Пише нам писмо: Мр Гојко П. Врзић

Зашто сам тек сада сигуран да су ми зликовци убили оца у Јадовну а не у Јасеновцу? Зато што је логор смрти Јасеновац формиран у августу 1941. године а прве жртве је примио у септембру 1941. године. Мој отац и његови сапатници, ухапшени су 6. маја 1941. године кад су усташе у Јадовну већ увелико изводиле свој злочиначки посао.

Намера ми је да укажем на неке погрешне податке у попису, као и молба да се у попис уврсте и друга имена мени познатих жртава логора Јадовно. Затим да нешто кажем о томе кога, где и како су хапсили и убијали злочинци и изроди хрватског народа усташе. Тиме ћу, надам се бар мало помоћи спознаји истине о усташким злочинима.

Ради се о следећем:

За мога оца, жртве логора Јадовно, евидентиран под бројем 711, грешке су следеће:

1. Пише: Врзић П. Перица, а треба Врзић Р. Петар – Перица (мој деда се звао Раде)

2. Пише: Ухапшен у Брлогу, а треба у Врзићима (детаље око хапшења описати ћу накнадно)

Остали подаци су тачни.

Истовремено са мојим оцем ухапшени, а нема их у именичком попису су:

1. Бриње, Врзић Ј. Ђуро, србин, 60 г. сељак, Врзићи, 6. мај, убијен у логору Јадовно.

2. Врзић Ђ. Јука, србин, 37 г. сељак, Врзићи, 6. мај, убијен у логору Јадовно.

Напомене:

1. Врзић Ј. Ђуро, отац је Врзић Ђ. Милана, евидентираног у именичком попису под бројем 709

2. У групи Врзићана ухапшених 6. маја налазила су се још три човека чијих се имена на жалост не сећам.

Молим Председника удружења Јадовно 1941. Др Душана Басташића да у оквиру својих могућности покрене поступак за реализацију ове интервенције.

Хвала

На наговор Председника удружења Јадовно 1941. Др Душана Басташића да уз ову интервенцију наведем неке карактеристичне податке о животу, занимању, начину и месту хапшења и друге карактеристичне податке за наведене жртве усташког прогона, па то сада чиним.

Мој отац, ја, као и све личности поменуте у овој информацији, рођени смо у селу Врзићи.

Врзићи су мало личко српско село смештено у уској жлеби омеђеној са јужне стране Сењским Билом огранком планине Велебит, а са северне стране мањим брдом званим Таван. Са западне стране су хрватска села Мелнице и Вратник са кога се низ Сењску Драгу спушта у град Сењ. Сењ је од Врзића удаљен око 8 км ваздушном линијом. Источно од Врзића је хрватско село Црни Кал, нешто даље је град Оточац, а још даље је град Госпић, удаљен од Врзића око 40 км ваздушном линијом. Врзићи се не налазе на магистралном путу који води са запада од Сења  преко Жуте Локве, где се једним краком одваја јужно  према варошици Бриње, а другим краком кроз Гацку Долину према Оточцу и даље према Госпићу. Пут за Врзиће настаје када се са магистралног пута Сењ – Оточац на Вратнику оштро скрене, јужно, падином Крушчица. Када је село настало нико не зна. Претпоставља се да је село Врзићи старо више векова. Сви Врзићани у расејању воде порекло из села Врзићи. Сељани су се бавили: земљорадњом, сточарством и експлоатацијом богате велебитске шуме. Букова велебитска шума била је сировина за рад пилана у Жутој Локви и Брињу. Зашто рекох да су се бавили, дакле у прошлом времену, зато што село Врзићи „умире“. Умирање је почело почетком Другог светског рата, у селу од тридесетак кућа, живело је преко сто педесет душа. Данас, почетком 2011. године у Врзићима живи, словом и бројем десет старих житеља.

Кроз пример убијања угледних домаћина Врзића 1941. г. и даље, међу њима и мога оца, виде се узроци умирања села Врзићи.

Други светски рат затекао је мога оца мобилисаног у резервном саставу војске Краљевине Југославије. Познато је како је ова војска брзо савладана и присиљена на капитулацију 17. априла 1941. године. Већ 18. априла 1941. године италијанске оружане снаге су у Жутој Локви, свега четири километра од Врзића. Капитулацијом војске заробљени су мој ујак Јово и тетак Ђуро и као заробљеници одведени у заробљеништво у Италију. Тетак Ђуро је умро у заробљеништву.

Мој отац је на неки начин избегао заробљавање и вратио се кући у Врзиће.

Доласком Италијана почело је по хрватским селима окупљање и формирање усташких  оружаних група. Тако је у Брињу формирана усташка оружана формација на челу са првим усташким логорником Стипом Јавор. Састав ове формације је 6. маја 1941. године изненада дошао у село Врзиће. Издајом и на препад ухапсили су мога оца и још седам виђенијих људи из села. Одвели су их, како рекоше на „разговор“ који се, што сам много касније сазнао, зове Јадовно и Шаранова јама.

Тада су ухапшени: Врзић Ђуро – Ђуђа Јованов, Врзић Миле – Милан Ђуђин син, Врзић Јука Ђурин, Врзић Т. Милан, Врзић Петар – Перица, мој отац.

Истовремено су ухапшена још три човека чијих се имена на жалост не сећам.

Хватање и хапшење недужних људи одвијало се на следећи начин. Усташе изненада долазе у село, вероватно са унапред припремљеним списком људи које намеравају похапсити. Одмах хапсе људе који су се затекли у селу. Долазе код самозваног старешине села Ђуре П. са питањем где је Перица Радичин – мој отац? Отац је у то време заједно са деда Радом припремао земљу за пролетњу сетву на њиви удаљеној око три километра од села. Тада Ђура издаде мога оца. Уместо да усташама каже да не зна где је Перица, он доведе усташе код баке Милије и директно је упита: „Милија где ти Перица оре“? Бака збуњена, уплашена, ненавикнута да лаже, рече: „у Мачколовцима“. Ђури и усташама то је било довољно. Да би до краја испунио своју издајничку улогу, Ђура понуди зликовцима кћерку као водича да би лакше пронашли и ухапсили оца.

Од ухапшених људи, 6. маја 1941. године вратио се кући само Врзић Т. Милан. Како му је успело нисам ни после рата могао дознати. Понашао се чудно. Пред неким познаницима спомињао је Госпић и то неодређено. Тада сам се надао да је отац жив и да ће се једног дана вратити кући и поред страховитог малтретирања, пљачки и убистава која су усташе читаво време рата проводили над народом Врзића. Нада о повратку оца исчезла је након што су усташе, пред сам крај рата похапсиле другу групу људи који нису успели на време да се склоне из села. Похапшене људе нису стигли побацати у крашке јаме Велебита, већ су их измасакрирали и побили у Жутој Локви. Тако им се журило да нису успели укопом сакрити побијене људе и тиме сакрити злочин. Жртве су покрили танким слојем земље, тако да су делови тела појединих жртава остали откривени. Ове жртве нађене су пар дана након ослобођења Жуте Локве и Вратника.

Тиме је престала свака нада да ће се отац однекуд појавити. Уместо оца добио сам 1950-те СПОМЕНИЦУ уз образложење да је отац страдао као жртва фашистичког терора. Споменица је издата 29. новембра и носи број 5818.

КАКВЕ ЛИ ИРОНИЈЕ! У потпису на споменици је ПРЕДСЈЕДНИК САБОРА НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ К. Мразовић.

Тада а и сада осећам се као да су оца убили два пута.

Жао ми је што тадашња власт у Хрватској није имала храбрости да напише истину, да ми је отац страдао на начин како је уистину страдао од зликоваца, злочинаца и изрода хрватског народа, од усташа.

Када се овоме што је досад речено додају разне „олује“ и без олуја, ето зашто „умире“ село Врзићи.

Све до недавно мислио сам да је отац убијен у логору смрти у Јасеновцу. Ову мисао подржавале су приче људи из моје околине, чак и васпитачи у дому сирочади Другог светског рата, у коме сам се неко време налазио. Наилазио сам и на неке писане информације, као на пример попис жртава рата Research Instituta из Сједињених америчких држава и других, које су упућивале да је отац убијен у Јасеновцу.

Међутим, унуке су ме упозориле да су на Именичком попису Јадовно 1941. године на адреси www.jadovno.com за презиме Врзић, нашле име свога прадеде, мога оца. И заиста на редном броју 711 именика налази се име мога оца. Истовремено сам приметио да се уз име мога оца, под редним бројем 709 налази и име Врзић Ђ. Милана, ухапшеног истовремено кад и мој отац. Такође сам приметио да на попису нема осталих имена људи из групе ухапшених са мојим оцем. Нема чак ни Ђуђе Милановог оца. Молио сам да се овај списак жртава усташког логора Јадовно допуни из овог написа.

Зашто сам тек сада сигуран да су ми зликовци убили оца у Јадовну а не у Јасеновцу? Зато што је логор смрти Јасеновац формиран у августу 1941. године а прве жртве је примио у септембру 1941. године. Мој отац и његови сапатници, ухапшени су 6. маја 1941. године кад су усташе у Јадовну већ увелико изводиле свој злочиначки посао. Тако да је логично закључити да усташе нису негде чувале мога оца и остале ухапшене, да би их побили у септембру 1941. године у логору Јасеновац.

Оче опрости што сам ово тек сада схватио.

Мир костима твојим.

Твој син Мр Гојко П. Врзић

Достављено: Удружење Јадовно 1941. Бањалука, Краља Алфонса XIII 49а