fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Патријарх пред узбурканим морем

Слика Уроша Предића на којој је овековечен лик патријарха Лукијана Богдановића, сведочи о драматичним годинама уочи укидања српске аутономије у Војводини, али и о несрећној судбини једног од најмлађих поглавара СПЦ

Платно на којем је представљен патријарх Лукијан чува се у београдској патријаршији (Фото Анђелко Васиљевић)
Платно на којем је представљен патријарх Лукијан чува се у београдској патријаршији (Фото Анђелко Васиљевић)

Српски политички прваци у Војводини, нарочито представници радикала, оптуживали су га за разбацивање црквено-народног новца и шуровање са угарским властима. Представници угарских власти вршили су притисак на њега да измести своје седиште из Сремских Карловаца у Будимпешту и да уведе помоћног епископа суфрагана, све како би ограничили његову власт и одвојили га од народа. Патријарх Лукијан Богдановић (1867-1913) није испунио жеље ниједних ни других: нити је предао народним представницима на управљање богато црквено добро у Даљу нити је икада прихватио да се пресели у Будимпешту и да му именују помоћника.

Угарима се није свиђало његово опирање да им под ноге баци тешко стечену српску аутономију, док су га српски политички прваци оптуживали да је однарођен. Лик патријарха који је имао тек 41 годину када је дошао на чело СПЦ и који је управљање српском црквом (1908-1913) провео између угарског чекића и српског наковња, овековечен је на импозантној слици из 1910. године „Узбуркано море“, рађеној по његовој наруџбини. Необично, Лукијанова жеља била је да га чувени сликар, Урош Предић, портретише како гологлав, клечи на коленима, без митре и жезла, ознака патријарашког достојанства. Инсигније које је примио две године раније, када је устоличен за првојерарха српске цркве, стављене су под ноге светом Николи, док Лукијан, клечећи пред свецем заштитником своје породице, испруженом руком показује на немирно море у чијим се тамним, подивљалим таласима назире брод са српском заставом, спреман да потоне у бездан. Свети Никола у рукама држи отворено Јеванђеље са утешном поруком: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет“, док иза патријархових леђа, положене на ниском ормару видимо изгужване царске привилегије и испод њих, у плитком рељефу библијску сцену – Каин убија брата Авеља.

Бура зависти, злобе и неслоге
Ступајући на трон српских патријараха, 25. септембра 1908. године, патријарх Лукијан је метафорично описао стање у српској цркви и народу. „На пучини овој бесни, на нашу велику жалост и грдну штету нашу већ годинама непрекидно силна бура, усковитлана неповољним приликама, али признајемо искрено, и нашим ниским страстима, злобом, завишћу, мржњом, те отуда и неслогом… По том узбурканом мору плови брод наше свете Цркве, говорио је тада патријарх Лукијан.

Слика Уроша Предића чувана је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима. Одатле је склоњена током Другог светског рата и данас је у Патријаршији у Београду, у великој сали у којој патријарси читају божићну и васкршњу посланицу Српске православне цркве и где се неретко одржавају пријеми. Управник Музеја СПЦ, ђакон Владимир Радовановић објашњава да је ово највећа композиција у Предићевом опусу, површине око пет квадратних метара. Била је изложена и у Риму, 1911. године.

–  Самокритични Предић написао је у својој „Аутобиографији“ да је слика прошла у Риму незапажено, јер је, како је навео, појава Мештровића бацила све у засенак, као и да је „ужасна скерлетна боја“ патријархове мантије реметила модерне хармоније, због чега је слика обешена изнад улаза у једну од сала. Композиција је свакако настала под утицајем западног сликарства, а у њеном осмишљавању учествовали су вероватно и патријархови сарадници Иларион Зеремски и протојереј Јован Вучковић – каже Радовановић.

Симболичке представе згужване српске аутономије и братоубиства, оживеће у стварности две године касније. Одбацивањем низа закона јула 1912. године практично је укинута црквено-просветна аутономија угарских Срба, а повицима „Проклет био!“ упућеним патријарху Лукијану на митрополијском збору у Новом Саду из септембра исте године народ је означио кога сматра кривцем за такво стање. Ипак, нешто друго је судбинско на овој слици. Нешто у тамној, злокобној позадини: побеснеле, мрачне воде.

Набујале воде и бесни таласи који прете рушилачком снагом имали су посебно место у судбини последњег карловачког митрополита и патријарха српског Лукијана. Говорио је он о њима већ у својој приступној беседи на дан када је устоличен за првојерарха српске цркве. Та бура само је јачала за време његовог управљања српском црквом и доносила нове поразе. Раздор између политичких представника Срба и врха СПЦ био је све већи, мађаризација и ограничавање српске аутономије све јачи, а Први светски рат приближавао се као неизбежан догађај.

Лукијан никада није дочекао да уведе брод српске цркве „у оно тихо пристаниште, у којем нема ни буре, ни борбе, него само реда и рада“. На путу ка тој утопијској луци, испречили су се нови подивљали таласи, овог пута планинске речице Ахе у аустријској бањи Бад Гаштајн. Патријарх Лукијан отишао је у ову бању на опоравак 1913. године и  1. септембра нестао. Дописник „Правде“ из Будимпеште извештавао је цењене читаоце да има поуздану информацију да је „његова светост“, наводници су дописников знак омаловажавања, побегао са извесном госпођицом. „Жена је у питању“ поручује наслов тог чланка забринутим верницима. Тек крајем октобра, после дуге потраге, стигао је страшан деманти „поузданих” информација овог новинара. Патријархов обезглављени леш пронађен је у речици Ахе, чије су брзе струје унаказиле тело поглавара СПЦ. До данас се нагађа да ли је патријарх у шетњи, у тренутку непажње, случајно пао у реку или је његова смрт била насилна. Меланхолија и повученост у себе које су обузеле патријарха у последњим годинама  живота иду у прилог првој тези, да је био одсутан и непажљив, док његово упорно одбијање да се препусти притисцима који би свели Карловачку митрополију на аустро-угарску испоставу, иду у прилог другој тези, да су угарске власти ту умешале своје прсте. Како год било, остаје утисак да последњи карловачки митрополит, што због историјског тренутка у којем је живео и управљао српском црквом, што због своје незлобиве природе која је тешко подносила бреме власти, није имао много савезника и да су га и „наши“ и „њихови“ доживљавали као неког ко им је стран. Као на слици „Узбуркано море“, док показује на буру која бесни, са њим је само небески заштитник његове породице, свети Никола, који подсећа на Јевађељске речи: ко претрпи до краја, спасиће се.

 

Извор: ПОЛИТИКА

 

Везане вијести:

Сусрет Стефана Немање и Барбаросе на Пантелеју

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: