Пјесма га је одржала

Слика и прилика личког завичаја: Сточар из Подкокирне Саша Лукић облачи личку ношњу, с радошћу узима гусле и пјева у свакој прилици, пред стотинама људи или сам – чувајући стадо

Слика и прилика свог родног краја, човјек који својом појавом, животним одлукама и ставовима представља аутентичног Личанина јесте Саша Лукић.

Када је са четрнаест година, у посљедњем рату, напустио родни Грачац и стигао у Србију, успомене које је тада понио са собом из Лике вјечито су га, каже, поново враћале на мјесто које је у његовом срцу увијек имало посебно мјесто. Двије године избјеглиштва провео је у Инђији, а потом се са родитељима и сестром преселио у Батајницу. Године и мјесеце, далеко од онога што га је истим интензитетом увијек вукло ка повратку, ублажавао је дружећи се са људима истих коријена и менталитета. Окружен Личанима и Далматинцима, у кругу људи различитих интересовања, али сличних животних судбина, лакше је подносио вријеме које је пролазило. Поставши члан културно-умјетничког друштва које је његовало традицију и обичаје Лике и Далмације, поносно је представљао ове крајеве, не само диљем Србије већ и великог броја европских земаља.

Неки су одселили, неки су старији па и воље мање имају, тако да није риједак случај да треба отићи бар седамдесет километара како би се мало запјевало

Како је вријеме одмицало, а година се у избјеглиштву набројало баш онолико колико је и сам имао када је из Лике отишао, прибојавао се, каже, да ће се лагано топити и његов лички идентитет. Знао је да је баш то право вријеме да се врати родном Грачацу, тачније селу Подкокирна, мјесту рођења свог оца. Повремени послови које је радио у Србији нису били довољан мотив да га задрже далеко од погледа на кршни Велебит. Иако му је те 2010. године било тек 28 година, радије је изабрао село у односу на град. Дјед, отац и мајка већ су се вратили у село у које се, изузев њих, ријетко ко више враћао. Упустио се у сточарство.

– Овдје сам се осјећао слободним. Лика је одувијек била специфична по много чему, по људима, јаким зимама, по домаћим производима и природним љепотама. Моји су почели да се баве сточарством, а мојим доласком проширили смо господарство и увећали број грла стоке. Данас имамо матично стадо од три стотине и педесет оваца, нешто коза, а однедавно и пет крава. Мукотрпан је то и захтјеван посао, али када се човјек одлучи за нешто што воли, када се саживи са природом и свим оним што она заузврат даје, онда ни један посао не пада тешко, а уз то треба додати да се од њега може пристојно и лијепо живјети – прича Саша.

Другог избора у Грачацу, како каже Саша, и нема много обзиром да пријератне фабрике више не раде, жељезница је опустјела, ништа се ново не отвара. У зимском периоду свој сточни фонд одржава у селу, а по доласку љетних врућина барем два мјесеца сели се на дједовину у село Попину. Тамо нема ни струје ни воде, изузев бунара, али су зато пашњаци за стоку бољи. У том периоду одриче се цивилизације и дружења којих је нешто више у зимском периоду.

– Зима донекле све то надокнади. Дани су краћи, обавеза око стоке је мање, па је времена за дружење више. Раније смо се окупљали на прелима, одавде до Удбине, Коренице или до Далмације. Уз добро друштво, пјесму и личку ракију, ноћи буду краће. На жалост, и тога је данас мање, јер је људи мање. Из Србије ријетко долазе, неки су одселили, неки су старији, па и воље мање имају, тако да није риједак случај да треба отићи бар седамдесет километара како би се мало запјевало. Зими дам себи пар слободних дана, па одем до Београда, обиђем друштво, видимо се, издиванимо, па опет свако својим путем. Тако негдје надокнадим оно што недостаје, а то су људи, друштво, народ, јер смо ми ипак, прије свега, друштвена бића. Љети пак људи долазе, одлазе, одемо на Саборе по Далмацији – објашњава Лукић.

Иако није претјерано рјечит, за себе у шали каже да је ‘камениташ’ и ‘маниташ’, да га не држи мјесто, да природу, село, народне обичаје, традицију и људе воли изнад свега. А то се види и на први поглед. Било да је свакодневно у обавезама око оваца или на турнеји са фолклором по Грчкој, Словенији, Чешкој, свеједно, подједнако ужива у свему и никада не одступа од вриједности које представља, само ради онако како осјећа.

Својим изгледом и понашањем свакако одудара од генерацијског модела који диктирају савремени трендови. Поносно обува личке опанке, облачи личку ношњу и капу, са радошћу узима гусле у руке и запјева у свакој прилици, пред стотинама људи или сам чувајући стадо. О себи не воли причати, али зато о њему најбоље говоре људи који га познају читав живот.

– Саша је млад човјек који се у Лику вратио, не због егзистенције, већ из велике љубави према овом крају. Он живи Лику кроз цијели свој живот. Мислим да нема мјеста у Лици и Далмацији, било да се ради о неком збору, културној манифестацији, фешти, а да он то није употпунио својом пјесмом. Лика му је у срцу што се види и осјети у његовом понашању, његовом приповиједању, његовом наступу међу људима. Стасит је и рјечит, вриједан и талентован за много ствари, баш као што су то прави Личани одувијек били. Ја читав живот радим са дјецом и омладином кроз културно-умјетничка друштва, и сви чланови то углавном раде зато што то воле, али слободно могу рећи да је заљубљеника у културу, традицију, обичаје и насљедство свога краја, попут Саше, јако, јако мало кроз низ генерација – каже Весна Богуновић, дугогодишња кореографкиња КУД-ова личког краја.

Разговор са Весном Саша није чуо, пожуривши да нахрани и напоји своја грла. Погледом га испраћамо док је хрлио у сусрет њима, свом Велебиту, својој Лици која се лагано буди из зимског мировања, природи која га храни и којом се храни. ‘Видјећемо се’, довикује, ‘о неком долазећем празнику’, када ће наћи времена да задовољи своје потребе за цивилизацијом. До тада, уживаће у свом миру и слободи коју, како је рекао, ни једно друго мјесто и никакав новац не могу платити.

Аутор: Васка Радуловић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане вијести:

Срце важније од политике | Јадовно 1941.

Жељко Обрадовић: Жељели смо заштитити свој народ …

Зима убија самоћом | Јадовно 1941.