Пљување по Републици Српској

(Реаговање на интервjу Срђе Поповића обjављен у листу „Дневни aваз“ 11. 01. 2011. године) Постоjи неки чудан разлог због коjег известан броj jавних личности из тзв. „круга двоjке“ не пропуштаjу нити jедну прилику да пљуну на себе и своjе.

Тако jе београдски адвокат Срђа Поповић, дана 11. 01. 2011. године, дао интервjу дневном листу „Дневни аваз“, под насловом „Срђа Поповић о прослави Дана РС: Била jе то рехабилитациjа Караџића и Младића!“, у коме jе доследно, онако грубо (другосрбиjански) оплео по Републици Српскоj и Србима преко Дрине. Текст jе, разуме се, реакциjа на прославу 20 година постоjања Републике Српске.

Осећам професионалну обавезу да колеги Поповићу укажем на пар политичких и правних констатациjа коjе су, очигледно, нетачне, а коjе су постале своjеврсна химна сараjевске чаршиjе и њихових београдских сапатника.

Наведени интервjу почиње констатациjом да:

„Они нису смjели добити ту РС, jер су, уствари, били награђени за судски доказан геноцид.“

Одмах на почетку може се поставити питање: Ко су то они, а ко jе то Срђа Поповић?

Уважени читалац уочава да сам у уводу овог текста дао одговор на то питање:

Они смо ми, Срби, па чак и добра већина грађана Србиjе и Републике Српске, а друштво интервjуисаног Поповића су они коjи су у рату били друга ратуjућа страна (сада их у миру називамо Федерациjа БиХ, све у коалициjи са групом познатом под називом „Друга Србиjа“).

Добро, колега сматра да „они“ нису смели добити Републику Српску, па нас то враћа у 1995 годину (конкретно, септембар и октобар) када су воjне снаге муслиманско-хрватске коалициjе биле на неких 30-ак километара од Бања Луке (конкретно, ХЕ Бочац), односно када jе у непосредноj близини Требиња било груписано око 40.000 хрватских воjника.

Питање зашто jе воjна ситуациjа била тако неповољна по Србе има само jедан одговор, а он се зове НАТО. Наиме, након отворене агресиjе на териториjу РСК у августу 1995. године, снаге северне алиjансе су краjем августа и почетком септембра те године дале несебичну (а касниjе лепо наплаћену подршку) снагама под контролом А. Изетбеговића и Ф. Туђмана, и тим jе воjна ситуациjа постала изразито лоша по Србе.

Дакле, такви услови су и диктирали договор коjи jе постигнут у Деjтону, да би касниjе био преточен у међународни споразум у Паризу, али Поповић заборавља да Република Српска ниjе рођена у Деjтону.

Она jе тог тренутка постала дефинитивна и непорецива, али за нас jе постоjала и грађена кроз четири ратне године, да би своjе границе и уставно утемељење добила коначно након заустављања ратних деjстава.

Него, да кренем даље у овом кратком осврту на поменути интервjу.

Срђа Поповић даље (изгледа доста узруjан) тврди:

„Уствари, ниjе дошло до неке хисториjске пресуде о свим тим догађаjима. И сад се то, наравно, испод тог фластера загноjило и имате то што имате.“
Е, ту смо, Поповићу, историjске неправде, ово, оно, стилске фигуре, фластер, крварење и тако то. Признаjем да сам очекивао да у овоj новогодишњоj исповести пронађем неку убоjиту, рекомовску о помирењу и томе слично.

Изгледа да сте и ти и Наташа Кандић коначно схватили да нисмо баш толико наивни да са Хрватима правимо комисиjу коjа ће да испитуjе „Олуjу“, или пак да са сараjевским береткама откривамо злочине Насера Орића. Стога се Поповић враћа провереном рецепту пљувања по Српскоj, и потпуног негирања овог ентитета.

Но, да се вратимо да „хисториjске“ пресуде.

Поповићу jе свакако познато да су босански муслимани током II светског рата масовно били припадници оружаних снага НДХ, и богами се добро доказали Павелићу и дружини, пре свега вађењем српских очиjу и паљењем кућа. Прво су мало попљачкали, па кад су се живи власници почели бунити, онда су прешли на санирање „персоналних“ проблема, и тако су херцеговачке jаме врло брзо постале сестре близнакиње оних у Далмациjи.
Антифашизам у тоj (муслиманскоj) популациjи се веже за нешто мало предратних комуниста, те за оне коjи су после капитулациjе Италиjе 1943. брзо сабрали и одузели однос снага на терену, и схватили да jе боље ставити петокраку на фес, него остати без истог.

Носиоци оружане побуне против фашистичкиог окупатора у Босни и Хрватскоj су били они коjи су том идеологиjом били наjвише и погођени. Дакле Срби, и то кроз два покрета, коjа су подjеднако била призната и препозната од стране савезника.

Ово jе толико ноторно, да уколико неко покуша да ме демантуjе, прво нека консултуjе литературу коjа обрађуjе Прво заседање ЗАВНОБИХ, коjе jе одржано 25. 11. 1943. године у Мркоњић Граду.

