Павков: Велика Србија

Док су хрватски родољуби, – с малим изузетком, – сматрали да се Велика Хрватска може остварити само у оквиру Аустриjе, дотле су српски политичари, – готово без изузетака, – веровали да се Велика Србиjа може створити само по цену распада Аустроугарске.

Отуда сукоб између Срба и Хрвата у питању Анексиjе: док су Срби Анексиjу схватили као jедан пораз своjе националне идеjе, као удар за Српство и цело Словенство, дотле су Хрвати оваj чин аустроугарске дипломатиjе глорификовали као jедан успех хрватске националне идеjе, као jедан корак ка остварењу Велике Хрватске, и као такав, врло користан и са општесловенског гледишта, па да би за Анексиjу придобио саму Русиjу, тадашњи хрватски национални идеолог Стjепан Радић отпутовао jе у Петроград (посетио jе и Москву), где jе покушао да, у смислу своjе анексионистичке идеологиjе, утиче на руско jавно мњење (коjе jе било одлучно противно Анексиjи).

(Кад jе, на основу поверљивих извештаjа из Беча, утврђено да jе Радић у Русиjу путовао о трошку Балплаца, он jе протеран из Русиjе).

Отуда и супротност између Србиjе и Хрватске у току Светског рата: док су се Срби очаjно опирали аустриjскоj наjезди и док су каткад покушали да пређу аустриjску границу (полазило им jе за руком да пређу Дрину и да се приближе Сараjеву, а прелазили су и Саву и заузимали Срем) – дотле су Хрвати, као аустриjски воjници, с ентузиjазмом борили се за Аустриjу, и при првом прелазу у Србиjу показали су се према ненаоружаном становништву свирепиjи, него и сами Мађари, убиjаjући без милости старе људе, силуjући жене и девоjке, набиjаjући на нож малу децу.

(Све су ово на лицу места утврдиле стране мисиjе, а за ове нечувене вандализме Хрвати су остали некажњени као што су остали некажњени и Бугари за њихове беспримерне зулуме над српским становништвом коjе jе било под њиховом окупациjом).

После коначног освоjења Србиjе, њен гувернер Хрват Салис-Севис (аустриjски генерал, сада наш пензионер) путуjе по Србиjи како jе он говорио, да „освоjи срца покореног становништва“, и jадни српски народ, са свештенством на челу, дочекуjе га наjпомпезниjе, а он, као неки суверен, држи беседе народу, и свештеницима например, овако придикуjе: „Крстити, венчати и у гроб спратити. Ништ више… ништ !.“

Србиjа jе подељена између Аустриjе и Бугарске, граница иде реком Моравом. Бугари су заузели целу Македониjу, а на Косову пируjу Арнаути, чувени зликовац Хасан-бегВучитрнац враћа се у Вучитрн, где га народ наjсвечаниjе дочекуjе па и jадни Срби (под морање), а Хасан-бег, поздрављаjући се с народом, каже: „Замало нисам ухватио Краља Петра“.

На jедном банкету приређеном аустриjским официрима у Митровици познати арнаутски првак Неџиб Драга (коjи jе раниjе важио као приjатељ Срба) држи здравицу на француском jезику (немачки ниjе знао), у коjоj слави победу Централних сила, поздравља долазак „царске ослободилачке воjске“ на Косово и наjсвечаниjе проглашава да jе Србиjа за навек покопана…

При доласку немачког цара Виљема Другог на Балкан, у његову част приређуjе се банкет у Нишу, на коме бугарски краљ Фердинанд држи здравицу на латинском jезику (Кобург и латински!), величаjући Виљема као „цара над царевима“ и као творца новог Римског царства немачке нациjе!

Србиjе jе нестало, а на њеним рушевинама створене су на Балкану Велика Бугарска и Велика Хрватска, обе под егидом „Апостолске Монархиjе“.

Преокретом на боjном пољу коjи jе настао у другоj половини 1918 године Централне силе дочекале су слом, а „почетак краjа“ настао jе на Балкану, где jе српска воjска, уз припомоћ савезничке воjске, пробила аустро-немачко-бугарски фронт, па Бугарску принудила на капитулациjу, а Аустро-угарску претерала преко шест река, заузевши све словенске териториjе на Југу коjе су биле у поседу Двоjне Монархиjе.

