Петар Милатовић Острошки: О влашком сепаратизму у Србији се „храбро“ ћути!

Део Влаха у Србији су други Шиптари који чекају погодну прилику да зарију нож у леђа Србији, нарочито они које предводи Димитрије Крачуновић, Титов официр, који је давно наоружао своје следбенике оружјем из Румуније (о чему сам својевремено писао у гласовитoм „Гласу Срба“ 1996. године!), a на разбијању Србије ради и такозвани „Форум за културу Влаха“ чије је седиште у Бору и на његовом челу је Драгомир Драгић који је и оснивач те сепаратистичке антисрпске организације. Тој сепаратистчкој организацији припада доктор Балашевић из Бора, који уместо да лечи људе у дому здравља, он у току радног времена држи политичке састанке у ординацији и разрађује стратегију влашког сепаратизма под патронатом Румуније. Такође имамо и Жоржа (који се до јуче презивао Журжевић) из Злота, село код Бора. Њих двојица су добили 50 хиљада евра од румунске владе да би актуелизовали сепаратизам Влаха у Источној Србији. Бивши председник општине Петровац на Млави, Радиша Драгојевић, такође је њихов играч. Иначе, у Бору се гради и румунска црква која има политичку, а не верску намену. Међу влашким сепаратистима позната је и организација „Ariadnea filum“ (у преводу са румунског „Аријаднина нит“) на чијем је челу влашки сепаратиста др Славољуб Гацовић и та сепаратистичка влашка организација добија годишње од Румуније 70 хиљада евра да би подривали уставни поредак државе Србије.

Сви они чекају погодну прилику да ускоро зарију нож у леђа Србији.

Такозвано „влашко питање“ у Србији почиње да се актуелизује од почетка распада СФРЈ, најпре расправама о „влашком питању“, а касније и кроз организационе форме политичке, па чак и војничке, у чему је својевремено предњачио Димитрије Крачуновић који је 1993. године увезао из Румуније 10 хиљада калашњикова и поделио својим следбеницима. Својевременио је овај Титов војнички кадар дословно изјавио: „Ми смо Румуни. Власи не постоје. То је погрдан назив за нас. Као када Роме називате Цигани. А када већ говоримо о Циганима, да кажем да они имају већа права од нас.“ (Политика, Београд 23. децембар 2007.)

У Зајечару је 6. и 7. априла 2002. године одржан Међународни симпозијум о Власима – Румунима на којем су учешће узеле влашке организације из Србије, Румуније и Бугарске  које су најозбиљније истакле влашки проблем, радикализацију, етничку мобилизацију и сукобе у циљу стварања независне влашке државе под патронатом Румуније и инструментализованог дела Европске уније! Подсећања ради, званична Румунија не признаје влашку националну заједницу и влашки језик, већ Влахе у источној Србији сматра Румунима и на тај начин Румунија, као чланица Европске Уније, отворено истиче своје територијалне претензије према Србији преко оних Влаха и њихових филијала које се залажу за румунизацију Влаха у Србији и румунско мешетарње злоупотребом Влаха у Србији представља флагрантно кршење свих међународних уговора, конвенција и Повеље Уједињених нација, док, с друге стране, Румунија сада неодољиво подсећа на Албанију у време зликовца Броза која је подстицала шиптарски сепаратизам на Косову и Метохији, а управо на то благонаклоно гледа део инструментализоване Европске уније којој је гесло: напасти Србију са свих страна, по сваком основу и свим средствима…

О свему овоме у Србији се „храбро“ ћути! Тако је то кад се неокомунистичка идеологија зове – срамна ћутологија!

Извор: Српски културни клуб