Побуна 108. пука на мобилизацијском зборишту у Клокочевцу

Почеле приче да се у клокочевачкој шуми побунио резервни пук, све углавном „Шокци”. Поубијали командире и команданте Србе и Црногорце и отишли кућама или прешли у заштиту. Дошао нетко из горњег краја, тамо је ујакова и теткова породица, шапћу да стално пеку крухове и дају Босанцима и Србијанцима, војницима који шумом бјеже испред Нијемаца да их не заробе. Немају више одјеће да им дају да се пресвлаче. Опрему бацају у онај стари бунар преко пута Ђукића куће. Иде одозго, јаше на коњу војник. Раскопчан је, без оружја, на коњу нема седла. Говори: “Све је пропало, то је велика њемачка сила, сву коњицу која се супротставила су поубијали – и коње и људе. Људи, најбоље мир и свако својој кући”. Понеко га нешто и упита, а он стално: „Мир, свако својој кући, све је пропало”. Срби сад све тихо, шапатом коментирају: „Мајку му јебем, овај руши морал”.

По селу се све чешће могу видјети Мачекови заштитари из Сељачке заштите. Код католичке цркве, из правца Барне, заштита је зауставила доста војника – колону, и ту их разоружавају. Бомбе стављају у шљемове и односе их у “Соколану” (зграда кина у парку). Неки војници ваде воду на бунару, који је био између дворишта суда и школе, уз сам тротоар. Кажу да су то Срби таоци. Уз петролејку су сада другачије теме, али све на фону страха, осјећаја непосредне опасности. Значи, сада је настала нова власт – хрватска. Онај преко радија је рекао: “Срби, ван из мајке Хрватске”. А, чуј, нисмо никоме ништа криви, власт се мора поштовати и шта можеш. Крилатица постаје: „Нисам никоме ништа крив, власт је власт, па неће нам ништа”. Људи зазиру од свега, јако су сумњичави и забринути, посебно када виде тко добија и носи оружје – они који су до јучер крали кокоши, пробисвјети. Ријетки су то сељаци са узорнијим господарствима. Углавном шегрти, беспосличари, гостионичари… Комшије су се промијениле. Не долазе, праве се да нас не виде па се не поздрављају. Срби ће наводно ићи на рад у логоре, можда и у Њемачку. Пјевају се пјесме: „Терам псине преко Дрине, у три пичке материне…”.

Сусњежица је. Пролијеће снијег. Из правца наше ограде иде војник – распојасан, у чизмама. Наздравља са „добар дан” и мама препозна Милутина, очевог друга са Солунског фронта. Они су на Овчари код Сухопоља, недалеко један од другога, добили по девет јутара земље као солунски добровољци. Загрлише се и пољубише и крену у кућу. Пратим их у стопу да чујем остатак разговора, јер отац га је већ упитао: „Шта је ово Милутине”? “Зло, мој Лука, како видиш”. Сједа отац на своје мјесто, за столом лијево, а ја на своје мјесто, десно на крај клупице. Лијево на клупици била су мјеста за сестру па онда за брата, до оца. Мајка би увијек сједила десно за столом, ближе шпорету. Уз мјесто гдје сједи отац, на прозору иза фиранге, налази се политренка са ракијом. Отац узе флашу, а мајка додаје чаше. Милутин није сјео, него стави чизму на клупицу, тамо ближе оцу, па послије неколико ријечи, гледајући у оца рече: “Е, мој Лука, јебем ти ја и краља и краљицу, видиш ти докле они нас доведоше”?! Погледам у оца, па опет у Милутина са кога нисам скидао очију, очекујући неку страшну реакцију оца јер он је за краља и отаџбину био у стању у ватру скочити. Ништа се не догоди. Обојици им пуне очи суза, плачу. Милутин је дошао шумом и преко поља. Кад се одморио, падом мрака, наставио је пут за Овчару.

Од Вировитице је дошла у Грубишно неколицина њемачких војника. Имају необично велике и дебеле коње каквих код нас нема. Кажу неки: „То су ’штајерци’”. Чујемо након два, три дана да им је нетко одрезао репове па су Нијемци неке позатварали.

< Хрватска сељачка заштита на сцени                                   Садржај                                             Долазак брата Стеве >