Ogoljeni Princip

Datum objave: četvrtak, 8 oktobra, 2015
Veličina slova: A- A+
Ulica Gavrila Principa u Beogradu
Ulica Gavrila Principa u Beogradu

Preovlađuje stereotip: Srbija jednako rat. Od generacije ispitanika samo zavisi na koji rat misle

Izgleda da je holandski novinar Stan van Hauke gledao na istoriju kroz neke drukčije naočare od mene. Ili je jednostavno bio selektivan u svom zgražavanju? Možda je smatrao da počinioci imaju manje prava na slavu od podstrekača i nalogodavaca? Od njihovih imena vrvi u svim gradovima sveta. Ko se danas još uzbuđuje što su ulice i trgovi nazvani po Robespjeru, Benitu Huarezu, Ataturku ili Staljinu. Možda oni nisu nikoga ubili lično, ali je bogami svašta rađeno u njihovo ime, makar i načas zanemarili pitanje da li su njihovi ciljevi opravdavali sredstva. Ili da uzmemo nama prisnije poznat primer: Tuđman je u Splitu dobio trg, što se ne može reći za njegovog „bezuličnog” i „bestržnog” kolegu Miloševića.

Izgleda da i neuspeli atentatori imaju više kredita od uspešnih: u Trstu je jedan od glavnih trgova nazvan po Guljelmu Oberdanu, Principovom prethodniku, koji je 1882. pokušao atentat na Franju Josifa, takođe iz nezadovoljstva zbog austrougarskog imperijalizma. Da je uspeo u svom pokušaju, možda bi onda prestolonaslednik Rudolf Habzburški ostao živ! Istu sreću rado bismo poželeli šesnaestogodišnjem Anteu Zamboniju, neuspelom atentatoru na Musolinija. A da je Princip promašio, Bosna bi zajedno sa Hercegovinom već odavno bila u okviru Evropske unije, tako se barem šale u Sarajevu.

Ima i primera uspešnih kraljoubica kojima je ukazana počast. Jedan od najstarijih je svakako cezaroubica Brut, koji je u Milanu dobio ulicu Marko Bruto. Ubice portugalskog kralja Karlosa I (1908) Alfredo da Kosta i Manuel Buisa nagrađeni su mauzolejem. Italijanski anarhista i ubica Umberta I (1900) Gaetano Breši dobio je ulicu u italijanskom gradu Prato. Doduše, uz izvestan otpor, ali ipak… To, inače, važi i za Robespjera, koji ne uspeva da se ovekoveči ulicom u Parizu, ali ju je zato dobio u Marselju.

Da se vratimo na moje osvešćivanje: Princip je u moj život ušetao na jedan još ličniji način kada sam otvorila svoj skajp nalog. Zamisli da ga baš tamo sretnem kao sliku na profilu svog rođenog sina! Spona između njih dvojice nije mi bila odmah sasvim jasna ali sada mnogo bolje razumem sinovljevu empatiju sa poniženima i uvređenima. Na kraju, i mi sami smo od miljenika postali prokaženi u javnom mnjenju Zapada. A to je imalo posledice po sliku koju čitave generacije mladih Srba imaju o sebi.

Ja sam Principa svestan tek odskora, kada sam pre koju godinu zajedno sa svojim hrvatskobelgijskim drugarom Marjanom držao predavanje o Srbiji pred publikom pretežno vremešnih Antverpenaca. Upitao sam ih na početku koja im je prva asocijacija na pomen Srbije. Jedan je uzviknuo: „Prvi svetski rat!” Kada smo zapanjeni ponovili pitanje, dobili smo istovetne odgovore od još troje njih. Za mene kao istraživača nizozemskih predstava o Balkanu ovo je bila još jedna potvrda preovlađujućeg stereotipa: Srbija jednako rat. Od generacije ispitanika samo zavisi na koji rat misle. Da bih bolje razumeo ove poslednje ratove, želeo sam, dakle, da saznam više o onom Prvom. Mnogi istoričari, naime, smatraju da je reč o neprekinutom stogodišnjem ratu (videti Bazdulja i Grujičića, 2014). Svoju prvu Principovu biografiju, onu što je napisao Dejvid Džejms Smit, kupio sam u Irskoj, što možda i nije slučajnost, jer to je podjednako nepokorna i jogunasta zemlja kao i Srbija, sa pozamašnim spiskom atentatora. Čuveni britanski istoričar A. Dž. P. Tejlor, veliki poznavalac Habzburškog carstva, napravio je sjajno poređenje između ova dva naroda. Tvrdio je da bi poseta britanskog kralja Belfastu na dan Svetog Patrika imala isti učinak kao Ferdinandova poseta Sarajevu na Vidovdan. Sa Smitovom knjigom je kamenčić, dakle, krenuo da se kotrlja i pokrenuo čitavu lavinu informacija i otkrića. „Ogoljeni” Princip kojeg smo želeli da upoznamo kao da je ovim novim saznanjima zatrpan sa još više slojeva značenja. Kao da više nije ličnost već čitava zbirka priča! Flamanska spisateljica Monika van Pamel na taj postupak u istoriografiji lepo je ukazala u svojoj putopisnoj prozi „Razlika”:

„Jer tamo u Bosni poprilično me je sludelo brkanje žrtava i ubica kao i izjednačavanje mita i stvarnosti. Činjenice, uvaženi sude, ništa drugo sem činjenica! Ali šta ako su činjenice nepodnošljive? Ako je jedini izlaz u fabuliranju?”

Verovatno ni mi nećemo umaći fabuliranju, ali hajde da to onda makar radimo na osnovu konkretnog tekstualnog materijala: „Bila jednom jedna Evropa u predvečerje Prvog svetskog rata…” Ta bajka, međutim, počiva na više krvavih činjenica: na smeni stoleća na desetine znamenitih ličnosti pale su kao žrtve atentata, od toga više od polovine u Evropi.

Nastaviće se

Piše: Jelica Novaković i Sven Peters

 

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471,

3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

 

Izvor: Politika, četvrtak 01. oktobar 2015., str. 27

 

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (3)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (5)

Feljton: Posledice jednog pucnja (6)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (11)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (13)

Feljton: Posledice jednog pucnja (14)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top