Peđa Ristić: Bez Svetih arhangela ne znamo ko smo

Datum objave: subota, jul 15, 2017
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Arhitekta Predrag Ristić, jedan od naših najznačajnijih neimara i u devetoj deceniji neumorno stvara. Projektovao stotinak hramova, a na radnom stolu stoje mu nacrti za crkvu posvećenu “Svetom Dostojevskom”, ali i u Jasenovcu

Foto M. Anđela
Foto M. Anđela

Dok ne obnovimo Manastir Svetih arhangela u Prizrenu, nećemo znati ko smo. Porušena zadužbina cara Dušana, koja je slavila proglašenje srpskog pravoslavnog carstva, prekida mogućnost da spojimo vek sa vekom. Ali, kako obnoviti Svete arhangele u carskom Prizrenu kad je pod okupacijom?! I fizičkom, i duhovnom. U prvoj fazi ne možemo, ali možemo da sagradimo ovaj hram u Donjoj Gradini, gde se nalazi najveće stratište, a manje-više je pod srpskom vlašću.

Arhitektu dr Predraga Ristića, jednog od naših najznačajnijih neimara, koji gazi devetu deceniju, uprkos operaciji srca i blagog moždanog udara, ne napušta stvaralačka energija. I nisu samo Sveti arhangeli njegova preokupacija. Dok razgovaramo u njegovom stanu na Crvenom krstu pokazuje nam još nerealizovane projekte za crkvu posvećenu “Svetom Dostojevskom”, pa u Jasenovcu, govori nam o svojim originalnim, a najčešće neshvaćenim idejama iz mnogih oblasti. Slušati ga dok priča, uistinu je veliki događaj. Poznat po velikom broju crkava koje je projektovao širom Srbije, a i sveta, svuda gde Srbi žive, zanimljiv je svedok jedne nenapisane istorije.

– Projektovao sam hramove od samog početka, ali ti moji projekti nisu mogli da se grade iz poznatih razloga – seća se arhitekta Ristić. – Bio sam prinuđen da radim ono što što se tražilo. Prvu crkvu sam napravio 1984. u Manastiru Kaoni kod Šapca za devet radnih dana. Imao sam problema, dolazila je građevinska inspekcija, u stvari, to je bila policija u džipovima. Seljaci su, međutim, na konjima čuvali gradilište i sačuvali ga.

Ristić je rastao u porodičnoj kući u Senjačkoj 3, koja je posle rata konfiskovana. Njegov otac Petar bio je solunski borac, vrhunski inženjer, a majka Marija potomak čuvene porodice Tabakovića, arhitekata i slikara. Rastao je družeći se sa decom carskih Rusa, kojih je bio pun predratni Beograd, a bio je i prvak Srbije u plivanju. Tada je dobio nadimak Peđa Isus, po kojem ga mnogi i danas znaju.

– Nadimak nema nikakve veze sa mojim zanimanjem – govori Ristić. – Kršteno ime možeš da promeniš u opštini, ali nadimka, koji ti nalepi okolina, ne možeš da se otreseš celog života. Ako se buniš, tim gore. Moj prijatelj Joca je Pacov, Đoka je Konj, a ja sam, eto, imao sreću da postanem Peđa Isus. Izabran sam da plivam na prvoj prijateljskoj utakmici u oslobođenoj Jugoslaviji protiv heroja Sovjetskog Saveza Leonida Mješkova, drilovanog profesionalca. On me je na 200 metara prsno ostavio iza sebe, ali me je sačekao i zagrlio. I ta je slika objavljena na prvoj strani “Borbe”. Godinu dana kasnije osvojio sam prvenstvo Srbije u novoosnovanom plivačkom klubu “Crvena zvezda”, na zavist i ljubomoru mnogih. Bio je red da dobijem podsmešljiv nadimak, a kum je bio moj prijatelj budući poznati glumac Severin Bijelić. U ono doba još mi nije rasla brada, ali sam izgledao toliko izmučen i žilav kao da sam tek skinut sa krsta. Nadimak Peđa Isus prati me do današnjih dana iako sam se u međuvremenu ugojio.

Peđa Isus je projektovao stotinak hramova, među kojima se izdvajaju Saborni hram u Podgorici, Blagoveštenjska crkva u Trebinju, Saborni hram u Torontu, Crkveni dom kneza Lazara u Birmingemu, Crkva mučenika Stanka u Ostrogu. Radio je projekte i za crkvene domove, stupove, kapije, amfiteatre, riznice… Obnovio je brojne građevine stradale tokom poslednjeg građanskog rata.

