Онима што плачу: Стамен и пркосан је мој завичај

Сања Вуковић

Не никох на гриjеху, а са смиjехом у гриjех желе да ме утопе. Даве ме у живом блату. Удараjу ме у зенице, и споља и изнутра. Набацуjу ми омчу око врата. Траже ми неко обољење, закрчење судова, малигни тумор… да би ми препоручили еутаназиjу. Кажу, боље ће ми бити без мене. Пепељасто-сива дуга обавиjа моj камен у темељу, дубоко заривен. Али jа се не дам! До смрти ─ иштем живота.

Има дана коjи миришу на кишу. Нарочито на Задушнице кад Стоjанке похрле на гробља. Нису то само козарске Стоjанке. Планине, планине… Кол’ко вас jе само?! Колико само неснимљених филмова?! Колико уснулих анђела. Колико брда сличних ономе из филмаАнђео са горе Заглавак?! Породиле су мене многе Стоjанке у крви своjих синова. Синова ─ без синова, али увиjек твоjих предака. Понекад одсањаj њихове снове. Побиjеди Сараjлино: кости у прах, прах у ништо. Јер осим тебе нема ко други. Звиjезду падалицу подигни са земље, ако већ немаш снаге попети jе на небо. Не дозволи да ти свjетлост под ногама труне.

И, ако те jе страх праха костиjу, учини то због сунца Херцеговине коjе се прелама на сниjежним пахуљама Јахорине. Због ваздуха Зеленгоре да се не би твоjе закржљало плућно крило гушило у пjесми Романиjе. Једи хљеб Посавине да те Сава не би носила… као неке твоjе раниjе, већ да би увиjек могао пливати и Дрином и Савом ка оноj страни одакле ће, у оном часу, сванути зора.

Питаj ме чиме сам те задужила да бих ти ишта тражила и jа ћу ти рећи: а чиме ћеш ти своjе нерођено диjете задужити?! Какво ћеш им сjеме у земљу бацити?! Моjе сjеме jе ницало. И клицало слободи. Доjила сам га млиjеком љубави. Немоj да се твоjе сурутком храни.

Јазавцу се више не суди. Јазавац ти сада суди. Врати три форинте ономе од кога си их узео, а онда отиђи у центар града. Сврати испред школе и ухвати за руку Петра или Ђорђа, Јовану или Мариjу… Причаj им о писцу са Змиjања, и ономе испод Грмеча. Поклони им слику вишеградске школе. Покажи им клупу у коjоj jе сjедио нобеловац. И како jе исправљао „криву Дрину“.

Кад завjеса мрака пред тобом падне, ти и jа поново ћемо бити jедно. Твоjе кости преплитаће се са моjом земљом, твоjе сузе спираће моjе риjеке понорнице, твоjу дjецу гледаћу док одрастаjу. Ако мислиш да за тебе у садашњости и будућности мjеста нема, вараш се. Тако jе мислила и Цветаjева. Вриjеме jоj jе погазило риjеч. Дах jоj се све више слути. Не даj да ти и jа издахнемо заjедно. Не помишљаj. Тек нам jе двадесет.

Извини ако ме не чуjеш, морам ти шапатом говорити. Оглувљела сам при свом рођењу од jецаjа Стоjанкине дjеце. Тихо говорим jер мислим да ме чуjеш, па нема потребе да вичем. Тихо говорим jер ниси слиjеп. Мислим да ће ти очи све казати. Тихо говорим из саосjећања према онима коjи због мене сада вjечно ћуте. Тихо говорим jер будна увиjек стражарим. Тихо говорим jер чекам тебе гласног, стаменог и пркосног коjи ће викнути ако ми искидаjу гласне жице док поjући теби трепере. Тихо говорим jер се у смираjу предвечерjа надам. Тихо говорим док у себи понављам Дучићеве риjечи: „Постоjи jедно српско чудо коjе увек чини да испливамо тамо где други чекаjу да виде како се удависмо. Ми смо први народ на свету, jер све чинимо да упропастимо земљу, а нисмо то успели…“

Трагом Кочићеве приче врати злонамjернику три форинте. Оне не могу да купе завичаj. А jазаваца ће увиjек бити.

Оваj рад Сање Вуковић, колумнисткиње СХ, освоjио jе прву награду на књижевном конкурсу коjу jе расписало Представништво РС у Београду.

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Везане виjести:

Созерцање

Јадовно, суноврат европске цивилизациjе

Здравко Крстановић: Теслин Смиљан без Срба

Комплекс Јадовно – Јадовно 1941.