Удружени потхват скривања истине

Када су у Хрватску стигле хашке оптужнице против генерала за ратне злочине почињене у “Олуjи”, jавност jе остала потпуно шокирана њиховим садржаjем, посебице оптужбом Тужитељства да jе “Олуjа” била “злочиначки потхват” у сврху етничког чишћења. “Оптужена jе циjела Хрватска”, вриштало се с насловница и политичких говорница. Нажалост, довољно jе као примjер само споменути злочин коjи су Маркачеви и Сачићеви специjалци починили у Груборима, да би се видjело како у тим оптужницама има истине. То поготово постаjе jасно ових дана, када новинарка “Јутарњег листа” Славица Лукић пише да jе Игор Бенета, jедан од наводних починитеља тог покоља, чиjе jе обjешено тиjело нађено краj Отрића, заправо убиjен.

Расплет приче почиње 5. сиjечња 2011., када jе Врховни суд наложио да се Бенета и бивши му заповjедник Франо Дрље врате у притвор: Бенета jе супрузи Емилиjи рекао да ће се он и Дрље скривати све док им одвjетници не буду сугерирали да се поjаве на суду, о чему jе она дала исказ сплитском ЖДО-у. Тврди да се Бенета 15. сиjечња 2011. одвезао у Книн, гдjе се требао наћи с Дрљом и одвjетницима Љубом Павасовићем, Иваном Станићем и неким Леом; каже да су тада обишли и Груборе. Два дана касниjе, посљедњи jе пут видjела супруга, коjи jоj jе рекао да ће jе о свему обавjештавати њихов сурадник. И доиста, непознати jе неколико пута назвао Емилиjу, посљедњи пут краjем ожуjка 2011., када се Дрље предао властима.

Ништа од очевида

Емилиjин jе исказ ДОРХ-у потврдио Бенетин приjатељ, рекавши да га jе Бенета, након што га jе одвезао у Книн, позвао на вечеру у Клис, на коjоj им се – уз Дрљу и одвjетнике – придружио и заповjедник сплитских специjалаца Даниjел Кроло. Бенету jе два дана након вечере опет одвезао до Книна и, на његову замолбу, оставио на отвореноj цести краj Отрића, гдjе су га требали покупити Дрље и одвjетници. Више га никада ниjе видио, а 11. травња 2011. лугар jе пронашао и фотографирао обjешено Бенетино тиjело, па jе закључено да jе специjалац починио суицид.

Тада креће сериjа догађаjа, коjа отвара многа неугодна питања. Иако jе тиjело пронађено у Задарскоj жупаниjи, увиђаj раде полицаjци из Госпића. Тиjело jе ипак превезено у задарску болницу и, након обдукциjе, под ознаком НН – иако jе нелогично да лиjечници нису открили идентитет када Бенетини отисци прстиjу и зубала постоjе у полициjскоj бази! – покопано на тамошњем гробљу. Мимо уобичаjене праксе, полициjа jе прешутjела проналазак леша и ниjе обавиjестила обитељи коjе су приjавиле нестанак некога свог члана. Бизарности се настављаjу 25. студенога прошле године, када полициjски истражитељи траже узорке крви Бенетине маjке, како би провjерили jе ли леш њезина сина међу онима коjи чекаjу идентификациjу; два дана потом, полициjа тврди да jе тиjело пронађено у шуми поред Отрића идентифицирано као Бенетино, али га загребачки суд jош три мjесеца сматра бjегунцем.

У очи посебно упада питање фамознога конопца коjи jе Бенета наводно купио док се с приjатељем возио према Отрићу: полициjском jе извjештаjу приложен и рачун те купње, но Бенетин приjатељ у исказу не спомиње конопац. Да jе риjеч о прикривању злочина, потврђуjе исказ коjи jе истражном суцу у Загребу 12. вељаче 2010. дао некадашњи полициjски начелник у Книну Чедо Романић, коjи тврди да jе његов одлазак с колегама Стjепаном Бухином и Иваном Барићем на увиђаj у Груборе галамом и приjетњама покушао сприjечити заповjедник специjалаца Жељко Сачић: Бухин jе истог дана повучен у Загреб, а Романић jе одведен на рапорт Ивану Чермаку, коjи jе тада већ знао што се догодило у Груборима. То доказуjе и изjава новинарки ХРТ-а Нади Шурjак, коjоj jе у камеру рекао да jе уништено “jош jедно jако четничко упориште”. Од очевида у Груборима ниjе било ништа: тиjела су jедноставно стрпана у вреће и направљен jе видеозапис; полицаjци би рекли “хумана асанациjа”.

Унаточ згражању jавности над “хашким конструкциjама”, након приче о Груборима закључак о удруженом злочиначком потхвату сам се намеће. Убрзо након злочина, у студеноме 1995., УН-ова извjеститељица за људска права Елизабетх Рехн о свему jе обавиjестила Генералну скупштину УН-а. Амнестy Интернатионал у извjештаjу “Хрватска некажњена за злочине након ‘Олуjе’” описуjе покољ у Груборима, баш као и ХХО у свом извjештаjу из 1998.

Сви су знали

На краjу, Жупаниjско државно одвjетништво из Шибеника jош jе 2001. прикупило доказе везане уз Груборе, потврдивши да су заповjедници специjалаца Жељко Сачић и Младен Маркач за злочин знали чим се догодио, 25. коловоза 1995., када су на цести Книн-Грачац од Фрање Дрље затражили да им обjасни што се догодило; према тврдњама свjедока, Дрље се тада издерао на своjе претпостављене, рекавши да му не могу ништа. Умjесто да га воjни полицаjци истог тренутка одведу у притвор, Сачић, Маркач и тадашњи заповjедник Книна Чермак, скупа с jош десецима људи у полициjи, одвjетништву и политици, кренули су у заташкавање злочина и чување “хероjа”, коjи су за баналне акциjе провjеравања пруге коjом jе требао проћи Влак слободе с Фрањом Туђманом и еуфоричном свитом коjа jе славила “величанствену побjеду”, починили стравичан злочин над људима коjи су направили кобну погрешку послушавши првог предсjедника Републике Хрватске да остану у своjим домовима. Били су то 80-годишњи Милош Грубор, убиjен у пиџами, 65-годишњи Јово Грубор, заклан у пољу, 90-годишња Мариjа Грубор, убиjена и спаљена у кући; Јован Грубор и 41-годишњи Ђуро Карановић убиjени су ватреним оружjем, као и 51-годишња Милица Грубор.

Да ниjе било УН-ових проматрача, коjи су у на дан убоjства у сусjедном засеоку организирали састанак становништва и случаjно записали броjеве таблица на МУП-овим џиповима с коjима су се мимоишли, а у коjима су се возили убоjице, злочин у Груборима био би успjешно заташкан, попут многих других почињених у то вриjеме, и то управо од стране оних коjи су били страшно шокирани када су своjе име видjели на хашким оптужницама.

Извор: novossti