седам разлога за неутралност, покушао да смири наметнуту европску хистериjу у Србиjи и поправи утисак коjи су заговорници ове политичке опциjе оставили у jавности по силаску са власти.

Аргументе за неулазак у ЕУ и сваку врсту неутралности Коштуница не тражи у свађи и конфликту са било киме, већ у чињеницама да нам Европа отима Космет, да jе у наjави Воjводина, укидање Српске, утеривање у НАТО, окривљавање Срба за све и свашта кроз ревизиjу историjе, што подразумева усваjање нових културних стандарда и дефинитивно расрбљивање Србиjе.

Свему томе претходи залагање професора Ломпара за “српско становиште”. У складу са оним што jе давно записао Црњански, природно jе да се образуjе политика коjа не би била нимало наметљива, нимало насилна, али чисто српска, коjа би била посвећена не Србиjанцима, него Србима. И, наравно, да због тога нико, како jе то био случаj до сада, не осећа – кривицу, свесно наметнуту и гаjену кроз различите форме наводно нерешивих противуречности између Србиjе и Европе, између српских националних права и модерних историjских токова, циљано нас онемогућаваjући да рационално осветлимо српско становиште.

Без обзира на политичку снагу и практичне могућности да овакве идеjе постану своjина већине неопходне за промене, оне су дуго чекано освежење на учмалоj политичкоj сцени Србиjе, посебно jер се у њима проналази обичан, мали човек, Србин и грађанин, давно изгнан из политике. Да ли jе, истовремено, реч о новоj националноj политичкоj снази, коjа би могла да изведе ефикасан обрачун са свим врстама политичких бараба и коначно направи ред у Србиjи?

Важно jе да jе – почело!

Извор: vesti