Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Од Степинца до Туђмана

Датум објаве: субота, 5 септембра, 2015
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

 

Да ли су злочини Хермана Геринга делимично или сасвим опростиви због тога што се он храбро држао пред Нирнбершким судом за ратне злочине у чиjем саставу jе било и руских комуниста?

Милорад Вучелић

Милорад Вучелић

Да ли jе свако ко jе за доказано почињена злочинства и геноцид над Србима одговарао пред неким судом у коjем су седели комунисти, невин или чак хероj или будући светац? И да ли ћемо се, и зашто, око тога „сигурно сложити“ и откуд некоме уопште било каква идеjа да се око тако нечега можемо сагласити или чак помислити да се сагласимо? Каква jе то чудовишна ревизиjа историjе по коjоj jе невин и узвишен свако онаj кога jе осудио неки суд где jе било комуниста? И како да се такво питање покреће и актуелизуjе баш када jе у питању викар усташке „воjске“ и кардинал Алоjзиjе Степинац?
Свакоме ко би се, с правом, запрепастио и с разлогом упитао откуд уопште и како jе могуће овакво питање треба указати на опипљив траг коjи се налази у интервjуу епископа Српске православне цркве Јована Ћулибрка обjављеном у београдском „Недељнику“.
Епископ славонски господин Ћулибрк jе том приликом рекао: „Мислим да ћемо сви морати да добрано одвагнемо сваку риjеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца. Оно око чега ћемо се сигурно сложити то jе да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљаjу полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима он jе показао храброст, и несумњиво да jе таj елеменат исповjедништва пресудан у процесу беатификациjе и канонизациjе.“
Оног ко овако нешто тврди ваља подсетити да jе велику „храброст“ према комунистима, а поготово ако су били и Срби, Алоjзиjе Степинац показивао почев од 10. априла 1941. године када jе основана НДХ. Доказивао jе ту и такву храброст према Србима, Јевреjима и Ромима уздуж и попреко те фашистичке творевине све до 1945. године. А нарочито у Јасеновцу! Био jе и ватикански викар усташке воjске а под његовом командом и уз његову директну или индиректну сагласност „преко 400 римокатоличких свештеника jе лично убиjало невине жртве“. А посебну храброст према комунистима и особено схватање морала и достоjанства показао jе онда када се нашао на свечаноj комунистичкоj ложи у дане пораза хрватских усташа и заузимања Загреба од стране jединица Народноослободилачке воjске Југославиjе.
Постоjи jедна готово необjашњива потреба међу Србима и у српским медиjима, а сада и у оквиру СПЦ, да се тражи разумевање или оправдање за починиоце наjтежих злочина према Србима. Колико смо се наслушали прича о Степинцу као српском добровољцу са Солунског фронта, о Југословену кога jе разочарало великосрпство или србиjанство или ко зна шта све што у себи садржи било шта српско, о српскоj кривици и одговорности што jе он „променио мишљење“, о његовом уложеном труду да заштити Србе у НДХ захваљуjући чему су имали „само“ близу или преко милион жртава…
Неки невероватан мазохизам и потреба за самооптуживањем коjом се релативизуjе сваки злочин према српском народу као да обнавља оне приче по коjима су Хрвати омрзли Србе зато што су углавном били жандари или официри у служби великосрпске буржоазиjе коjи су прогањали хрватске револуционаре и тлачили поштене Хрвате па су онда они у знак протеста побили и поклали близу милион Срба. Било jе чак и таквих самооптуживања по коjима jе изузетан бес код хрватских широких маса изазвао непотписани текстић обjављен 1902. у jедном београдском часопису коjи jе, испада тако, био омиљено и широко распрострањено штиво међу читалачком публиком у тада непостоjећоj држави Хрватскоj. Онда су Српством тако разочарани хрватски читаоци после четрдесет година у виду реванша направили Јасеновац и Јадовно! Можда се тим начином мишљења трага за одговором коjи поставља епископ Ћулибрк: „Одакле такав убилачки нагон у НДХ?“
Невероватна jе та потреба да се очигледно и потврђено замућуjе и компликуjе уместо да се jасно види и сагледа.
Епископ Ћулибрк изjављуjе и следеће: „Седамдесет година након престанка рада Јасеновца, ми jош увек баратамо с поратним процjенама и jош увек нам недостаjе озбиљан рад на утврђивању броjа жртава. Зато, износити ауторитативне тврдње о броjу jасеновачких жртава… jесте неморално.“
Квалификован одговор на ову тврдњу jе уследио од председника Међународне комисиjе за истину о Јасеновцу, професора др Србољуба Живановића:
„Међународна комисиjа за истину о Јасеновцу (у коjоj ниjе било ни Срба ни Хрвата) jош 2010. године утврдила jе тачан броj жртава у jасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреjа и Рома. Г. епископу Јовану Ћулибрку, коjи се представља као познавалац хрватског геноцида у хрватским jасеновачким логорима, сигурно jе познато да jе у тим логорима страдало преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреjа и 80.000 Рома, међу коjима jе било 110.000 деце испод 14 година старости. Једино jе хрватска имала логор за истребљивање мале деце… После стравичног мучења убиjено jе 187 православних свештеника…“
Узгред буди речено, како jе могуће, када jе о броjевима реч, да се у више него учесталом установљавању jугословенских жртава у Другом светском рату неко не „заброjи“, па на пример каже да их jе било два милиона, него се упорно оспорава и умањуjе међународно признати броj од милион и седам стотина хиљада одузетих живота.
И да полако приводимо краjу оваj невесели уводник jедним доследним закључивањем и похвалом Фрањи Туђману. Он се jуначки држао пред комунистичким судом коjи га jе, као и Степинца, осудио на робиjу. Ако за Степинца неко има велико разумевање и налаже вагање сваке речи, и то после jасеновачког учинка, зашто не би исти таj начин мишљења применили и на Фрању Туђмана jер њему можемо замерити „само“ „Бљесак“ и „Олуjу“. Не треба се ни ту зауставити него и његову књигу „Бjеспућа повиjесне збиљности“ учинити обавезном школском лектиром jер ће се ту наћи и „прави“ броjеви jасеновачких жртава и прави основи jедног начина мишљења коjе смо покушали да критички сагледамо.
О заслугама и невиности Алиjе Изетбеговића коjи се такође jуначки држао пред комунистичким судом биће изгледа тек прилике да се разговара, али jе ипак неправично да га овом приликом уопште не поменемо.

Milorad Vučelić / glavni urednik Pečat-a

 

Извор: BIG PORTAL

 

Везане виjести:

Папа лови српске душе

Писмо Епископу Јовану Ћулибрку

Путовање у Јасеновац и Доњу Градину

Срби, опрез – причамо о Степинцу!

Ко то прави ореол Алоjзиjу Степинцу?

Јасеновац – Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top