Од Српског Сокола у Сремским Карловцима до Уједињења 1918.

После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде. Са оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1903, почело је оснивање српских соколских друштава у српским земљама под влашћу Аустро-Угарске. У томе часу одржана је крајем септембра 1903. скупштина српске академске омладине у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Доносиле су се хитно резолуције … . Од свега тога остао је лист „Омладински гласник“; оснива се помоћу омладинаца неколико нових земљорадничких задруга по селима; ствара се десетак народних књижница које ускоро нестају, и оснива се Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима Аустро-Угарске Монархије. Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима. Омладинци који су покренули Српски соко, разишли су се по школама, а Лаза Поповић остао је сам са неповерљивим грађанима, међу којима је било неколико романтичара прошле омладинске генерације. (1) Они који су били чланови омладинске скупштине, били су и први чланови српског сокола.(2) Године 1905. основана су друштва у Осијеку, Вуковару, Шиду, Винковцима и Даљу, а 16 октобра 1906. основана је Српска Соколска Жупа Фрушкогорска. (3)
Било је присутно неповерење и ометање рада соколског друштва од старијих грађана и професора. Насупрот њима Тихомир Остојић, професор Новосадске гимназије, издао је свеску својих чланака о гимнастици и посветио је Соколима у Карловцима. У тим чланцима говорио је о реформи видовданске славе у Раваници у Срему у националном и витешком духу. Патријарх Бранковић је 1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и земљиштем. Српски соко су помагали књижевник Паја Марковић Адамов и други српски писци. Нова соколска друштва оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих страна стизале су Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна, Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе. Друштво у Карловцима било је матица српског соколства на територији Аустро-Угарске Монархије. Из Сремских Карловаца одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина, у све српске крајеве. Сремски Карловци као средиште Фрушкогорске соколске жупе подстакли су оснивање Босанско-Херцеговачке, Крајишке и Приморске српске соколске жупе. Др. Лаза Поповић настојао је да средиште Српског соколства буде у Београду. Техничко вођство и соколски лист прешли су из Карловаца у Београд. Врхунац рада били су Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у Сремској Раваници. На Раваничким соколским слетовима српски соколи заветовали су се да ће се борити за ослобођење и уједињење. (4)
Народ који је био на ходочашћу у Раваници могао се приликом слета упознати са соколима и њиховим радом. На Другом слету у Раваници 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су : Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др. Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; … . Друштва која нису вежбала просте вежбе била су : Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и 5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва. У Раваници сва друштва су у поворци кренула на један овећи плато иза манастира Раванице, где су вршили покус за просте вежбе. Након покуса окупили су се соколи у дворани гостионице на заједнички ручак. Изашавши из дворане соколи су формирали поворку која је кренула на вежбалиште у Раваници, где се окупило око 6.000 гледалаца. На челу поворке је било 5 застава, иза којих су ишли старешине друштава, за њима су ишла друштва у соколском друштвеном оделу, а за њима друштва у гимнастичком оделу.

Одржана је јавна вежба са простим вежбама, а онда је одржано такмичење у скоку у вис, у скоку у даљину, у скоку са мотком, у бацању диска, камена и копља, и трчању. У бацању диска најбољи је био старешина др. Лаза Поповић. Бацане су гвоздене кугле тешке 5 килограма. Изведена је српска народна игра бацање камена тешког 16 колограма. После такмичења развила се народна слава уз певање, свирање и играње. (5) У оквиру „Српског сокола” из Шида основан је крајем септембра 1906. девојачки одред, коме је старешина била Милена Ненадовић, рођена Бабик. Вођа одељења био је учитељ Милан Вуковић, предњак Зора Станисављевић, други предњак била је Ангелина Голуб. Извршујући чланови били су Милена Зечевић, Мара Рус, Смиља Станисављевић, Ангелина Станисављевић, Христина Голуб, Цветана Тихи, Софија Зечевић, Мирослава Мандић и Ангелина Јојкић, све из Шида. При прелазу из Земуна у Београд спровео их је др. Танасије Пуља, старешина земунског соколског друштва. Аустроугарска обавештајна служба је њихов наступ у Београду представила својој влади као издају. Зато је свака од њих била појединачно под присмотром, а за време Првог светског рата Милена Ненадовић, Смиља Станисављевић и Мирослава Мандић умрле су као соколице гоњене и прогањане од аустријских власти. (6)
На II главној скупштини Фрушкогорске жупе одржаној на Цвети 1908. у Вуковару, била је примљена резолуција, којом се проглашава јединство српског соколства. (7)

