Печати хрватске Удбе на телу терористе Барешића

Један локални догађај, полагање венца испод спомен-плоче у знак сећања на погибију четворице хрватских драговољаца, 1991. године, подигао је ових дана у Хрватској скраму са већ помало заборављене приче о томе ко је и зашто ликвидирао убицу југословенског амбасадора Владимира Роловића

Последњег дана јула, ове године, у село Мирање Доње, недалеко од Бенковца, ушла је црна лимузина и зауставила се испред куће на чијем зиду је окачена спомен-плоча, у знак сећања на групу хрватских специјалаца која је ту настрадала у борби са локалним Србима, истога дана 1991. године.

НИШТА ПОСЕБНО, РЕКЛО БИ СЕ

Из лимузине су изашла четворица људи, међу њима Томислав Кармарко, доскора министар унутрашњих послова Републике Хрватске, један од важнијих обавештајаца новостворене хрватске државе. Карамарко је и вођа парламентарне опозиције у Хрватској, кључна личност ХДЗ-а на чијем је врху недавно заменио Јадранку Косор. У присуству неколико окупљених мештана Карамарко је положио венац на спомен-плочу, поклонио се, ћутао тридесетак секунди, провео неко време у разговору са окупљенима, сео у кола и отишао пут Задра. Ништа посебно, рекло би се, Хрватска је преплављена споменицима и спомен-плочама које чувају сећање на „Домовински рат“, увек неко обилази та места, полаже цвеће и венце, па због чега би Карамарков гест требало издвојити. Због једног од четири имена уклесана на комаду мермера. То име је –Миро Барешић. Да, онај Барешић, усташки терориста, атентатор, убица југословенског амбасадора у Шведској, Владимира Роловића. Атентат се догодио седмог априла 1971. године. Роловић је од задобијених рана умро пет дана касније.

Све што се потом догађало у животу Мирослава Мире Барешића – укључујући врео јулски дан 1991. године, када је по њега дошла смрт у камењару далматинског залеђа, нашавши га у униформи са хрватским знамењем, „оделу“ које је сањао деценијама -само је увећавало мит о бескомпромисном борцу за хрватску ствар. Барешић је у круговима усташке, хрватске, емиграције, широм света, представљао икону, узор, пример жртвовања за национални циљ, херојство за вечност, а тако су га, испоставиће се касније, доживљавали и многи Хрвати у Хрватској. Не знам да ли је међу овима, у „страшним, југословенским временима“ био и Томислав Карамарко али се из његовог доласка у Мирање Доње, и клањање успомени на усташког убицу, свашта може закључити. Пре свега, куда ће Хрватска кренути ако се на следећем парламентарном бирању у Хрватској ХДЗ врати на власт.

Карамарково исказивање поштовања Миру Барешићу прилично је узбуркало хрватску јавност и на површину избацило две деценије стару полемику о томе како је усташки терориста изгубио живот. Овога пута јавило се неколико особа, међу којима и Барешићева супруга, сви су они све ове године ћутали због разних страхова.

Како су у међувремену за Барешићем, вечним друмовима, на онај свет отишли Туђман и Гојко Шушак, без чије се сагласности и заштите Барешић сигурно није могао вратити у Хрватску, бреше су попустиле и хрватска јавност је сазнала, ако је то истина, да је убица амбасадора Роловића ликвидиран од хрватске руке.

Годинама је на снази била верзија да је метак дошао из српске пушке, да се зна ко је пуцао те да тај човек, припадник Војске Републике Српске Крајине данас живи у Београду. Али, пре него што изнесемо детаље о том унутархрватском сукобу, да видимо шта се са Барешићем догађало после атентата и како је он уопште стигао у „слободну Хрватску“.

АКЦИЈА ОСЛОБАЂАЊА

После убиства амбасадора Роловића Барешић завршава у шведском затвору, скупа са двојицом помагача у атентату; Анђелком Брајковићем и Антом Стојановим. Немојте да вас замарају ова два презимена, наравно да су српска, али то је стара прича, много пута, у разним верзијама, поновљена на страницама „Печата“. Сва тројица осуђена су на дугогодишње затворске казне и када је случај већ почео да се заборавља, двојица херцеговачких Хрвата, припадника усташке емиграције, Рудолф Прскало и Никола Лисац, следеће 1972. године, извела су спектакуларну акцију ослобађања Барешића и његове групе. Прскало и Лисац су отели авион компаније САС, са 108 путника, присилно га спустили у Малме, поставили ултиматум да се из затвора одмах пусти Барешићева групу или ће почети са ликвидацијом таоца, и натерали владу у Стокхолму да испуни све њихове захтеве. Шведска полиција хеликоптером пребацује Барешића, Брајковића и Стојанова до аеродрома и отетог авиона, они улазе унутра, авион узлеће и по наређењу Прскала и Лисца узима курс према Паризу. Пилот успоставља контакт са техничком службом на аеродрому  „Орли“, ови му јављају да је све спремно за слетање. Политички врх Француске, у то време у одличним односима са Југославијом, доноси одлуку да реагује; муњевито се организује антитерористичка јединица француске војске са циљем да одмах по спуштању авиона интервенише и ослободи таоце али…

Када се Париз из отетог авиона већ могао видети голим оком хрватски терористи наређују пилоту да подигну летелицу на већу висину и крене према Мадриду. Слећу на писту војног аеродрома у главном граду Шпаније, тамо је на власти још увек профашистички генерал Франко, и сви скупа траже политички азил. Шпанија тада није имала дипломатске односе са Титовом Југославијом и знало се да од изручења нема ништа. Због тога су усташе и одабрале Шпанију као крајњу дестинацију, а врло су реалне претпоставке да је неколико месеци пре акције постигнут договор усташа у Шпанији са тамошњим властима. У овој причи ваља имати на уму да су животе у Шпанији, као слободни грађани, окончали и Анте Павелић и Макс Лубурић.

ПОВРАТАК У ХРВАТСКУ

Утаначена је и фарса од суђења па су Барешић, Брајковић и Стојанов после притвора који је трајао 18 месеци пуштени да одлете у Парагвај док је Прскалу и Лисцу суђено. Добили су по десет година затвора али их је Франко после две године пре би се рекло кућног притвора него затвора, помиловао. Остали су да живе у Мадриду, односно, Валенсији. И њих двојица су дочекала независну и међународно признату Хрватску. Вратили су се у Загреб, Лисац је преко Гојка Шушка добио значајну позицију у Министарству одбране док се Прскало због лошег здравља није могао активирати ни на фронту ни у администрацији.

Барешић је у Парагвају живео под именом Тони Шарић и сигурно би тамо остао све до „ослобађања Хрватске“ , као високоцењени инструктор у врху војске Парагваја да га сасвим случајно, на снимку са војне параде, није препознао оперативац југословенске тајне полиције. Барешић добија информацију да је лоциран, да према њему већ лети метак испаљен из оружја Удбе, успоставља контакт са Динком Шакићем, бившим управником логора Јасеновац, који живи у Америци, и бежи у ту земљу где се запошљава као телохранитељ амбасадора Парагваја. И даље има пасош са именом Тони Шарић, а његов прави идентитет откривен је, наводно, када је на једном карате такмичењу, после освајања првог места, тражио да се интонира хрватска химна. Американци га хапсе и шаљу у Стокхолм. Тамо је робијао све до 1988. године када излази на слободу. Враћа се у Парагвај а у Хрватску долази 1991.

ОДАБРАНИЦА ПО МЕРИ УДБЕ

Има у свему овом још много интересантних детаља, али нема простора да их износим, па ћу се задржати само на једној епизоди која је достојна најмаштовитијих филмских заплета холивудске продукције. У питању је Барешићева женидба. Та прича каже да је југословенска тајна полиција, у време Барешићевог тамновања у Шведској, у Винковцима ухапсила неку Славицу, на локалу познату по томе што се дивила Барешићу и величала га код комшија и пријатеља. Ангажована је жена агент која је успоставила контакт, а онда остварила честа дружења и на крају велико пријатељство са Славицом. И ту, по замислима Удбе, почиње пацификација Барешића који у перцепцији хрватске емиграцији расте до митолошких размера. Пријатељица наговара Славицу да Барешићу пише писма, ова то и чини а Удба пре тога припрема шведске колеге које пристају на сарадњу, дотурају Барешићу писма из Винковаца у којима се налазило оно што је Удба хтела да Барешић прочита и све се окончава одласком Славице у посету свом идолу. Посете су све чешће, развија се љубав и њих двоје се жене. Из тог брака остало је троје деце а Миро Барешић никада није сазнао, Славица јесте, да га је оженила Удба.

Е, та Славица из ове приче, за коју више и није важно колико одговара истини, огласила се 2001. године рекавши за „Вечерњи лист“ да њеног супруга нису убили Срби већ Хрвати, они са којима је ишао у акцију, по наређењу са највишег места у Хрватској. Тај њен исказ објављен је само неколико месеци после Туђманове смрти али није имао очекивани одјек. Све је обновљено ових дана, поводом сазнања да је место погибије Мира Барешића посетио и Томислав Карамарко.

КО ЈЕ УСМЕРИО МЕТАК?

Ова верзија нема бетониран став о томе чији је метак, српски или хрватски, прекинуо живот усташког терористе, из разлога што се сматра да је много важније ко је тај метак усмерио. У Загребу кажу, Јосип Перковић. Ко је он? Један од најбољих оперативаца Удбе, све до последњих дана велике Југославије. Рођен је 1945. године, у Личком Новом Селу. Био је задужен за хрватску политичку емиграцију, свој посао радио је беспрекорно, то ће рећи сваки боље упућени припадник тајне службе бивше Југославије, уз додатак да је руководио ликвидацијом двадесетак усташких и екстремних хрватских политичких емиграната, бораца против Југославије. Међу њима и чувеног Стјепана Ђурековића. Перковић је у Немачкој оптужен за ту ликвидацију, затражено је његово изручење али службени Загреб и данас се опире тврдњи да то не дозвољава Устав Хрватске.

Због чега би Перковић ликвидирао Барешића, ако је истина да он стоји иза те погибије. Усташка емиграција која се вратила у Хрватску, као и симпатизери усташтва, тврде да је у питању завера већег  броја људи, на челу са Перковићем, да се листом ради о некада значајним играчима југославенских тајних и јавних служби који су се плашили да би по окончању рата Фрањо Туђман могао да окрене лист, заборави да су прешли на хрватску страну, одрекне се њихових услуга и државу направи са хрватском емиграцијом из које су дошли и постали министри, на пример: Гојко Шушак, Иван Милас, Перица Јурић…А како је Перковић све ово извео? Једноставно, активирао је своје старе везе на српској страни, обавестио Србе у Книну да им долази Миро Барешић и та прича је окончана са неколико метака. Барешићево тело је лежало пет дана на линији раздвајања. Нашла га је једна жена која је ту чувала козе.

Јосип Перковић данас живи у Загребу, одбија интервјуе и тек с времена на време, дозирано, удбашки, изјави нешто за јавност. Његов син Саша био је саветник за безбедност Стипе Месића, док је овај службовао на месту председника Хрватске.

Пише Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

Везане вијести: Ратко Дмитровић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. августа 2012. године.