Radi li se ovde o novcu, unosnoj prodaji obraza, ili nečem mnogo ozbiljnijem
Moje oslobađanje je pobeda Albanaca, kazao je Ramuš Haradinaj kada su ga pre dva dana pustili iz francuskog pritvora. Ne, Ramuš, vi Albanci ste u ovoj dugoj priči sredstvo, tvoje oslobađanje je samo još jedan poraz Evrope. One koja, plašimo se, tu pred našim očima zauvek nestaje. Evrope stvorene na francuskim revolucionarnim idejama slobode, jednakosti, bratstva; Evrope koja se divila veličanstvenoj ulozi male, hrabre Srbije u Velikom ratu; Evrope čiji su najveći umovi pevali u slavu te Srbije; Evrope koja je u odsudnim trenucima znala da izabere put časti i sopstvenog spasa. I uvek je na tom putu bila i Srbija.
Sada je Evropa protiv Srbije, odavno je protiv Srbije. Zašto? Ako je „ona Srbija“, Miloševićeva, zaslužila da bude izopštena, izolovana, ponižena (a nije zaslužila) čime to zaslužuje ova Srbija, današnja? Ili ona Đinđićeva, Koštuničina, Tadićeva? Znači li sve ovo da je Milošević bio u pravu kada je uoči hapšenja kazao da presudni deo međunarodne zajednice nije i nema ništa protiv njega, već jeste i ima protiv Srbije? Smejali su se mnogi kada su to čuli. Smeju li se danas?
Šta je motivisalo Francusku da klekne pred višestrukim ubicom, monstrumom, da pljune u lice onima čiju je decu, majke, on, Haradinaj, ubijao i silovao? Radi li se ovde o novcu, unosnoj prodaji obraza, ili nečem mnogo ozbiljnijem?
Zašto Francuska, evo već punih 20 godina (da se ne spuštamo dublje u prošlost) skupa s drugima ispunjava sve želje Albanaca, zašto im prašta najstrašnije zločine? Da li samo zato što su žrtve Srbi? Postoji li drugačije objašnjenje i kako glasi? I Hašim Tači je višestruki ubica. Zna se mesto na kojem je 17. juna 1997. godine na putu Kosovska Mitrovica – Peć ubio tri srpska policajca (da ne spominjemo ostalo) pa takvog Tačija, kao i Haradinaja, Francuska i ostali ključni delovi „slobodoljubive Evrope“ slave kao da je reinkarnacija Jovanke Orleanke.
Da je Haradinaja pustila neka druga država, Nemačka na primer, Srbi to ne bi primili s ovolikom mukom kao u slučaju Francuske, jer i dalje veruju da ih Francuska voli, da su Francuzi samo nešto malčice ljuti, ali proći će ih. Voleli su nas, pomagali nam pre, za vreme i posle Velikog rata – priča i misli većina Srba. Nisu, to je samo jedan od srpskih mitova. Bilo je sasvim drugačije, ali nije to tema.
Ako ovih dana vidite nekoga da okreće glavu, prolazeći pored Spomenika zahvalnosti Francuskoj, na beogradskom Kalemegdanu, smatrajte to činom dobre volje, dokazom široke srpske duše. Nadam se da me razumete.
Autor: Ratko Dmitorvić
Izvor: NOVOSTI