Parada ponosa u Orahovcu

Ne slažem se sa zagovornicima teze da su „španski borci“, Jugosloveni, revolucionari, koji su 1936. godine otišli da se u španskom građanskom ratu bore na strani komunista – velikani naše istorije. Držim da se tu radi o međunarodnom terorizmu, jer svako nametanje neke ideje silom, bilo da je ta ideja komunistička, kapitalistička, fašistička, nije ništa drugo do terorizam.

Ali… pred tim ljudima skidam kapu jer su bili spremni da poginu za svoja ubeđenja.
Mnogi od njih ostavili su kosti na prostranstvima Katalonije, Aragona, Baskije. Umirali su daleko od svoje zemlje, braneći principe i ubeđenja na kojima su počivali njihovi životi. Njima je bilo svejedno brane li to ubeđenje nadomak kuće u kojoj su rođeni ili hiljadama kilometara daleko; u rovovima Kordobe, Saragose, Gernike…

Među onima koji se danas u Beogradu javno zalažu za održavanje Parade ponosa (šetnja homoseksualaca centrom glavnog grada Srbije) nećete naći, verujte mi, ni jednog jedinog koji će reći da „španski borci“ nisu bili heroji.

Za njih su „španci“ sam vrh borbe za „bolje i pravednije sutra“, heroji čija dela treba da određuju smer buduće Srbije.

Dobro, to je kao princip i ubeđenje u redu, ali da vidimo kako ta beogradska bulumenta pojedinačno živi, kako se bori ličnim primerima, šta rade da bi drugima pokazali za kakvo se srpsko društvo i državu zalažu.

Njihovo „žrtvovanje“ počinje i završava se na javnoj podršci Paradi ponosa. Nakupilo se tu svega i svačega; talentovanih glumaca, netalentovanih novinara, osrednjih pisaca, političkih idiota, samozvanih umetnika, darovitih muzičara, danguba čiji je smisao života da budu viđeni i zapaženi…

Tako beogradsku Paradu ponosa, uz ostale, podržavaju: Mirjana Karanović, Dragan Bjelogrlić, Nikola Đuričko, Jelisaveta – Seka Sablić, Svetozar Cvetković, Ana Sofrenović, Biljana Srbljanović, Mira Škorić, Srđan Dragojević, Jelena Karleuša… da ne spominjem političke partije i lidere predvođene Čedomirom Jovanovićem.

Podržati Paradu ponosa u Beogradu nije hrabrost, naprotiv; u sistemu koji vlada Srbijom to je možda i presudna preporuka za neku funkciju, pare iz budžeta, novi posao, ličnu promociju… to je dokaz zalaganja za evropske integracije. Hrabrost nije.

Hrabrost bi bila da se spomenuta gospoda za prava manjine, prava ugroženih bore spominjući svakoga dana onih osamnaest (18) preostalih Srba u Prizrenu, na privremeno okupiranom teritoriju Kosova, koji žive u kućnom pritvoru. Bez ikakvih građanskih i ljudskih prava, sa ugroženim pravom na život.

Poklonio bih se do crne zemlje pred gore nabrojanima i njihovim istomišljenicima kada bi sa istim žarom kojim brane pravo homoseksualaca da paradiraju Beogradom branili pravo Milice Đorđević iz Prizrena da slobodno prođe glavnom ulicom tog grada.

Milica ima samo pet godina, živi sa majkom Evicom, a na ulicu izlaze jedino ako onemoćali Adem Mujović smogne snage da im pravi društvo. U protivnom sledi šiptarsko maltretiranje.

Ili da se ta gospoda okupe u Beogradu (u Prištini ne smeju, jer bi ih prebili) i upozore na život Srba u Orahovcu. Tamo ih ima još oko 400. Žive u getu. Izađu li van svog životnog prostora rizikuju da, u boljem slučaju, budu pretučeni.

Da li se „Varšavski geto“ (Jevreji pod nacistima, u glavnom gradu Poljske) bitno razlikuje od „Orahovačkog geta“? Da. Ovaj drugi ima autobusku liniju prema Srbiji. Vožnja je na ličnu odgovornost.

Možda bi se beogradski borci za Paradu ponosa i setili Srba u Orahovcu kada bi ovi saopštili da među njima žive homoseksualci čija je namera organizovanje Parade ponosa.

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović