Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Patrijarh pred uzburkanim morem

Datum objave: četvrtak, 7 januara, 2016
Veličina slova: A- A+

Slika Uroša Predića na kojoj je ovekovečen lik patrijarha Lukijana Bogdanovića, svedoči o dramatičnim godinama uoči ukidanja srpske autonomije u Vojvodini, ali i o nesrećnoj sudbini jednog od najmlađih poglavara SPC

Platno na kojem je predstavljen patrijarh Lukijan čuva se u beogradskoj patrijaršiji (Foto Anđelko Vasiljević)
Platno na kojem je predstavljen patrijarh Lukijan čuva se u beogradskoj patrijaršiji (Foto Anđelko Vasiljević)

Srpski politički prvaci u Vojvodini, naročito predstavnici radikala, optuživali su ga za razbacivanje crkveno-narodnog novca i šurovanje sa ugarskim vlastima. Predstavnici ugarskih vlasti vršili su pritisak na njega da izmesti svoje sedište iz Sremskih Karlovaca u Budimpeštu i da uvede pomoćnog episkopa sufragana, sve kako bi ograničili njegovu vlast i odvojili ga od naroda. Patrijarh Lukijan Bogdanović (1867-1913) nije ispunio želje nijednih ni drugih: niti je predao narodnim predstavnicima na upravljanje bogato crkveno dobro u Dalju niti je ikada prihvatio da se preseli u Budimpeštu i da mu imenuju pomoćnika.

Ugarima se nije sviđalo njegovo opiranje da im pod noge baci teško stečenu srpsku autonomiju, dok su ga srpski politički prvaci optuživali da je odnarođen. Lik patrijarha koji je imao tek 41 godinu kada je došao na čelo SPC i koji je upravljanje srpskom crkvom (1908-1913) proveo između ugarskog čekića i srpskog nakovnja, ovekovečen je na impozantnoj slici iz 1910. godine „Uzburkano more“, rađenoj po njegovoj narudžbini. Neobično, Lukijanova želja bila je da ga čuveni slikar, Uroš Predić, portretiše kako gologlav, kleči na kolenima, bez mitre i žezla, oznaka patrijaraškog dostojanstva. Insignije koje je primio dve godine ranije, kada je ustoličen za prvojerarha srpske crkve, stavljene su pod noge svetom Nikoli, dok Lukijan, klečeći pred svecem zaštitnikom svoje porodice, ispruženom rukom pokazuje na nemirno more u čijim se tamnim, podivljalim talasima nazire brod sa srpskom zastavom, spreman da potone u bezdan. Sveti Nikola u rukama drži otvoreno Jevanđelje sa utešnom porukom: „Preterpjevij že do konca, toj spasen budet“, dok iza patrijarhovih leđa, položene na niskom ormaru vidimo izgužvane carske privilegije i ispod njih, u plitkom reljefu biblijsku scenu – Kain ubija brata Avelja.

Bura zavisti, zlobe i nesloge
Stupajući na tron srpskih patrijaraha, 25. septembra 1908. godine, patrijarh Lukijan je metaforično opisao stanje u srpskoj crkvi i narodu. „Na pučini ovoj besni, na našu veliku žalost i grdnu štetu našu već godinama neprekidno silna bura, uskovitlana nepovoljnim prilikama, ali priznajemo iskreno, i našim niskim strastima, zlobom, zavišću, mržnjom, te otuda i neslogom… Po tom uzburkanom moru plovi brod naše svete Crkve, govorio je tada patrijarh Lukijan.

Slika Uroša Predića čuvana je u Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima. Odatle je sklonjena tokom Drugog svetskog rata i danas je u Patrijaršiji u Beogradu, u velikoj sali u kojoj patrijarsi čitaju božićnu i vaskršnju poslanicu Srpske pravoslavne crkve i gde se neretko održavaju prijemi. Upravnik Muzeja SPC, đakon Vladimir Radovanović objašnjava da je ovo najveća kompozicija u Predićevom opusu, površine oko pet kvadratnih metara. Bila je izložena i u Rimu, 1911. godine.

–  Samokritični Predić napisao je u svojoj „Autobiografiji“ da je slika prošla u Rimu nezapaženo, jer je, kako je naveo, pojava Meštrovića bacila sve u zasenak, kao i da je „užasna skerletna boja“ patrijarhove mantije remetila moderne harmonije, zbog čega je slika obešena iznad ulaza u jednu od sala. Kompozicija je svakako nastala pod uticajem zapadnog slikarstva, a u njenom osmišljavanju učestvovali su verovatno i patrijarhovi saradnici Ilarion Zeremski i protojerej Jovan Vučković – kaže Radovanović.

Simboličke predstave zgužvane srpske autonomije i bratoubistva, oživeće u stvarnosti dve godine kasnije. Odbacivanjem niza zakona jula 1912. godine praktično je ukinuta crkveno-prosvetna autonomija ugarskih Srba, a povicima „Proklet bio!“ upućenim patrijarhu Lukijanu na mitropolijskom zboru u Novom Sadu iz septembra iste godine narod je označio koga smatra krivcem za takvo stanje. Ipak, nešto drugo je sudbinsko na ovoj slici. Nešto u tamnoj, zlokobnoj pozadini: pobesnele, mračne vode.

Nabujale vode i besni talasi koji prete rušilačkom snagom imali su posebno mesto u sudbini poslednjeg karlovačkog mitropolita i patrijarha srpskog Lukijana. Govorio je on o njima već u svojoj pristupnoj besedi na dan kada je ustoličen za prvojerarha srpske crkve. Ta bura samo je jačala za vreme njegovog upravljanja srpskom crkvom i donosila nove poraze. Razdor između političkih predstavnika Srba i vrha SPC bio je sve veći, mađarizacija i ograničavanje srpske autonomije sve jači, a Prvi svetski rat približavao se kao neizbežan događaj.

Lukijan nikada nije dočekao da uvede brod srpske crkve „u ono tiho pristanište, u kojem nema ni bure, ni borbe, nego samo reda i rada“. Na putu ka toj utopijskoj luci, isprečili su se novi podivljali talasi, ovog puta planinske rečice Ahe u austrijskoj banji Bad Gaštajn. Patrijarh Lukijan otišao je u ovu banju na oporavak 1913. godine i  1. septembra nestao. Dopisnik „Pravde“ iz Budimpešte izveštavao je cenjene čitaoce da ima pouzdanu informaciju da je „njegova svetost“, navodnici su dopisnikov znak omalovažavanja, pobegao sa izvesnom gospođicom. „Žena je u pitanju“ poručuje naslov tog članka zabrinutim vernicima. Tek krajem oktobra, posle duge potrage, stigao je strašan demanti „pouzdanih” informacija ovog novinara. Patrijarhov obezglavljeni leš pronađen je u rečici Ahe, čije su brze struje unakazile telo poglavara SPC. Do danas se nagađa da li je patrijarh u šetnji, u trenutku nepažnje, slučajno pao u reku ili je njegova smrt bila nasilna. Melanholija i povučenost u sebe koje su obuzele patrijarha u poslednjim godinama  života idu u prilog prvoj tezi, da je bio odsutan i nepažljiv, dok njegovo uporno odbijanje da se prepusti pritiscima koji bi sveli Karlovačku mitropoliju na austro-ugarsku ispostavu, idu u prilog drugoj tezi, da su ugarske vlasti tu umešale svoje prste. Kako god bilo, ostaje utisak da poslednji karlovački mitropolit, što zbog istorijskog trenutka u kojem je živeo i upravljao srpskom crkvom, što zbog svoje nezlobive prirode koja je teško podnosila breme vlasti, nije imao mnogo saveznika i da su ga i „naši“ i „njihovi“ doživljavali kao nekog ko im je stran. Kao na slici „Uzburkano more“, dok pokazuje na buru koja besni, sa njim je samo nebeski zaštitnik njegove porodice, sveti Nikola, koji podseća na Jevađeljske reči: ko pretrpi do kraja, spasiće se.

 

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Susret Stefana Nemanje i Barbarose na Panteleju

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top