Остоја Војновић: Јасеновац никада неће престати да боли

У Јасеновцу данас по последњем попису становништва живи 650 људи. У центру се налази српска православна црква и католичка црква. Прва је рушена у првoј половини 40-их, за време Другог светског рата, друга тококм оног последњег, од 1992-1995. У Јасеновцу је некада живело око 3.500 становника, једнако су га настањивали и Срби и Хрвати, од којих су многи, били обртници, како се то каже у Хрватској, односно предузетници и који су имали своје радње.Пред Други светски рат, локална породица Бачић у овом месту је имала своја индустријска постројења, од којих је највећа била творница, илити фабрика цигле.Налазила се на истом месту где ће од 1941. до 1946. бити један од најстрашнијих логора смрти под усташким вођством.

Када је почетком 30-их година прошлог века Анте Павелић, тадашњи председник Хрватске странке права основао усташки покрет, као циљ истог, измешу осталог ставио је стварање независне државе Хрватске.Након окупације тадашње државе Краљевине Југославије, чланови усташког покрета добили су власт над територијом Хрватске (изузев Далмације), Босне и Херцеговине и мањим делом Србије – Сремом, прогласивши своју Независну државу Хрватску.У тој држави одмах су проглашени расни закони који су се односили на Јевреје и Роме, док су Срби били непријатељи по самој идеологији усташког покрета, те се са њима требало обрачунати, односно одстранити их из новостворене државе.Јавила се идеја о оснивању логора, која је врло брзо спроведена у дело.Центар првог већег комплекса концентрационих логора био је у граду Госпићу, и он је обухватао логор Јадовно на планини Велебит и два логора на острву Паг – Слану и Метајну.У овом компексу логора који је постојао од маја до августа 1941.животе је изгубило око 40.000 људи.Доласком Италијана на ово подручје, усташе затварају овај комплекс логора тражећи ново подручје за централни логор на територији НДХ.

Избор пада на место Јасеновац, место које осим што је окружено рекама, што је онемогућавало евентуални бег логораша, и железничке пруге за лакшу депортацију логораша, имало је и поменуту фабрику цигле, која је послужила усташама како би овај логор у јавности приказали као радни логор.Први затвореници у Јасеновцу били су преживели из Јадовна.Највећи број људи депортованих у Јасеновац ту је и скончао свој живот, мучењем и ликвидацијом.Неки су транспортовани у затвореним вагонима који су служили за превоз животиња, без тоалета, приватности и уз недостатак ваздуха.Најболеснији и најслабији, нису успели преживети такве услове који су трајали и по неколико дана вожње до самог логора.Читаво цивилно становништво са подручја Козаре је одведено у логоре Јасеновац и Стара Градишка.Између 60 и 70 хиљада људи препешачило је пут од Козаре до Јасеновца.Затвореници који су били оцењени као неспособни за рад, убијани су одмах, ножевима, секирама, дрвеним маљевима и бацани у гробнице на другој обали Саве, у Доњој Градини.Највећи број масовних гробница налази се управо тамо – минимално 120.

На последњем пребројавању логораша, пре минирања логора и самог места Јасеновац од стране усташа,а са циљем прикривања трагова злочина у априлу 1945 у логору је било 1.073 мушкарца.Њих 600 најздравијих и најснажнијих, покушали су направити пробој.У том пробоју преживео је 91 мушкарац који су се разбежали по по околним шумама и мочварама чекејући долазак партизанских јединица, док су остали,њих око 450 који су због слабости и болести остали у логору били убијени.Поред затвореника из главног логора, пробој су покушали и логораши из кожаре.Од 157, успело се спасити њих 12 тако да су из оба пробоја преживела 103 мушкарца.

Јединице НОВЈ су у разрушени Јасеновац ушле 2.маја 1945.године. Скоро 15 година од завршетка Другог светског рата, поводом свега што се десило на овом месту није било никаквих реакција.Тек је 1959.године локално удружење СУБНОР-а предложило да се ово место обележи и да се успостави спомен обележје.Прихваћен је и предлог за изградњу споменика, чији је идејни аутор Богдан Богдановић.Споменик “Цвет“ је службено отворен 4.јула 1966.године,а две године касније отворен је и Меморијални музеј, када је успостављено и Спомен подручје Јасеновац.

У годинама које су уследиле, услед различитих политичких превирања, однос друштва према сећању на злочине који су се десили у Јасеновцу такође је било у превирању.Највећи број посета био је крајем 70-их и почетком 80-их када је спомен подручје годишње посећивало између 300 и 400 хиљада људи годишње, да би приближавањем 90-их број оних који су долазили на ово спомен подручје опадао, и кретао се око 100 људи годишње.Током последњег рата, меморијални музеј био је затворен и тек 2006. године дочекао је поновно отварање.Оно што је било карактеристично за ово поновно отварање спомен подручја је то што је исто било подељено је на два дела – спомен подручје Јасеновац у Хрватској и спомен подручје Доња Градина у Босни и Херцеговини.

У Јасеновцу се након те године одржавју одвојене комеморације – поред полагања венаца и службене комеморације која се одржава на годишњицу пробоја логораша 22.априла, одржавају се и комеморације у органзацији Савеза антифашистичких бораца, и комеморације организоване од стране служби за координацију Јеврејских општина Хрватске.Један од разлога за овакву ситуацију јесте незадовољство сталном поставком музеја, од поновног отварања и захтевима за променом исте од стране српске и јеврејске заједнице у Хрватској, како би се дешавања и злочини у логору Јасеновац приказали детаљније и уверљивије. Други и много чешћи разлог овом незадовољству представља однос власти у Хрватској према овом периоду Другог светског рата и осуђивање усташких злочина само декларативно, као и толерисање и дозвољавање недопустивог понашања група и појединаца који заузимају простор на коме су се десили злочини без икаквих санкција.Последњи такав инцидент десио се у новембру 2016. када је управо у центру Јасеновца постављена плоча са угравираним усташким поздравом “За дом спремни“ коју су поставили ветерани ХОС-а Јасеновца и Удруге драговољаца ХОС-а Загреба у знак сећања на 11 погинулих припадника ХОС-а где су поред имена погинулих, на плочу уклесали и реченицу која је била позив, и још увек јесте опомена и синоним за фашизам.Суочавање са јасеновачким злочином и даље је нешто што многи у Хрватској не желе да прихвате и признају.

На основу првих ексхумација које је урадила државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије, а које је потврдио центар „Симон Визентал“, закључено је да је у јасеновачким логорима нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности.

Јасеновац је званично носио назив „Сабирни и радни логор“, а у стварности је био логор за уништавање нехрвата у коме су једини мучитељи биле хрватске усташе који су по методама мучења били тако брутални да су запањили чак и нацистичке генерале, што потврђују бројни документи. Јасеновац је био највећа „фабрика смрти“ у Другом светском рату на Југоистоку Европе и радио је „пуном паром“ од лета 1941. до краја априла 1945, када су после неуспешне побуне преосталих логораша у Јасеновац ушли партизани.
Јасеновац спада међу најужасније логоре у овом делу Европе, а у њега су довођени припадници прогањаних народа, чак и деца. Посебну голготу прошли су српски малишани с козарског и поткозарског подручја. Целе породице из крајишке области у данашњој БиХ, али и из већинских српских делова у тадашњој НДХ, збрисане су с лица земље или су растурене.Деценијама наконзавршетка рата преживели су тражили једни друге и успостављали контакте.

И док је Европа славила победу над нацизмом, и преживели логораши и жртве Јасеновца су заборављени.Прича о Јасеноцу никада није испричана до краја.И не само да није испричане, већ је данашња еуропска Хрватска у много чему негира минимализујући број жртава.

Врховни надзор над свим логорима у Јасеновцу усташки поглавник Павелић поверио је Вјекославу Максу Лубурићу. Павелић је високо ценио његове “усташке способности”, па га је коначно именовао за усташког генерала. Октобра 1942. Лубурић је у Јасеновцу приредио свечаност и усташама поделио златне и сребрне медаље које им је Павелић наменио као награду “за заслуге”. На том “банкету” Лубурић је одржао говор и према исказу једног сведока, рекао дословно:“ И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за све време боравка Турака у Европи“.Немци су га окарактерисали као “екстремног садисту” и “менталног болесника

Врло често знамо да критикујемо Хрвате како се у њиховим уџбеницима историјски догађаји и страдања Срба у једном од најбруталнијих и најстрашнијих концентрационих логора у Европи учи тек онако, успут, а чињенца је да ни код нас ситуација није ништа боља.У уџбеницима за осми разред основне школе, Јасеновац заузима тек пасус од десетак редова, уз одсуство опширније елаборације како су и под којим условима страдали недужни мушкарци, жене и деца.

Није тајна да Хрвати негирају да је Јасеновац био логор смрти, већ га третирају као радни логор.Логично се намеће питање откуда онда толико људских жртава, шта су тамо “радили и производили“ жене, деца, старије и онемоћале особе неспособне за тежак физички рад.

Када се говори о злоделима током Другог светског рата на просторима целе Европе, свима је познат, и сви знају за Аушвиц, Матхаузен, Треблинку и друге концентрационе логоре, док је Јасеновцу посвећена знатно мања пажња, иако је он био један од највећих стратишта у овом делу Европе.У нашим уџбеницима за генерације које долазе не говори се о условима у том логору, о начинама на које су усташе свирепо мучиле и одузимале живот логорашима.Јасеновац је у неким стварима био далеко ужаснији од других концентрационих логора. Наша деца и наше генерације морају бити свесни да је неко, некада, за њих и њихову слободу и живот који данас живе, дао свој живот.И то на страшан, бруталан начин.Да би разимели садашњост и евентуално нешто предвидели и из будућности, морали би боље знати историју.Уколико је не науче у школама од наставника и професора, данашње генерације научиће их преко Интернета где настаје нови проблем у мору информација и тачности и истинитости истих.

Свет би требало да сазна праву слику о логору смрти у Јасеновцу.Можемо опростити, али не смемо никада да заборавимо.Манипулација историјским чињеницама може бити врло опасна – ко контролише прошлост, контролише и садашњост и будућност.

Остоја Војновић, Видовдан

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца …