Парадигма Степинац

Беатификација Алојзија Степинца један је од кључних момената рехабилитације усташког покрета

Пише: Љубан Каран

Данас је скоро немогуће наћи Србина који мисли да би Алојзија Степинца требало прогласити за свеца. Исто тако је немогуће наћи Хрвата приврженог цркви за кога Степинац већ није светац и пре проглашења. Тако ни заседање Мешовите комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције у Новом Саду нема много смисла. Комисија би требало да утврди улогу Степинца пре, за време и после Другог светског рата, а унапред се зна да ће се обе стране држати својих аргумената и да компромиса неће бити, јер га је уствари немогуће наћи. Једино ако папа Франциско размишља другачије од свог претходника, који је Степинца прогласио блаженим, па сад тражи добар разлог да процес проглашења прекине како не би уз Степинца дошло до компромитација Католичке цркве. Јер, неке је доказе немогуће игнорисати и видеће их цео свет.

Хрватска власт, која очито гура процес канонизације, покушава да збуни јавност злоупотребљавајући чињеницу да је Степинац током Првог светског рата био солунски добровољац и да је добио орден Карађорђеве звезде. Да је пристанак да баш он буде надбискуп у Хрватској дао лично краљ Александар својим потписом, што би требало да значи – ви сте га изабрали, шта сада хоћете. Намерно занемарују чињеницу да нико није могао знати шта ће се од њега изродити касније. Нико није могао претпоставити да ће онај који се добровољлно пријавио да ратује на страни Срба касније бити члан злочиначке екипе која је одговорна за насилну смрт стотина хиљада Срба.

Нико не тврди да је Степинац наредио неки злочин, али да је за тешке злочине знао, то није спорно. Знао је за Јасеновац и шта се тамо дешава, знао је за депортације Јевреја и шта ће их у логорима снаћи. Па ипак, и поред таквих сазнања, остао је веран НДХ и Анти Павелићу и до краја им пружао пуну подршку. Знао је и за присилна покрштавања, а то већ директно спада у његову компетенцију. Додуше, он се на суду бранио да је тако Србе и Јевреје спасавао од сигурне смрти. То је можда и тачно, али како је онда са таквим сазнањем могао и даље да стоји уз Павелића на сваком јавном скупу. Та покрштавања сада се настоје приказати као добровољна без критичке анализе, шта је то натерало људе да одједном мењају веру. Избор им је био или смрт или прихватање католичанства, тако да је ту чиста провокација и поменути добровољност. Познато је да су и масу покрштених Срба усташе побиле. Само они знају зашто, а наравно да то није била тајна за Степинца.

Није само држање током рата спорно кад је у питању Степинац него и држање непосредно након рата. Јесте помало чудно да он није ухапшен одмах након рата иако је остао у Загребу, и то се сада злоупотребљава – да је био крив, био би ухапшен одмах. Да ли је нова власт била збуњена тиме што Степинац није побегао, да ли се радило о прикупљању доказа, да ли о осетљивим питањима односа са Ватиканом и западним силама, није сасвим јасно. Степинац је ухапшен тек пошто се утврдила његова веза са усташама након Другог светског рата, да би се током суђења разјаснила његова веза са усташама током рата. Улога Степинца након Другог светског рата и веза са „крижарима“ још уверљивије говори о чврстим везама усташа са Католичком црквом.

ИМА ЛИ СТЕПИНАЦ ВЕЗЕ СА „КРИЖАРИМА“?
У том периоду усташе су се привремено одрекле и свог компромитованог имена и својих ознака. На капама су носили беле платнене крстиће и тако позивали на борбу против безбожних комуниста. Због тих крстића на капи (крижића) названи су „крижари“. Покушали су да делују на верска осећања Хрвата и наступили под паролом – крстом против звезде петокраке, вером против комунизма (и данас је знак крижара често присутан на графитима у Хрватској, а то је У са „крижем“ у средини). Тако су објединили веру и нацију и потпуно злоупотребили Католичку цркву, која им је и тада, када су били потпуно изгубљени, била јак ослонац.

Када су у питању крижари, био је то велики број раштрканих мањих група које су чинили углавном усташки и домобрански официри и подофицири. Деловали су самостално широм Хрватске, на Папуку, Псуњу, Крндији, Пожешкој Гори, Мославачкој Гори, на Фрушкој Гори изнад Илока, источној Посавини и источној Славонији. Значајно крижарско деловање запажено је и на подручјима Карловца и Госпића, а крижарских група било је и на Биокову, Динари, Свилаји, Промини и Велебиту. Групе су предводиле познате усташке главешине – Вјекослав Лубурић Макс, Рафаел Бобан, Анте Врбан, Делко Богданић, Фрањо Судар и други.

