Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
„Као у партизанским филмовима о Ниjемцима, построjени у шпалиру и узвикуjући `Алаху екбер`, `Текбир` према нама се кретала муслиманска воjска, пуцаjући“, истиче Цељар… Неки су спомињали да смо поткусуривање за Сребреницу…
Пише: Александар ЛУКИЋ
Добоjлиjа Јосип Цељар, након што jе заробљен као припадник Добоjске бригаде у околини Лозне 10. септембра 1995. године, одведен jе у затвор у Тузли гдjе jе након испитивања осуђен на 13 година затвора, а потом ослобођен у марту 1996. године.
Мобилисан у септембарскоj смjени Добоjске бригаде, Цељар, Хрват по националности, затекао jе узнемирене саборце на одбрамбеним линиjама у Возући неколико дана уочи муслиманске офанзиве „Ураган“, од коjих су неки напуштали ровове и одлазили.
„По доласку затекао сам видно комешање и узнемиреност. Свашта се говорило. Између осталога неки су спомињали да смо поткусуривање за Сребреницу“, рекао jе за Срну Цељар.
Присjећаjући се 10. септембра 1995. године, Цељар наводи да већ око 6.15 часова нестаjе везе са другим jединицима, а воjска из сусjедних ровова напушта положаjе.
„Као у партизанским филмовима о Ниjемцима, построjени у шпалиру и узвикуjући `Алаху екбер`, `Текбир` према нама се кретала муслиманска воjска, пуцаjући“, истиче Цељар.
Са шест младића, тада педесеттрогодишњи Цељар повлачи се према потоку и шуми гдjе им се придружуjу заостали саборци, не знаjући да су у окружењу. По доласку на врх брда Лозна наилазе на засjеду. Погођен смртно страда Мирко Прлић из добоjског насеља Руданка, учитељ по занимању, а Цељара погађа метак коjи из предjела плећке пролази у чељуст. Убрзо их опкољаваjу и разоружаваjу.
„Претресли су нас, а документе, личне ствари, прстење и накит одузели. Тукли су ногама и кундацима, а jа сам добио ударац у кичму, након чега су ме, видjевши крвавог са разнесеном чељусти, и пљунили“, истиче Цељар.
Одводе их на другу локациjу гдjе jе сабрано, по његовоj процjени, око 50 заробљених српских воjника. Цељара у групи од 18 сабораца одводе према селу Крушка, а о судбини осталих ниjе сазнао.
„По доласку у село затекли смо броjну муслиманску воjску. Од воjника коjи су нас спроводили упозорени смо да погнемо главе и да ћутимо. Формиран jе шпалир да би нас док смо пролазили тукли, пљували и вриjеђали“, истиче Цељар.
Он наводи да су поjедини заробљени Срби у шпалиру препознали своjе некадашње мjештане из Бановића или колеге са посла из Тузле и других мjеста, али да су их свеjедно тукли псуjући им „четничку маjку“.
Затвараjу их у шупу, након чега долази група муслиманских жена, „наваливши“ на њих у намjери да запале у обjекат. Да би био избjегнут линч, возилима се пребацуjу у локални дом у Бановићима.
„Тамо затичемо неку униформисану жену Азру“, присjећа се Цељар, наводећи да их jе њено познанство са неким из групе лишило даљег малтретирања. Он наводи да су им прилазили локални мjештани коjи су међу њима препознали Обрада Станоjевића. Захваљуjући њима, Станоjевић напушта обjекат и спашава се.
У Бановићима jе, према његовоj процjени, окупљено око 120 заробљеника, коjе аутобусима спроводе у затвор у Тузлу. Смjештаjу их у двиjе просториjе у првом павиљону.
„Око 60 људи у jедноj просториjи од 30 квадрата. Кревети на три спрата. Лежали смо jедан на другом по поду са киблом за обављање физиолошких потреба“, истиче Цељар.
Након 20 дана раздваjаjу их у други павиљон. „У засебноj собу налазиле су се три жене заробљене у Возући, док у другоj око десет стараца, од коjих jе осамдесетчетворогодишњи Драгомир Павловић умро у затвору“, истиче Цељар.
Цељар, с обзиром на тежину повреда у међувремену ниjе имао медицински третман, а како истиче, тек мjесец дана по доласку у Тузлу одводе га на Градину. „Одмах по доласку настало jе кошкање између љекара и муслиманских воjника коjе смо тамо затекли jер нису били ради да ме лиjече. Љекари су ме прегледали, али нису извршили интервенциjу“, истиче Цељар.
Током боравка у затвору сви су одвођени на радне обавезе. „Одводили су нас у шуму одакле смо из потока извлачили дрва. Скупили смо у току jедног дана и преко 100 метара дрва. Дођеш уjутро, оно нема ничега. Са српских кућа скидани су кровови и цриjеп. Ништа не смиjеш рећи, у супротном нема главе“, истиче Цељар, коjи додаjе да jе међу муслиманима било поштеног свиjета, али и „ђубради“.
Због рањавања нису га слали у Смолућу, гдjе jе обнављан обjекат локалне школе, у коjу су смjештени муџахедини. „Био jе зимски период. Радило се и голо и босо. Уjутро те одвозе, а навече довозе. Причаjу да су тамо малтретирани. Како имаjу породице, ако мислиш да живиш – ћути“, истиче Цељар.
Он описуjе и одвођење у зграду Суда гдjе су испитивани. „Руке на леђа, савиj главу и иди улицом, а напољу цивили, коjи нас гледаjу и добацуjу. Испитивали су нас њихови официри. Прозван сам као у посљедњи у групи за таj дан. Пита ме одакле сам, откуд jе као Хрват у српскоj воjсци, да ли ми jе жена Српкиња, знам ли ко jе убио неког Бешлагића у Добоjу“, присjећа се Цељар.
Након испитивања, Цељару исљедник саопштава да jе осуђен на затворску казну од 13 година.
Он наводи да су поjедини заробљеници више пута одвођени на саслушање, те да су наjгоре прошли они коjи су рекли да су учлањени у странку СДС.
У затвор су у више наврата долазили представници УНХЦР-а. По интензивирању доласка представника међународних организациjа, Цељар наводи да их током jедне ноћи пребацуjу у први павиљон у просториjе гдjе су смjештени по доласку у Тузлу.
„Затекли смо двоjицу коjи су нам испричали да су остале након батињања некуд одвукли. Касниjе сазнаjемо да су одведени у касарну, те да jе тих 50 Срба требало бити побиjено као одмазда за Сребреницу“, истиче Цељар. Након пар дана мањи броj одведених се враћа, а Цељара са групом понову премjештаjу у други павиљон.
Од децембра 1995. године до марта наредне, за заробљене представља период свакодневног малтретирања око њиховог одласка или останка у затвору.
Цељар наводи да их jе у том периоду у затвору посjетио и тада замjеник високог представника медународне заjеднице у БиХ Михаел Штаjнер. По доласку, Штаjнер jе удаљио све полицаjце, након чега се упустио у разговор са заробљеним Србима, видно изненађен што су и даље ту.
„У марту 1996. године око послиjеподнева у затвор долази неки представних међународне организациjе, не знам му име, коjи нам jе рекао да нас води из затвора“, истиче Цељар. Од 17.30 часова, па све до 22.30 услиjедило jе малтретирање око транспорта за одлазак. Те нема возила, те нема возача. Захваљуjући упорношћу тог странца, коjи jе и нешто приjетио, на краjу су пустили, истиче Цељар.
Према његовим риjечима из групе jе издвоjено 18 Возућана коjима, због наводно почињених злочина, ниjе дозвољен одлазак из затвора. Цељар сазнаjе да су Возућани убрзо пребачени у Сараjево, али да су након десетак дана враћени за Добоj захваљуjући интервенциjи Момчила Краjишника, коjи их jе по доласку и дочекао. На териториjу Републике Српске Цељар наводи да су ушли преко Карановца, општина Петрово.
Због ране одлази на Воjно-медицинску академиjу у Београду гдjе му љекари, између осталога, од посљедице рањавања констатуjу и сломљену вилицу и уништене горње зубе.
Све jе то преживио, каже, иако уопште ниjе требало да буде у септембарскоj смjени Добоjске бригаде jер jе тек био завршио августовску, али се ипак одазвао на позив курира да се jави. Он замjера тадашњем добоjском руководству да су знали шта се спрема.
Међународни комитет Црвеног крста након више покушаjа, регистровао jе укупно 131 заробљеног Србина у Тузланском затвору. Драгомир Павловић (1911) умро jе у затвору, а на списку се нису налазили Душко Пашалић (1969) и Милан Тадић (1942).
Извор: 
Везане виjести:
Озрен – Возућа – Jadovno 1941.
