Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Овакав Додик одговара једино РС

Датум објаве: уторак, 6 септембра, 2011
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

За разлику од других српских политичара Милорад Додик има способност да из локала сагледа глобалну слику и своју улогу у њој. То му је омогућило позицију државника, иако нема државу, човека реално велике моћи којег не воле властодршци ни у Загребу, ни у Београду

Пошто свака хрватска политика, ево већ 150 година, своју моторику обнавља углавном или само на односу према Србима, било је питање времена када ће службени Загреб, после пада Милошевића, у врху српске власти лоцирати некога коме ће на леђа натоварити бреме „великосрпства“. Нашли су Коштуницу и од њега, онаквог какав је, почели да праве сотону, настављача Милошевићеве политике, највреднијег ђака САНУ, опасност која се надима и прети тек успостављеном миру на Балкану. После одласка Коштунице у заветрину опозиционог деловања на позорници је остао Тадић коме и најзлонамернији Хрват не може пронаћи ни српски национализам, ни антихрватство. Напротив. Замерају му једино што на „Олују“ гледа мало другачије од Јадранке Косор и Владимира Шекса.
Истовремено са одвијањем ових процеса, некако насред пута између Београда и Загреба појавио се „нови Милошевић“. Тако је Стипе Месић, још док је био председник Хрватске, крстио Милорада Додика.
„Додик ради оно што је радио Милошевић; Он је велика опасност за мир у Босни; Додик је Милошевић и Караџић у једном телу“, галамио је Месић. Додик му, разуме се, није остајао дужан. Он у вербалној политици никоме ништа не дугује.
Наравно, није се Додик на политичком терену Босне и Херцеговине појавио после 2000. године, до тада је иза себе већ имао три године стажа на месту председника Владе Републике Српске и огромно искуство у опозиционом деловању против Караџића и Српске демократске странке, али никада га нико није доживљавао као жестоког српског националисту.
Па како је онда Додик постао и горе од тога, што рече Месић, и да ли Милорад Додик, такав какав је, све више смета Борису Тадићу? Оваквом какав је.

ГОВОРИ ОНО ШТО МИСЛИ

Да би се дошло до одговора на ова питања ваља познавати биографије и политички пут релевантних учесника у српској државној политици од деведесетих до данас. Додик спада у такве, без обзира на то што не живи и никада није живео у Србији. Постојање Републике Српске и Додика у њој незаобилазно је државно питање Србије, упркос чињеници да садашњи београдски властодршци то не схватају.
Милорад Додик је једини српски политичар, од Милошевића наовамо (укључујући и самог Милошевића), који зна шта је ситна и крупна трговина, коме су два и два увек четири, који зна да свако давање за последицу има примање и обрнуто. Додатна Милорадова вредност лежи у чињеници да је све то лично искусио, за разлику од Милошевића, Ђинђића, Коштунице, Тадића…
Пре уласка у политику, још као голобради момак, Додик је са оцем и камионом пуним поврћа и воћа обилазио јадранску обалу; док су се други купали и проводили он је пекао занат који ће му касније, кад постане политичар, користити више него десет факултетских диплома. Дода ли се томе природна бистрина, искуство стечено у жестоким политичким обрачунима, са победама и поразима, те осећање да се из локалног сагледа глобално, добије се Милорад Миле Додик, овакав какав је последњих седам, осам година.
Недавно је Емир Кустурица рекао да је Додик једини политичар у региону који говори оно што мисли. Савршено тачна дефиниција.
Неоптерећен теговима какве за собом вуку Срби из Босне који су узимали учешћа у владавини Српске демократске странке, ослобођен могућности приговора о његовом евентуалном доприносу ратним злочинима, етничком чишћењу, геноциду и сличним оптужбама које Србима и РС долазе из Сарајева и међународне заједнице, Додик је добио отворен простор на којем ће своју личну политику и политику СНСД-а моделирати у складу са околностима, променама на терену, иницијативама из центара моћи лоцираних далеко од босанскохерцеговачких гудура.
Зато њему није проблем да натрља нос и Силајџићу и Стипи Месићу. Да каже како га Сарајево подсећа на Техеран, да је Хрватска настала на злочину и етничком чишћењу. Не би то требао да буде проблем ни Борису Тадићу. Ништа се њему не може ставити на терет из времена Милошевића, са те стране Борис је потпуно чист, али шта вреди. Он ћути и пред Месићем и пред Јадранком Косор и пред страшном судбином која је задесила Србе у Хрватској.

ИНТЕЛИГЕНТАН И ОБРАЗОВАН

А како је Додик постао националиста? Немам утисак да је он и за време рата био битно другачији. У питању је човек израженог ега који без велике муке неће пристати да разноси и популарише туђе ставове. Било чије; Караџићеве, Биљане Плавшић…свеједно је. Чак и кад се са њима слаже. Уосталом, за време свог опозиционог деловања у Скупштини Републике Српске Додикови наступи нису били уперени против националних интереса Срба у Босни, већ засновани на упозорењима да ће криминал унутар СДС-а и српски криминалци које је СДС штитио срушити претпоставке за остварење основних циљева Срба у БиХ.
Данашњи критичари Милорада Додика спочитавају му примену националистичке реторике којој све до средине протекле деценије није био склон. На томе је, кажу они, добио последње парламентарне изборе у РС, као и функцију председника Српске. Додик, рекох горе, реагује у складу са датим околностима, а време на које се указује било је оптерећено жестоким, силним и упорним настојањима делова међународне заједнице и владе у Сарајеву да се Република Српска или укине, или сведе на регију са искључиво економским предзнаком.
Тај процес пратило је срамно игнорисање српских жртава, уз максимално медијско и политичко експлоатисање злочина почињених над Бошњацима. То нико нормалан и уравнотежен није могао да прећути, а камоли човек који има амбицију да преузме власт у Српској. Ту се једноставно радило о питању морала и части. Додик је одбио да ћути пред двојним стандардима и понашањем Педија Ешдауна и њему сличних, пред надобудним представницима америчке администрације у Босни и привременим босанским конагџијама којима је у очи говорио: „Како сте дошли тако ћете и отићи из Босне. Ви сте овде пролазни, а ја сам трајан“.
Раније, док је још био неки фактор у Босни, Харис Силајџић је сваки јавни иступ користио за обрачун са Додиком. Оних неколико сусрета са Тадићем Харис је схватао као шансу за утицај на „београдског султана“, да припомогне како би се „ономе из Лакташа“ уврнуле руке. То ће, био је упоран Силајџић, Америка примити са великим одобравањем и свакако ће користити Србији. Има информација да је Тадић у више наврата од Додика тражио мекше ставове према Сарајеву, кооперативност у контактима са међународним посредником за БиХ и разним администраторима из иностранства, али да је то Додик у старту одбијао.
Разноразни експерти за Балкан, из Лондона, Вашингтона, Брисела, описујући Милорада Додика подвлаче да се ради о интелигентном, али слабо образованом човеку. Ово око образовања не стоји јер начин на који Додик балансира између Москве, Вашингтона и Брисела говори да глобалну политику познаје боље од свих других актера српске политике, а то, признаћете, није могуће без солидног образовања, пре свега из историје.
И још нешто; упоређивањем данашњег Додика са оним из средине деведесетих доводи до чврстог закључка да је Миле један од ретких у српској политици који константно учи и то – а ово је посебно важно – на грешкама других. Зато му се до сада није догодило ништа од овога што се константно догађа председнику Србије Борису Тадићу.
Колико широко Додик сагледава и разуме политику, положај Босне и Републике Српске у њој, боље од свега другог, говори чињеница да је за специјалног саветника именовао човека који се зове Арие Ливне, Израелца, Јеврејина војвођанских корена. Онај ко нешто зна о господину Ливне, његовом утицају у америчким и ванамеричким неформалним круговима где се креира светска политика, зна о чему говорим.
Све више верујем да је Тадићево затезање око севера Косова и Метохије последњих дана, последица тога што председник Србије зна шта га чека кад у наставку серије понижења прогута и тај залогај који му је недавно сервирала Ангела Меркел. Чека га обрачун са Милорадом Додиком, односно свођење садашњег председника Републике Српске на ниво моћи и утицаја каквим је својевремено располагао Никола Поплашен. Значи… нула.
Додик треба међународној заједници у Босни, али не овако јак и моћан. Вашингтон и Лондон Босну виде као земљу у којој се набујалом исламу могу супротставити или оружјем, што свакако желе да избегну, или успоставом теразија на чијем ће другом тасу бити Срби, као саставни део босанске власти, онај део који треба ислам да држи у месту. Додик је то одавно схватио, али не пристаје да игра ту улогу. Он стално, што директно, што посредно, поручује међународној заједници да се Србима у Босни неће и не сме догодити оно што се догодило Србима у Хрватској и на Косову. То упозорење има призвук претње на коју зајапурени истомишљеници Педија Ешдауна немају одговор.
Свет се у последњих десет година мења великом брзином и ту брзину Милорад Додик успева да прати. Тадић од свега тога не види ништа. Њему је и Турска, са све бруталнијим упливом на Балкан и Босну, пожељан партнер, а Хрватска „српски пријатељ“. То Додик не разуме јер за такву политику Тадић (Србија) ништа не добија. Зато Милорад Додик, овакав какав је, не одговара ни Загребу, ни службеном Београду, ни Истамбулу. Одговара само Републици Српској и тамошњим Србима. Мало ли је?

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top