Соколе је погодила анексија Босне и Херцеговине 1908. Решили су да се „соколска идеја братства што дубље проширује у народ и да се … заинтересује сва средњошколска омладина, јер ће ти ђаци кроз кратко време бити носиоци и покретачи соколске мисли и рада у народу. У нашем народу требало је очувати и наново подићи дух борбеног расположења и поштовања тако, да би сваки припадник те генерације био приправан на највећа самопрегарања, тешке жртве и борбу за вечни живот свога народа. Соколство је било прво позвано да својим снагама целоме народу докаже вредност и снагу уједињења. … Први је задатак био да се сав наш народ без разлике на племе, веру и крај упозна и спреми за велико дело националног уједињења и ослобођења. Други је био у томе, да се наше најмлађе интелектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној потреби борбене акције против сваког покушаја наших угњетача. … од наше напредне омладине требало је створити ону генерацију, која ће као деца наше националне револуције бити претеча отворене борбе за слободу и уједињење.” (8)
Соколи су учествовали на слету бугарских Јунака у Софији 9-12 јула 1910. Том приликом у Београд су дошли представници српског соколства из Срема, Крајине, Босне, Старе Србије, Приморја и Херцеговине.
Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Пред хотелом окупило се 400 Чеха, представници Хрватског соколског савеза, Соколи из Београда, Србије и Жупа Фрушкогорска. Душановцима из Дубровника и Скопља указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори. У свом говору београдски начелник Коста Главинић истакао је : „Добро нам дошли Соколи, добро нам дошли Чеси, Словенци, Хрвати и Срби ! Град Београд срећан је што у својим зидинама може да поздрави заступнике словенских народа и поздравља их најсрдачније све као своју браћу и пријатеље.” На то су присутни певали „Хеј Словени !”. После тога упутили су се на свечани простор у тврђави Калемегдан. Први су наступали Српски соколи, чланство и нараштај под управом начелника Савеза Војиновића. У вежбама одређеним за слет у Београду и Софији наступили су Чеси, Хрвати и Срби. Јавну вежбу завршили су соколи из Скопља. Водио ју је члан, румене браде и дугих бркова. Од нараштајаца ниједан није имао више од 18 година. Најмлађем било је око 12 година. На глави су имали фесове. У ритму музике, поређани у кругу, окретали су се један према другом. Свој наступ завршили су алегоријском скупином, при којој се најмлађи успео на врх и с мачем у руци показао према турској земљи и према Земуну. На ту слику цело вежбалиште је ударило у буран аплауз. Кад је приступио да говори др. Поповић све је заорило покличима „Живео Поповић !”. Поповић је приступио, притајеним осмехом погледао око себе и рекао : „Доносим поздраве од браће онкрај Саве !”. После вежбе на молбу сокола војни академци су заиграли коло. Придружила им се публика и соколи. Увече је био соколски банкет, на коме су говорници истицали важност Соколства за заједничко дело свих Словена. После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, претставници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. На састанку одржаном од 7 до 9 новембра Глиша Елезовић и Јово Алексић представљали су Стару Србију а Кристо Доминковић Приморје. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења. (9) Другог јутра после јавне вежбе соколи су се сврстали пред хотелом „Славија” за излет у Топчидер. У соколској колони били су Чеси, Словенци, Хрвати, Срби, Далматинци. Пред соколима су прво српски пешаци, па коњаници и артиљерија изводили своје вежбе. Соколи су их поздрављали : „Живела српска војска !”. Соколи су дошли пред краљев двор. Чули су : „Само Соколи у кроју и Соколице са соколским знаком имају приступ !”. Остале су у краљевом врту послужили дворски послужитељи закуском и дворским цигаретама. Било је погошћено преко 200 особа. После подне соколи су поновили јавну вежбу. Српска влада доделила је соколима 3 бесплатне композиције. У првом возу су били Чеси, у другом Хрвати, а у трећем Срби и Словенци. Свуда по станицама соколе је дочекивало грађанство са одушевљењем. На неким станицама, где је воз морао дуже да чека, играли би коло. Соколе је у Нишу дочекала војна музика, војска и велико мноштво грађана. Соколи су са развијеним заставама дефиловали Нишем, пролазећи кроз густи шпалир војске и грађанства. Наставили су возом за Цариброд.(10)

Друштва Соколске жупе Фрушкогорске су 1912. прикупљала прилоге за Црвени Крст. У Осијеку су приређене јавне вежбе 1912. и 1913. Соколи су посетили Сомбор 1913. и у хотелу Слобода приредили академију. Извршен је 1914. претрес код свих функционера Српског сокола. Плењене су књиге Српске књижевне задруге, календари, … . Секретар Српског сокола, судија Владимир Белајчић затворен је у тамницу из које је пуштен 1915. Соколи су прославили песника Иву Војновића у Осјеку маја 1918. (11)
У Првом светском рату Соколи су се предавали српској и руској војсци. Поред појединачних пребега, предавали су се цели пукови. Кроз соколске редове пронела се вест, да је соколска значка легитимација за пријем у Русију. Дошавши у Србију и Русију, соколи су међу својим земљацима ширили идеју отворене борбе и позвали их да ступе као добровољци у српску војску. Већ 1914. у редовима српске и црногорске војске добровољци су се борили у посебним добровољачким одредима или распоређени по редовним пуковима. Добровољци из Русије упућивани су из Русије Дунавом за Србију све до јесени 1915, када је Бугарска напала Србију. После прекида везе са Србијом Дунавом добровољци у Русији почели су да организују самостални добровољачки одред. Почетком 1916. организована је прва српска добровољачка дивизија у Одеси. Соколи на челу добровољачког покрета у Русији, револуционисали су се током студија на прашком и загребачком универзитету. До доласка српских официра са Крфа, добровољци су сами провели организацију својих пукова. Ту се показао значај соколске дисциплине. Употребили су соколску команду. Свечано је прослављен Видовдан 1916. Поподне је пред одеским грађанством и представницима руских власти цео други пук наступио са простим вежбама, које су биле одређене за забрањени свесоколски слет у Љубљани 1914. Соколе војнике водио је Анте Микуш, резервни капетан и добровољац, а помагали су му Кешко, Ведриш, Ловрић и Равник, подпоручници-добровољци. Соколски поздрав Здраво био је поздрав добровољаца. Дивизија је учествовала у борбама против Бугара, Аустро-Мађара, Немаца и Турака.(12) После ослобођења 1918. соколска друштва обновила су свој рад, а њихови изасланици учествовали су на Видовданском соколском сабору у Новом Саду 1919.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
2. Анте Брозовић, „Историја Соколства”, „Илустровано време”, Београд, слетски број за слет 1930. у Београду, стр. 473;
3. „Свеславенско соколство”, Београд, 1930, стр. 140;
4. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. 136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
5. Ј. Хануш, „II. слет српског соколства у Раваници”, „Сокол”, Загреб, 15.коловоза 1906, бр. 8, стр. 121, 122, 123;
6. Душан Бабић, „Прва врста Соколица у жупи Београд”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 156, 157;
7. Анте Брозовић, „Историја Соколства”, „Илустровано време”, Београд, слетски број за слет 1930. у Београду, стр. 473;
8. Лујо Ловрић, „Соколство од анексије Босне и Херцеговине до светскога рата”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. маја 1930, бр. 9, стр.2;
9. Др.Милорад Драгић „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, „Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке, стр. 115; Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год.“, Скопље, 1940, Стр.6-30; Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 новембар 1930, бр. 27, стр. 3,4;
10. Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 новембар 1930, бр. 27, стр. 4, 5;
11. „Свеславенско соколство”, Београд, 1930, стр. 140;
12. Лујо Ловрић, „Соколство у светскоме рату.”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11. маја 1930, бр. 10, стр. 3,4;

Везане вијести:

Соколи у Имотском | Јадовно 1941.

СРПСКИ СОКОЛИ У ПЕЋИ | Јадовно 1941.

СОКОЛИ НА ШИПАНУ | Јадовно 1941.

Соколи у борби против клерикализма у Западној Херцеговини …

Сукоб Сокола на Приморју и дела Католичке цркве | Јадовно 1941.

СУДБИНА СОКОЛА У ХРВАТСКОЈ | Јадовно 1941.

РАД СОКОЛА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ | Јадовно 1941.