Ово разједињено деловање уситњених група широм Хрватске усташе су покушале повезати и објединити тајном операцијом под кодним називом „План 10. травањ“. Са тим циљем у Југославију је илегално убачен Ерих Лисак, шеф полиције НДХ, иако је са Павелићем претходно побегао у Италију. Лисак је успоставио контакт управо са надбискупом Алојзијем Степинцом како би се информисао о групама крижара и како би направио план пвезивања група. Степинац је вероватно тада био под присмотром, тако да су тада ухапшени и он и Лисак (1946. године). Лисак је као шеф полиције потписивао налоге за стрељања, депортације у логоре, хапшења и друге драстичне ствари, тако да је осуђен на смрт вешањем. Степинац је осуђен на 16 година затвора, али је добар део казне, због притисака Запада и Ватикана, служио у кућном притвору у свом родном месту, где је и умро. Тако постоје докази да је одржавао везу и са крижарима и помагао њихов покушај рушења нове Југославије.

Усташка акција „План 10. травањ“ потпуно је разбијена контраоперацијом југословенске Удбе под називом „Гвардијан“. Сам назив Гвардијан говори колико је усташко деловање било ослоњено на католичку цркву у Хрватској (гвардијан – чувар, стражар у фрањевачким манастирима). Том приликом заробљено је и суђено 117 усташа, међу којима и неки који су били прави монструми током рата – Љубо Милош и Анте Врбан, и један од најпознатијих усташких обавештајних официра Божидар Кавран.

Акција крижара у Хрватској представљала је први покушај рушења Титове Југославије и први покушај дестабилизације неке комунистичке земље од западних обавештајних служби. Јер данас се зна да те акције не би могле да буду изведене без западне подршке и да су само искористили усташе као специјалне снаге за рушење комунизма. Задња група крижара – њих деветорица – уништена је тек 1954. године. Тако ће Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције покушати на некој од следећих седница да одговори на питање каква је била улога надбискупа Степинца у вези са крижарима.

Степинац на суђењу, које је одржано 1948. године у Загребу, није ни мало допринео томе да се ствари у вези са НДХ и усташким режимом боље разјасне. Током суђења држао се као да се налази пред непријатељским судом, ускраћивао је одговоре на постављена питања, а, када би био притиснут чињеницама које га оптужују, његова најчешће понављана реченица била је: „Немам си шта приговорити“. Када је Павелић одлучио да бежи из Хрватске и када је схватио да ће Степинац остати, понудио му је да управља у НДХ, што је овај одбио. Али то ипак говори о поверењу и вези међу њима.

Мало је покрета у хисторији који су у тој мери злоупотребили цркву и верска осећања људи као што је то учинио усташки покрет са Хрватима, а у томе им је искрено помагао Степинац. Злоупотреба је ишла до фанатизма и с правом се може поредити са злоупотребом ислама од исламских терориста. Проблем Католичке цркве је у томе што се никад није дистанцирала од усташког покрета, него га је заштитнички прихватала у своје окриље у свим ситуацијама, па и онда кад су као држава и као војска поражени и кад је било свакоме јасно да су огрезли у тешким злочинима према цивилима. И највећи злочинци су приликом бекства искористили јаке везе са Католичком црквом, а то вероватно није могло без Степинца. Користили су самостане као сигурне куће и успели да побегну каналима који се са разлогом зову „пацовски“.

ЗАШТО СТЕПИНАЦ МОРА БИТИ СВЕТАЦ?
Зато је данас потпуно јасно настојање да се Степинац прогласи за свеца. Ако се то стварно догоди, онда ни НДХ, коју је тако здушно благословио и подржавао, не може бити злочиначка држава. Ако НДХ није злочиначка држава, онда ни усташе нису злочиначка војска. Ако они нису злочиначка војска, онда ни усташке главешине нису злочинци и морају бити рехабилитовани. Ако НДХ није злочиначка и ако усташке главешине нису злочинци, онда ни Ватикан није направио грешку када их је скривао и штитио и када им је организовао канале за бекство. Исто тако, у том случају ни западне владе и њихове обавештајне службе нису погрешиле када су усташама прале биографије и од њих стварали политичке покрете за рушење Југославије. Значи, све је то везано у један општи и широки интерес да Степинац буде светац.

Тако је велико питање да ли ће генерално мишљење Срба и квалитетна документација коју тренутно Ватикану предочава Српска православна црква бити довољни да надвладају тако јаке интересе усташког покрета, државе Хрватске, Ватикана и великог броја западних земаља које су директно шуровале са усташама. Али пристајање на заједничку комисију није грешка. Аргументи ће остати записани не само у архивама СПЦ, где се ионако већ налазе, него и у архивама Ватикана а исто тако, хтела не хтела, мораће да их погледа и „међународна заједница“.

За очекивати је да Ватикан не прихвати аргументе СПЦ и да папа прогласи Степинца за свеца. Да се аргументи прогласе неубедљивим уз образложење да се Степинчево ангажовање у НДХ у Србији и код Срба не разуме, јер су оптерећени међусобним антагонизмима. Такво објашњење не би било прихватљиво и лако га је побити. Срби су на сличан начин супростављени Албанцима на Косову, па нико у Србији није имао ни најмању примедбу кад је Мајка Тереза проглашена за светицу. Никоме у Србији није засметало што је Албанка.

ПОСЛЕДИЦЕ СЛУЧАЈА СТЕПИНАЦ?
Може да се догоди да папа одлучи да Степинац не може бити светац. Није та одлука немогућа колико се сада чини. Има Ватикан и друге дугорочне планове према православљу, које не жели да угрози једним непромишљеним чином. Али једно је сигурно: у том случају Хрвати, поготово верници, под утиском актуелне пропаганде, имаће утисак да им Срби угрожавају све што им је свето и важно.

Хрватска власт је чврста у самопоуздању да ће Степинац бити светац и да је то само питање времена. Они најрадикалнији покушавају да додатно утичу и на Ватикан и на јавност у Хрватској тако што су му подигли споменик у Осијеку. Није Осијек изабран случајно иако Степинац нема директне везе са овим градом, он је рођен у околини Загреба и тамо је и службовао. Али баш из Осијека је покренут рат у Хрватској убиством осијечког начелника полиције Јосипа Рајхл Кира због политике помирења са Србима и оружаним нападом на Борово Село. Из Осијека су Бранимир Главаш, Владимир Шекс и многи други заслужни за распиривање грађанског рата, као и садашњи градоначелник Осијека Ивица Вркић.

У Хрватској под утиском случаја Степинац влада права помама рехабилитација усташких злочинаца и подизања споменика усташким терористима. Давно је поништена пресуда из 1948. и тако је рехабилитован Степинац. Међутим, тако је поништена и пресуда за усташког пуковника Ериха Лисака, шефа полиције НДХ, једног од највећих злочинаца. Тако је уз Степинца и он рехабилитован. Недавно је покренут процес рехабилитације Филипа Лукаса, председника Матице хрватске у НДХ, који је писао говоре за јавне наступе Анте Павелића, а зна се шта су ти говори садржавали.

Ни код подизања споменика неће се стати. Подигнут је споменик највећем усташком терористи свих времена Мири Барешићу, али се размишља о подизању споменика Бугојанској групи терориста, убаченој из Аустралије 1972. године, коју су предводила браћа Адолф и Амброзије Андрић. Та усташка акција коју је извело 19 терориста позната је под кодним називом „Феникс“. Група је уништена контраакцијом југословенских безбедносних служби под називом „Радуша“. У Хрватској то више нису терористи, него борци за слободу које треба овековечити. Ако наставе овим темпом, неће проћи пуно времена до рехабилитације Анте Павелића, Макса Лубурића, фра Филипа Мајсторовића и других крвника српског народа. Не треба се изненадити ако убрзо и Љубо Милош, Анте Врбан и Ерих Лисак буду имали споменике у Хрватској јер су их „убили комунисти“.

У исто време сваки протест и свака примедба из Србије тумачи се као безобразлук који прекида билатералне односе. Док Хрватска тоне у мрак усташтва и фашизма, ми покушавамо успостављање нормалних и добросуседских односа. Као допринос таквом настојању, српска мањина у Хрватској дала је подршку новој хрватској Влади. Ништа то не вреди јер из Хрватске сада траже нешто немогуће – да рехабилитацију НДХ и усташких злочинаца видимо као демократизацију и исправљање историјских грешака партизана и антифашиста. Да не препознамо стратегију коју при томе користе, а која се може сажети у једну реч – релативизација. Релативизација пружа неслућене могућности, а Запад је подржава, и тако су сви исти, усташе и партизани, фашисти и Црвена армија, кукасти крст и петокрака. Тако хрватска власт рехабилитацију зла приказује као борбу против свих тоталитаризама. Наравно да то не можемо прихватити, тако да од успостављања иоле коректних односа са Хрватском нема ништа.

Извор: Нови Стандард

Везане вијести:

Тајна документа: Степинац и командант Јасеновца обманули свет

СПЦ спремила доказе да је Степинац подржавао геноцид …

Степинац не може бити светац јер је био основна полуга геноцида

Степинац може да посвађа Ватикан и Руску православну цркву …

За Бозанића је Степинац „оријентир у дјеловању“ Католичке цркве

Зуроф: Степинац не може бити ни светац ни херој | Јадовно 1941.