Pljuvanje uvis

Pišu novinske tekstove, daju izjave iz kojih kipi primitivizam, zavist i mržnja prema Ćosiću. Imaju potrebu da pljunu na nešto veliko, visoko, nedostižno, bez obzira što im se to vraća u lice. Za obraz ne brinu,
nikada ga nisu ni imali

POSLEDNjI Srbin u kojem su bili objedinjeni vojevanje, literatura,
politika, otpadništvo, stalna potreba za slobodom, uvažavanje
sagovornika i strah od gordosti, Dobrica Ćosić, otputovao je zauvek s
ovozemaljskog mučilišta. Ispraćen je u danima vodenih muka, sahranjen
skromno, po sopstvenoj volji, daleko od aleja velikana i zaslužnih
građana. Srbi još ne znaju, i ne razmišljaju, šta su i koga izgubili. Oni
koji su mu ime izgovarali s poštovanjem, ćute.

Neki ne ćute; moralni termiti, nacionalni talog,
netalentovana i zbog mnogo čega isfrustrirana a bolesno ambiciozna čeljad
(malo ih je ali su glasni) već danima igra na Ćosićevom grobu. Raduju
se što je umro, neskriveno, sa žarom u očima, tresu im se vilice od
mržnje i zluradosti. Trijumf smrti, slava satane. Još jedan javni čas
sunovrata ljudskosti.

Ćosić je uvek bio, sada
posebno, visoko iznad njihovih malih netrpeljivošću prožetih života. Pišu i
objavljuju romane maštajući da će neko jedared i za njihove sklepotine
izgovoriti reči koje se izgovaraju u priči o, primera radi, romanu
„Vreme smrti“ Dobrice Ćosića. Zalud.

Pišu novinske
tekstove, daju izjave iz kojih kipi primitivizam, zavist i mržnja prema
Ćosiću. Snuju da ih neko, kad se i biološki zauvek ugase, upamti, da ih
se seti, ako ni po čemu drugom onda po tome što su likovali na vest o
smrti Dobrice Ćosića. Imaju potrebu da pljunu na nešto veliko, visoko,
nedostižno, bez obzira što im se to vraća u lice. Za obraz ne brinu,
nikada ga nisu ni imali.

To pljuvanje uvis odavno je
disciplina u jednom mračnom podrumskom sobičku srpskog društva. I gle,
odnekud su svi ti pljuvači ujedno i veliki borci protiv srpskog
nacionalizma (bez objašnjavanja šta to znači), srpske tradicije, istorije,
srpske salate… svega što ima srpski predznak. Takvima je Ćosić
dodatno kriv jer se davno odmetnuo od Tita, na vreme shvatio da je
antisrpstvo tačka oslonca komunizma na Balkanu. Smeta im što je još
1968. godine progovorio, javno na sednici CK SK Srbije, kad je to bio
veliki rizik, o tlačenju Srba na Kosovu i Metohiji. I likuju, ti isti,
već nekoliko godina, od kada je Kosovo proglasilo nezavisnost.

Ne
očekujete, valjda, da im spominjem imena. Gde njih da stavljam u rečenicu u
kojoj je ime Dobrice Ćosića. Neću spomenuti ni imena one dvojice
političkih lakrdijaša, narodnih poslanika (e, jadni narode) koji su
napustili Skupštinu Srbije, u trenucima odavanja poslednje pošte Ćosiću
kao bivšem predsedniku SR Jugoslavije. Ali se zato mora spomenuti Maja
Gojković, predsednica srpskog parlamenta, koja tim povodom ništa nije
preduzela. Ne da zaštiti Ćosića, odavno je oko njega večna zaštita, već
nacionalni parlament od bljutave predstave lokalnih cirkuzanata. To joj
je, između ostalog, posao. Za to dobija platu.

Sada je Ćosić u društvu Bore Stankovića, Crnjanskog, Andrića, Kiša, Mome Kapora, Brane Crnčevića… a kome je nas ostavio?

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Večernje Novosti