Опоравак у кућама Бајмочана

Друге саонице прођоше мало напријед па поче утовар у више њих истовремено. Све које се напуне одмах крећу. Са цурама је отишао човјек који распоређује по кућама и он је сачекивао сваке саонице. Дође ред и на мене. Носим ташку у руци, а целту под руком. Он ми, показујући руком, рече да идем у кућу. Таман сам отворио врата хаустора, кад видим постаријег човјека нижег раста. Раширио је руке и виче: „Ајде, ајде чекамо те“. Поздравим га са „добар дан“, а он, ваљда видјевши моју енглеску блузу, рече: „О, па ти си партизан“. „Ја сам партизански ђак“, одговорим идући према њему. Пружио ми је руку и каже: „Ја сам чика Иве“. „Милан“, одговорим ја и он узе моју ташну. Улазим за њим у велику веранду, застакљену, а одатле у кухињу у којој је управо вруће. Ту сједи постарија жена, двије одрасле дјевојке и дечко мојих година. Они сви устадоше, а чика Иве каже: „Ево вам још једног брата“. Рукујем се са том тетом, а онда се једна дјевојка представи као Јована, друга Ивана и коначно Пајо. „Сједи ту крај брата Паје“, рече чика Иве. Тета каже да су они ручали, а мени су оставили јер су знали да ћу доћи. Захвалио сам се и ручао. Нешто и нисам гладан. „Али мало колача можеш“, рече тета и стави пред мене тањур са бухтлама. „Ове су са пекмезом, а ове са орасима“, показа руком Јована. Био сам сит, али некако сам појео од сваких по једну (више очима, него…). Поче разговор. Пуно питања. Чуде се томе што сам све прошао и желе да ми мама и Јованка ускоро дођу живе и здраве. Онда су ми показали собу и кревете гдје ћемо спавати Пајо и ја. Видим дебеле блазине и вањкуше. Неће бити зиме. Одмах сам се похвалио да сам се данас купао, да су нам шурили одијела и да немам ни свраба ни ушију. Вечерали смо обилне остатке од ручка. Мени су пријали колачи и топло млијеко. Послије вечере тета и цуре су отишле негдје у чијање перја, а ми остали наставили смо причати ратне приче. Рано смо отишли спавати.

Чика Иво ми је дао једне дугачке гаће и кошуљу за спавање. „Ево, угријале су се крај пећи“, вели он. Прихватили су ме као свога. С обзиром на сезону, није било вањских послова па смо већину времена проводили у кухињи и на веранди. Пајо ми је показивао књиге, свеске и разне слике. Ја од тога нисам имао готово ништа. Једног дана чика Иве је возио нас двојицу фијакером на њихов салаш. Добро смо се умотали у ћебад и сва тројица сјели у сиц. Коњ је био лијепи шарга, повисок и сукаст, а готово стално је био у касу. Сутрадан смо Пајо и ја прали фијакер. Договорили смо се да сваки опере једну страну. Мени је некако боље ишло од руке па сам и њему помогао. Он ми се чинио некако лијен. Можда зато што је био баш дебео. Међу свим укућанима сам се осјећао угодно, као члан породице. Сви смо заједно сједили за столом, јели, разговарали, смијали се. Поред све добре хране, највише ми се допала лепиња. То танко, напола печено тијесто, раније нисам познавао, нити јео. На њему је било и трунки епела од сламе. Моју знатижељу су задовољили тако што сам ишао видјети цијели процес печења. Једног послијеподнева добили смо обавијест да у одређено вријеме будемо у згради нашег интерната. Речено нам је да нас нетко од домаћина допрати. Тај дан чика Иве ми је дао један лијеп, како ми кажемо, мали капут. (Није био зимски, који ми зовемо „велики капут“). Похвалио сам капут, рекавши да је лијеп, захвалио се и понудио им моју енглеску блузу. „Ма, немој, Милане. Пајо је свеједно не може обући. Требат ће ти“, рече ми чика Иво. Сутрадан је упрегао шаргу под фијакер и нас тројица опет сједосмо у сиц. Пред интернатом се накупило ђака, али видим и неке друге ученике пред сусједном кућом. Ваљда је то исто интернат. Моји другари застадоше, окренути према фијакеру, а ја не знам колико и како да се правим важан. Дође ми и да се смијем. Рукујем се с њима двојицом и чика Иве ми рече да дођем чим будем могао. Скренуше они на други мост, окренуше фијакер и откасаше. Одмах поче ситно зафркавање, а Никола Сукнајић гласно пита: „Одакле ви, господине, долазите“? То његово питање код свију изазва смијех, а и код мене. Однио сам ствари у собу крај кревета за који ми рекоше да је мој и вратим се пред кућу. Дан је лијеп – прохладан, али сунчан. Ту сазнам да је у кући поред нас даруварски интернат и да има још неколико интерната. Прича се да ћемо сутра ићи до школе и да ће нас упознати с тим у које просторије, разреде, ћемо ићи. Нисам ни примијетио док нетко не добаци: „Милан једини има лијеп капут, а ми сви изгледамо ко ижвакани од шурења“. „Ма, требали су ти дат’ и ’лаче па би био к’о господин“, приметну Никола. Помало танцамо, зебу ноге, али још нам се не иде унутра. Са Даруварчанима не контактирамо. Они су пред својим хаустором, петнаестак метара даље. Улазимо на веранду. Неки сједе за столом, неки су крај пећи или стоје и разговарају. Већина је ту. Вани има још понеки ђак. Радио свира и сад нам још предстоји вечера за коју још није вријеме. Прије вечере Стево нам објасни да сутра идемо до школе гдје ће бити извјешени спискови разреда. Бит ће и одређене просторије у које ће разреди бити смјештени. Сватко ће морати себе да пронађе на списку, а онда и наћи просторију на чијим вратима пише разред. Постоје комбинирани разреди: први и други, трећи и четврти. „Ви старији тражите себе у првом и другом комбинираном. У четвртом имам само Еву. Она ће се лако снаћи“, рече нам.

< Сврабара                                                                     Садржај                                                                     Припреме за наставу >