Osvajanje slobode oružjem i ustavom

U spomen na dva važna događaja – narodni zbor u selu Orašcu na kojem je doneta odluka o podizanju Prvog srpskog ustanka (1804) i donošenje prvog srpskog ustava (1835) – 15. februar se obeležava kao Dan državnosti

„Kojekude, ja sam ljut i prek čovek. Ako neko ne posluša i ako pođe u stranu ja ću toga da ubijem, a kojega uhvatim u izdaji toga ću da obesim i na strašne muke da udarim. Bojim se da ćete me zamrzeti i svaki na svoju stranu vući, pa onda od nas ništa neće biti….“ Ovim rečima se, prema sačuvanim izvorima, Karađorđe obratio okupljenim knezovima i narodnim starešinama na zboru u Marićevića jaruzi, u selu Orašcu, na Sretenje 15. februara  (2. februara po julijanskom kalendaru) 1804. godine. Posle toga oni su uzviknuli „baš takav nam i treba“ i Karađorđe je, posle kraćeg razmišljanja, prihvatio da stane na čelo ustanka.

U spomen na taj događaj – zbor u Orašcu na kojem je pre više od dva veka doneta odluka o podizanju Prvog srpskog ustanka, ali i na 1835. godinu kada je na Sretenje Kneževina Srbija dobila svoj prvi (za ono vreme veoma liberalan) ustav, danas se obeležava Dan državnosti. Ovaj državni praznik ustanovljen je jula 2001. godine, odlukom Narodne skupštine Republike Srbije, a prvi put je kao takav obeležen godinu dana kasnije.

U čemu je značaj ovih događaja i zbog čega su oni tako važni za našu istoriju da se obeležavaju kao državni praznik?

Prvi srpski ustanak podignut je februara 1804. i trajao je do leta 1813. godine. Označio je početak stvaranja moderne srpske države i početak borbe našeg naroda za konačno oslobođenje od turske vlasti. Ustanak je izbio u oblasti poznatoj kao „Beogradski pašaluk“ (odnosno Smederevski sandžak), koja je obuhvatala današnju Šumadiju, Pomoravlje, kao i delove zapadne i istočne Srbije. Bila je to pogranična oblast prema Austriji, u kojoj je živelo oko 400.000 ljudi, uglavnom Srba. Uzrok ustanka bila je surova vladavina četvorice dahija – turskih odmetnika koji su 1801. nasilno preuzeli vlast u pašaluku, a neposredni povod „seča knezova“ početkom 1804. Tokom nje prvo su ubijeni Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, a potom još oko sto uglednih Srba. Bila je to kap koja je prelila čašu i navela narodne starešine da otpočnu pripreme za otpor. O tome svedoči i Vuk Karadžić: „Narod pak, kome je zulum ionako bio dodijao, stane se većma i većma buniti, ne znajući niko zašto Turci sijeku, svaki se morao bojati da i na njega red ne dođe. Kad se već stane brojati, ovoga su posjekli, ovoga ubili iz puške, ovoga zatvorili, onda ovi bjegunci stanu tražiti jedan drugoga. Tako se sastanu Crni Đorđije, Janko Katić i Vaso Čarapić sa drugim beguncima, pak još stanu pribirati k sebi i ajduke i stanu se dogovarati šta će sada raditi.“

Konačno, odluka o podizanju ustanka donesena je na narodnom zboru u selu Orašcu, na verski praznik Sretenje. Došlo je oko 300 najuglednijih Srba, uglavnom iz Šumadije. Na tom zboru, održanom u Marićevića jaruzi, za vođu ustanka je, prema sačuvanim svedočanstvima, prvo predložen hajduk Stanoje Glavaš, a potom i Teodor Marićević, ali su obojica to odbili. Treći izbor bio je Đorđe Petrović Karađorđe, bivši frajkor i ugledni trgovac iz Topole, koji se odavno pročuo po svojoj hrabrosti i poštenju. Posle njegovog izbora ustanici su se zakleli pred protom Atanasijem i buna na dahije mogla je da počne.

Pored Šumadije ustanak je buknuo i u drugim delovima pašaluka. Tako je u početku mala „buna na dahije“ vremenom prerasla u ustanak protiv turske vlasti. Ustanici su za kratko vreme oslobodili ceo Beogradski pašaluk i odneli više blistavih pobeda, među kojima su najpoznatije na Ivankovcu (1805) i Mišaru (1806), a početkom 1807. godine su osvojili i Beograd. Iste godine ustanici su odbili  „Ičkov mir“ i uz pomoć Rusije, koja je i sama ušla u rat sa Turcima, do 1813. očuvali slobodnu teritoriju na kojoj su izgradili svoju državu – stvorivši organe vlasti, zakone, škole… Ali, zbog napada Napoleona, Rusija je sa Osmanskim carstvom 1812. sklopila po Srbe nepovoljan Bukureštanski mir, koji su ustanici odbili. To je bio povod da sultan leta 1813. pošalje ogromnu vojsku na Srbiju i napadajući je iz svih pravaca skrši otpor ustanika. Ali, jednom započeta borba za slobodu i stvaranje države više se nije mogla zaustaviti.

Karađorđevo delo nastavio je, doduše drugačijim metodama i pod novim međunarodnim okolnostima, Miloš Obrenović. On se posle Drugog srpskog ustanka (1815) veštom politikom izborio da Srbi dobiju manju autonomiju, a Hatišerifom iz 1830. godine i kneževinu, koja je unutar Osmanskog carstva imala visok stepen samostalnosti. Tada se, posle dobijanja „države u državi“, ukazala potreba da ona dobije i pravni okvir budući da je do tada Miloš vladao kao samodržac.

Taj posao poveren je Dimitriju Davidoviću, kneževom sekretaru, učenom čoveku i prvom srpskom novinaru, rodom iz Zemuna. On je, nadahnut francuskom ustavnom tradicijom, izradio tzv. Sretenjski ustav, prozvan tako jer ga je Narodna skupština sazvana u Kragujevcu usvojila na Sretenje 1835. godine. Bio je to za ono vreme veoma liberalan ustav, po ugledu na francuski i belgijski, kakav nije imala većina evropskih država. U ovom ustavu, koji je predviđao podelu izvršne vlasti između kneza Miloša i državnog Saveta, pored ostalog se kaže: „Svaki Srbin i bez svake razlike jednak je pred zakonima srbskim, kako u odbrani, tako i u kazni, na svim sudovima, od najmanjeg do najvećeg (član 111). Kako rob stupi na srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodan, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao (član 118).”

Tako je Srbija dobila svoj prvi ustav, zbog čega se 15. februar obeležava i kao Dan ustavnosti. Ali, Sretenjski  ustav nije bio dugog veka. Zbog njegove slobodoumnosti, ali i činjenice da je donesen bez prethodnog sporazuma sa Portom (turskim sultanom i njegovom vladom) i Rusijom, ubrzo je stavljen van snage. Godine 1838. Srbija je dobila novi ustav poznatiji kao „Turski“. On je veoma ograničio vlast kneza Miloša, stvaranjem Saveta od 17 članova (izabranih iz reda narodnih starešina) koji su praktično postali glavni organ vlasti. Ne želeći da prihvati ustav koji mu je ograničio vlast, Miloš je sledeće godine napustio Srbiju. Tada je počeo novi period naše istorije poznat kao „vladavina ustavobranitelja“.

Tako su ova dva događaja – početak Prvog srpskog ustanka i donošenje prvog ustava – svaki na svoj način odredili našu istoriju.

Običaji i verovanja

Sretenje je verski praznik koji se obeležava četrdeset dana posle Božića. Prema Bibliji, toga dana Bogorodica je u jerusalimski hram donela malog Isusa gde ga je starac Simeon Bogonosac prepoznao kao spasitelja (mesiju). Zbog ovog susreta današnji praznik se i naziva Sretenje.

Za ovaj praznik vezuju se i mnogi narodni običaji i verovanja. Na primer, ako je na Sretenje oblačno, kraj zime će biti topao, a ukoliko je sunčano, ostatak zime biće hladan i vetrovit.

Sretenje je u narodu oduvek bio omiljen praznik, pa nije ni čudo što su se mnogi važni događaji iz naše istorije dogodili baš na taj datum.

Autor: Jovan Gajić

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Ostružnica srce srpskih ustanaka | Jadovno 1941.

Obeležavanje 206. godišnjice Boja na Deligradu

Počelo obilježavanje 213 godina od Prvog srpskog ustanka …