Од Велике Бугарске ни трага ни гласа, од Велике Хрватске ни трага ни гласа!.

Дошао jе час да се прогласи Велика Србиjа, светска историjа, коjа jе, по Волтеровим речима, „светски суд“, пресудила jе ствар у корист Срба, у корист њихових националних аспирациjа.

Хрватска би тада имала да подели судбину Мађарске и Аустриjе, имала би да испашта за недела аустро-мађарско-хрватске воjске и дипломатиjе. То захтева правда, тада прибегаваjу лукавству: изjављуjу да се каjу, одричу се Аустриjе и проглашаваjу своjу солидарност са Србиjом и, стављаjу се под заштиту Србиjе, под заштиту њене воjске и њене дипломатиjе. Србиjа прима ово покаjање, предаjе забораву све што jе било за време Рата, спасава Хрватску од бољшевизма, спасава њену валуту од катастрофе, а на Конференциjи мира у Версаљу Србиjа своjим ауторитетом успева да добиjе за Хрватску повољне границе према Мађарскоj и Италиjи.

За љубав Хрватима одустаjе се од проглашења Велике Србиjе, Срби се одричу сваке хегемониjе, Хрвати и Словенци примаjу се у заjединицу као равнопавна браћа, њихова имена улазе у само државно име.

Али кад jе Конференциjа мира свршила своj посао, Хрвати почињу да фрондираjу, они сад почињу да причаjу о некаквоj „хегемониjи Срба“, за њих су Срби „некултурни“ (док, међутим, имаjу само ласкаве речи за Бугаре као да су они културниjи од Срба!). Они сад траже од Срба да своjу власт повуку из Хрватске, шта више да jе повуку из Босне и Далмациjе!

Све те краjеве они сад сматраjу као своjе, као саставне делове Велике Хрватске, коjа би имала да се прогласи одмах после повлачења српске воjске!

Дакле, да би се остварила велика Хрватска, Србиjа има да се повуче у старе границе, у предратне границе!

То значи да Срби нису ратовали за Велику Србиjу него за Велику Хрватску!

То jе оно што народ каже: jедан тресе, а други купи!

Кад се све то има у виду, онда jе jасно да jе учињена велика погрешка што одмах после победе ниjе проглашена Велика Србиjа.

Да jе проглашена Велика Србиjа, ми данас не бисмо имали више тешкоћа с Хрватима него што их имамо, а српски народ био би компактниjи и претстављао би jачу силу него што jе сада случаj.

Место Велике Србиjе проглашена jе Југославиjа. Тиме jе хтело да се направи jедан компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србиjе и Велике Хрватске.

Али Хрвати неће ову синтезу. Они хоће издаjање Хрватске. Та тежња за издваjањем окупила jе сада све Хрвате, – готово све, – под вођством Влатка Мачека. Тако jе постало фамозно „хрватско питање“.

Београдски политичари, готово без изузетака, признаjу да хрватско питање „постоjи“, признаjу му велику важност и настоjе да га „реше“.

Конкретно формулу за решење хрватског питања jош нико ниjе предложио, ни са хрватске ни са српске стране. Овде се, као што сам раниjе констатовао, документуjе jедно велико фарисеjство наших политичара, српских као и хрватских.

По свему судећи, изгледа да смо на путу да добиjемо неку „хрватску нагодбу“. О садржини те нагодбе и њеном обиму и њеном обиму не може се jош ништа рећи, то ће зависити од мериторних преговора.“

То нагодба, међутим, повлачи собом jедну конзеквенциjу за Србе: они мораjу прогласити Велику Србиjу.

Ова ће имати да обухвати све наше данашње териториjе сем Баниjе. Пошто се Срби у Баниjи солидаришу с Хрватима, онда њихова судбина постаjе за Србиjе индиферентна.

Доста jе било назаренства с наше стране, томе jедном има да се учини краj: Не сме се дозволити да Српство буде и даље понишавано и малтретирано и да се они коjи су у рату побеђени понашаjу када су они победници.

Драгослав Павков

Извор: Васељенска