– Ne mogu da izaberem najdražu crkvu, jer skoro nijedan objekat nije izveden dosledno – žali se Ristić. – Najbliža mojoj ideji je crkva u Ljubiću kod Čačka, posvećena caru Lazaru. I, to je možda jedino mesto gde nije bilo korupcije.

Ristić ističe da su neki objekti skoro karikature njegovih projekata. Iako su to, kako kaže, krnja i sakata dela, uvrstio ih je u “slikovnicu svojih dela”, koju smo na kompjuteru prelistavali bezmalo tri sata.

– Da bih delo smatrao svojim, mora da je bar dve trećine autentično – kaže Ristić.

– Arhitektura je kao politika umetnosti mogućeg, može se uspeti samo delimično, a nedostižnu idealnu pravdu mogu da tražim jedino kroz – sudski spor.

Kao svoj veoma značajan projekat, Ristić izdvaja Crkvu Hristovog spasa u Prebilovcima:

– Jedan japanski list vodio je anketu ko je najviše stradao za vreme Drugog svetskog rata. Posle dugo godina publika je izglasala Hirošimu, Nagasaki, a na trećem mestu našli su se Prebilovci. Od 1.150 stanovnika, pobili su 850. Došao sam na ideju da napravim crkvu ne radi sećanja na žrtve, nego radi njihovog vaskrsenja. Moramo obeležiti naša brojna stradalnička stratišta da nam se ne bi sasušilo drvo našeg porekla, odnosno postojanja. Van konkurencije je naše najveće, dostojno neobeleženo stratište Jasenovac. Od njega treba da počne rehabilitacija celog srpskog naroda. Crkva se gradi nad grobljem, ne samo radi ateističkog sećanja na nevine žrtve, koje su gnusno umorene, već radi njihovog vaskrsenja u pravoslavnoj veri.

U NARODNOJ NOŠNjI

Ristiću je uručena “Belovodska rozeta” na istoimenoj manifestaciji. Jedna u nizu priznanja, među kojima se izdvajaju Orden Svetog Save drugog reda, nagrada princa Čarlsa za Crkveni dom u Birmingemu, za životno delo ULUPUDUS-a…

– Posebno mi je draga nagrada Britanske kraljevske akademije nauka za crkveni dom u Birmingemu. Da sam dobio nagradu javila mi je moja koleginica Ljiljana, supruga Borislava Pekića. Njen otac je bio direktor anglosaksonskog kluba u Srbiji, a moj otac, kao engleski diplomac, član. Trebalo je da za ceremoniju iznajmim neki frak i cilindar, ali sam odustao. Iz fundusa u Televiziji Beograd uzeo sam pantalone iz jednog kraja Jugoslavije, pojas iz drugog i prsluk iz trećeg i tako se odenuo, komplet u narodno odelo.

LEPENSKI VIR

Doktorski rad Peđa Isus je odbranio 1979. u Gracu, gde je bio i profesor univerziteta. U njemu je dokazao da je u toj praistorijskoj civilizaciji energija virova korišćena za ribolov, veslanje i plivanje. Kao arhitekta bio je prisutan na ovom lokalitetu od momenta kada je otkriven:

– Mnoge moje teze bile su različite od rešenja zvanično priznate ekipe, pod rukovodstvom dr Dragoslava Srejovića – objašnjava on. – Na teren sam došao po nalogu Lazara Trifunovića, direktora Narodnog muzeja, kao modelar. Međutim, nisu prihvatili moju rekonstrukciju. Srejović se prema meni ponašao kao da sam uzurpirao nečiji posed, jer se moje rešenje razlikovalo od njegovih geometrijskih postavki koje su već u to vreme dobile svetsku reputaciju “kao kultura bez prethodnika i naslednika koja nikada neće biti objašnjena našim matematičkim sistemom”, a moje delo je nazvao “dodatnom turističkom atrakcijom”.

Autor: Dragana Matović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Dr Predrag Ristić: Programska idejna skica za spomen …

Arhitekta Predrag Ristić: Pitam se šta je istina – kružni …

I Beograd vapi za jasenovačkim memorijalom: Srpska tela su …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top