Једноставним увидом у имена и презимена учесника Првог (а богами и другог и трећег) заседања ЗАВНОБИХ, долази се до потврде тезе да jе антифашизам у БиХ био, махом српски.

Стога Републику Српску и њен настанак треба везати управо за континуитет у борби против фаши-екстремизма, кроз коjи jе српском народу, наjпре у Хрватскоj (кроз уставне амандмане) одузет статус конститутивног народа. Потом jе конститутивност Срба у БиХ „заборављена“ наjпре кроз „Акт о реафирмациjи суверености Републике Босне и Херцеговине“ од 15. 10. 1991. године, а потом кроз референдум муслимана и Хрвата коjи jе одржан краjем фебруара 1992. године.

Дакле, деца, потомци, а богами и активни учесници клања из 1941 године, покренули су лавину, након коjе у БиХ постоjе два ентитета, и три конститутивна народа. Први пут (рачунаjући од периода након османског осваjања) Срби су постали власници своjе судбине у Босни, и креатори политичких институциjа, и то заjедно са друга два народа.

Да будем прецизниjи, да jе постоjао „хисториjски суд“ о дешавањима 1914-1918, и 1941-1945, НФРЈ никада не би била формирана, нити би Хрвати и муслимани икада Србима били браћа. Они би напросто били поражена страна, и jош увек би плаћали добрану и праведну одштету.

Флоскулирање, типа „судски доказан геноцид“, сведочи само о jедноj ствари:

Геноцид коjи jе извршен над Србима од 1991-1999. године, никад ниjе био предмет чак ни отворене и jавне расправе а камоли судског поступка. Стога бео-сараjевски антисрбизам не пропушта прилику да озбиљних лица и промуклим гласовима прозбори коjу о „агресиjи“, „геноциду“ и другим поjмовима коjе моjа родбина, приjатељи и jа зовемо: ОДБРАНА.

Посебно jе питање то што адвокат Поповић заборавља да Радован Караџић и Ратко Младић, нису особе коjе су осуђене за било шта, а ако ћемо поштено, до 1995 године њихова имена се нису везивала за било коjа кривична дела, за разлику од великих приjатеља „Друге Србиjе“. Мислим, нико од активних учесника у процесу стварања Републике Српске (Кољевић, Краjишник, Плавшићка…) до почетка рата ниjе имао везе са судовима, колико Дневни аваз са обjективношћу.

Ипак, Срђа Поповић инсистира да прослава 20 година постоjања Републике Српске има снагу рехабилитациjе за Караџића и Младића, а тиме изгледа заборавља да рехабилитован може бити само онаj ко jе претходно правоснажно осуђен. Вероватно колега то и зна, али жели да буде упечатљив, да се допадне своjим другарима из чаршиjе.

Даље се у тексту наводи:

„Указуjући, наиме, на четничку и уопће екстремну идеологиjу у своjоj земљи…“

Разумем да jе колега учио из уџбеника историjе коjе jе штриховао Евдард Кардељ, али античетничка хистериjа коjу проjектуjе казуjе нам да се очигледно заборавља чињеница да jе председник САД Хари Труман, 29. марта 1948. године уврстио Драгољуба Михаиловића у „Легиjу заслужних“ чиме jе он постао, колико ми jе познато, jедини човек са ових простора коjи jе одликован наjвишим признањем страним држављанима – „Legion of merit“.

Неспорно jе то како jе Хрватима и муслиманима очаjнички било потребно да четнички покрет прикажу као еквивалент усташком покрету, све како би НОП, коjи су удостоjили свога чланства 1944 године, испао њихова jедина, братско-jединствена кућа. Будући да историjа међуетничких сукоба на Балкану не почиње 1991 године, свака апсолутизациjа српске улоге у тим сукобима jесте злонамерна и политикантска.

Даље се у тексту предметног интервjуа нешто помињу Веља Илић, Човић и породица покоjног премиjера Ђинђића, али нисам сигуран да су читаоци „Аваза“ заинтересовани за наше домаће проблеме. Њих привлачи и опиjа способност jедног Србина (уз то и писменог) да пљуне на своjе, на читаву jедну политичку заjедницу коjу су и они прокужили. Укратко, да се уз кафу сагласе да су и Срби и Република Српска у Босни вишак.

Добрица Ћосић jе у неком свом тексту као негативну референцу Срђе Поповића навео то што jе оваj своjевремено био бранилац у кривичном поступку коjи jе вођен против усташког министра Андриjе Артуковића. Ћосић jе очигледно погрешно протумачио функциjу адвоката/браниоца, односно неспорно jе да Срђа Поповић ниjе саучесник ако брани неког пред судом. Права и дужности адвоката у вези заступања клиjената су посебна тема, но ипак никада било коме од колега не бих замерио зато што брани некога са чиjим се актима и деловањем не слажем.

Ако jе право на адвоката свето и неприкосновено право сваког осумњиченог, тада jе и право на живот, здравље и неповредивост стана право сваког човека и грађанина.

Па ако Срђи Поповићу не треба да се замера што jе бранио Андриjу Артуковића, нека ни он не замера прекодринским Србима што су бранили своjе куће и своjе животе.

(Аутор jе адвокат и стални сарадник Српског културног клуба)

Мироjе Јовановић

Извор: