Пљување увис

Пишу новинске текстове, даjу изjаве из коjих кипи примитивизам, завист и мржња према Ћосићу. Имаjу потребу да пљуну на нешто велико, високо, недостижно, без обзира што им се то враћа у лице. За образ не брину,
никада га нису ни имали

ПОСЛЕДЊИ Србин у коjем су били обjедињени воjевање, литература,
политика, отпадништво, стална потреба за слободом, уважавање
саговорника и страх од гордости, Добрица Ћосић, отпутовао jе заувек с
овоземаљског мучилишта. Испраћен jе у данима водених мука, сахрањен
скромно, по сопственоj вољи, далеко од алеjа великана и заслужних
грађана. Срби jош не знаjу, и не размишљаjу, шта су и кога изгубили. Они
коjи су му име изговарали с поштовањем, ћуте.

Неки не ћуте; морални термити, национални талог,
неталентована и због много чега исфрустрирана а болесно амбициозна чељад
(мало их jе али су гласни) већ данима игра на Ћосићевом гробу. Радуjу
се што jе умро, нескривено, са жаром у очима, тресу им се вилице од
мржње и злурадости. Триjумф смрти, слава сатане. Још jедан jавни час
суноврата људскости.

Ћосић jе увек био, сада
посебно, високо изнад њихових малих нетрпељивошћу прожетих живота. Пишу и
обjављуjу романе маштаjући да ће неко jедаред и за њихове склепотине
изговорити речи коjе се изговараjу у причи о, примера ради, роману
„Време смрти“ Добрице Ћосића. Залуд.

Пишу новинске
текстове, даjу изjаве из коjих кипи примитивизам, завист и мржња према
Ћосићу. Снуjу да их неко, кад се и биолошки заувек угасе, упамти, да их
се сети, ако ни по чему другом онда по томе што су ликовали на вест о
смрти Добрице Ћосића. Имаjу потребу да пљуну на нешто велико, високо,
недостижно, без обзира што им се то враћа у лице. За образ не брину,
никада га нису ни имали.

То пљување увис одавно jе
дисциплина у jедном мрачном подрумском собичку српског друштва. И гле,
однекуд су сви ти пљувачи уjедно и велики борци против српског
национализма (без обjашњавања шта то значи), српске традициjе, историjе,
српске салате… свега што има српски предзнак. Таквима jе Ћосић
додатно крив jер се давно одметнуо од Тита, на време схватио да jе
антисрпство тачка ослонца комунизма на Балкану. Смета им што jе jош
1968. године проговорио, jавно на седници ЦК СК Србиjе, кад jе то био
велики ризик, о тлачењу Срба на Косову и Метохиjи. И ликуjу, ти исти,
већ неколико година, од када jе Косово прогласило независност.

Не
очекуjете, ваљда, да им спомињем имена. Где њих да стављам у реченицу у
коjоj jе име Добрице Ћосића. Нећу споменути ни имена оне двоjице
политичких лакрдиjаша, народних посланика (е, jадни народе) коjи су
напустили Скупштину Србиjе, у тренуцима одавања последње поште Ћосићу
као бившем председнику СР Југославиjе. Али се зато мора споменути Маjа
Гоjковић, председница српског парламента, коjа тим поводом ништа ниjе
предузела. Не да заштити Ћосића, одавно jе око њега вечна заштита, већ
национални парламент од бљутаве представе локалних циркузаната. То jоj
jе, између осталог, посао. За то добиjа плату.

Сада jе Ћосић у друштву Боре Станковића, Црњанског, Андрића, Киша, Моме Капора, Бране Црнчевића… а коме jе нас оставио?

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости