„Осма офанзива“ горштака у Банат

Ускоро се навршава седам деценија од колонизације око 2.000 становника Нове Вароши, Пријепоља, Прибоја и Сјенице

Седам деценија након колонизације горштака из Рашке области у Банат, универзитетски професор Драгољуб С. Живковић из Панчева, тада осмогодишњи дечак, у књизи „Воз без возног реда“ обелодањује тугу због растанка са завичајем, наде и зебње због пута у непознато, али и упорност и виталност „дођоша“ да у равници пусте клицу и корење. У књизи је и списак 2.000 чељади у сеоби, до последњег прага и фамилије, који су се доселили из брда општина Нова Варош, Пријепоље, Прибој и Сјеница.

– Због немачких напуштених кућа и имовине, држави била потребна нова радна снага, пре свега у пољопривреди, а онда и у просвети, милицији, администрацији, политичком апарату власти. То је, без сумње, био основни узрок колонизације – пише професор Живковић.

По цичи зими и великом снегу, у фебруарау 1946. године, у општинске центре сливала се река планинаца у сукненим оделима и вуненим чарапама, са децом, старцима и нарамком ствари, чекајући по два-три дана да их војнички камиони превезу до Прибоја. Остављали су родна огњишта, своје прљуше, ливаде, успомене, гробове предака… У тој колони неповерљивих и ко зна колико пута преварених – било је и оних који су на обећане њиве повели по кравицу, „бушу“, да деца имају млека.

– Од Прибоја се преко Краљева, Смедерева до Ковина и Мраморка путовало у вагонима за стоку, са нешто набачене сламе по поду.Три парњаче нису могле да вуку огромну композицију уз Шарган, па су они јачи и млађи пешке прегурали Шарганску пругу – одмотава аутор филм из детињства.

И као што су предњачили у агитацији да се крене у „равни Банат“, партизански борци и чланови КП бирали су села за насељенике из свог краја, а затим прво за себе и своје најближе људе, борце и сараднике – најбоље куће, са имовином. Неки су куће и имања чекали све до 1952. године, а било је породица или појединаца који су се одмах или касније вратили у свој крај.

– Банат нас је дочекао без зиме и снега. Сточаре и земљораднике са Златара, Јадовника, Јаворја „нађоши“ су сачекали са коњским запрегама и развозили до нових станишта у Мраморку, Ковину, Долову, делећи успут бели хлеб, сомун. У нашем крају све је било некако мање: и домаће животиње и бели хлебови из пекара завичаја и поседи наспрам тог огромног пространства њива – исповеда се Живковић.

У сусрету два света са различитим навикама и обичајима, „дођоши“ су се у почетку тешко уклапали у живот староседелаца. Њихове радне навике и упорност помагале су им да преболе сеобу, а момци и дојучерашње јуришлије из партизанских битака, „у осмој офанзиви“ падали су у загрљаје Банаћанки, Немица, Румунки, Мађарица, кућили на ораницама житнице.

– Због ратних прилика и недостатка школа у старом завичају, у први разред школе у Мраморку, ишли су ђаци од 8 до 11 година. Школујући се, „дођоши“ су дали пет универзитетских професора, 48 официра ЈНА, од којих је више од 15 имало чинове пуковиника. Убрзо су колонисти били узданица у здравству, просвети, културно-уметничком друштву, посебно у задрузи „Златар“, која је вукла развој Мраморка, многи су одлазили на чело фирми у околини и у Београду – сведочи проф. др Живковић на страницама књиге.

ПОКИДАНЕ ВЕЗЕ

– Нико никад није покушавао да обнови везе са завичајем. У Мраморку тврде да су заборављени у Рашкој области, а слично мисле и тамо. Ретки су сусрети иако су раздвојена браћа, браћа од стричева, читаве родбине… Морамо нешто учинити, а први покушај ће бити ускоро, при промоцији књиге у завичају – каже Живковић.

ОСТАВКА МИНИСТРА

– Расподелу имовине вршила је виша комисија под надзором министра пољопривреде у Влади Србије Сретена Вукосављевића, из Пријепоља. Међутим, када је тај честити човек видео какве се неправде чине у тим поступцима, напустио је комисију и њу су водили други људи – наглашава Живковић.

Аутор: Драгољуб Гагричић

Извор: НОВОСТИ