Од Јабуке до Јадовног

Постоје места где се у тишини чувају страшне приче, где је природа једини живи сведок ужасних дешавања, где је људска рука некада повукла обарач стотину, хиљаду, десетину хиљада пута.

Плотуни су се ређали један за другим: ко зна шта су мислили ти млади војници док су циљали у главу или у срце другог човека. Ко зна шта је тај човек мислио док је гледао џелата у очи и цев његове пушке из које ће сваког тренутка кренути смртоносни метак. Ко зна шта је осетио кад га је метак погодио, и док је падао у ископану раку, ко зна шта је видео. И као он, ко зна кроз шта су прошли сви они који су убијени у Јабуци, Јајинцима, Шапцу, Новом Саду, Лединама, Раковици, Бубањ потоку, Делиблату, Крагујевцу, Краљеву, Лесковцу, Нишу.

Ко зна како су се осећали и на шта су мислили сви који су били заточени на удаљеној пољани на Велебиту, у Јадовном, или у затвору у Госпићу, на каменитом Пагу – у Слани и Метајни, док су их униформисани младићи бацали везане у јаме или у море.

Управо због тога покренут је прошле године пројекат чији је наслов <I>Места страдања – прва фаза Холокауста у Србији и Хрватској (Killing Sites – First Stage of Holocaust in Serbia and Croatia)<I>. Одлучено је да се мапирају места где се одвијао такозвани Холокауст мецима, односно масовно убијање пре оснивања логора смрти. Пројектни тимови, састављени од историчара, сниматеља и стручњака за усмено интервјуисање, обишли су све познате, као и до сада непознате локације, и разговарали са људима који данас живе у близини тих места, са представницима локалних власти, историчарима и другима. Снимљени материјал, пропраћен фотографијама, архивским документима и сведочењима, представља најважнији резултат пројекта и говори о садашњем стању тих места као и о односу политике и савременог друштва према жртвама Холокауста и геноцида.

Стање које је затечено врло се разликује од локације до локације. У Србији, спомен паркови у Јајинцима, Нишу и нарочито у Крагујевцу су врло добро очувани и редовно се одржавају, иако понашање посетилаца није увек прикладно ситуацији: ту и тамо се назире неки роштиљ, неко смеће иза првих редова шумског жбуња, фудбалске утакмице или тинејџерски графити. У Новом Саду, на обали Дунава, сећање и комеморације на „Рацију“ се редовно одржавају. Негде другде, на Лединама код Београда, у Јабуци или у Делиблату, споменици и плоче које постоје, или су полуразбијени, или пропадају због неодржавања, док бујна природа око њих чини све да их прогута, често успевајући, не наилазећи на људску руку која би то требало да спречи. У Засавици код Мачванске Митровице, постоји један мали споменик удаљен од њиве где је стрељано 870 људи – Јевреја из „Кладово транспорта“ али и Јевреја и Рома из Шапца, коју је заправо немогуће пронаћи будући да се тренутно налази под кукурузом као и све остале њиве поред ње. У Лесковцу, споменик посвећен стрељању Рома одржава локална заједница, иако је веома тешко стићи до њега. У другим местима, као Раковица или Бубањ Поток, и даље не постоје никаква обележја. Зашто?

Ту хијерархију стања места страдања дефинишу углавном два разлога. Прво, ако се ради о колективној трауми једног града, као у случају Новог Сада, Крагујевца или Лесковца, веће су могућности да сећања и одржавање тих места преживе захваљујући локалним заједницама, дакле без директне интервенције од стране државе; друго, видљив је континуитет важности централних комеморативних места из доба социјалистичке Југославије, као што су спомен-паркови у Крагујевцу, Јајинцима и Нишу, који су некад били чувари сећања на жртве фашизма и на погинуле антифашистичке борце, а сада постају све више чувари само српских, па и других. Изградња цркава на тим локацијама је можда и најбољи доказ за тај релативно нови национални начин сећања које жртве сопственог народа глорификује а жртве других народа помиње, или, ако припадају „непријатељским“ народима, онда потискује.

Присуство само српских жртава објашњава са друге стране и потпун заборав на друга места и дакле забрињавајуће стање сећања на Холокауст. Где су убијени само Јевреји, ту је стање најдраматичније. Неко би могао да одговори да је одржавање тих места дужност јеврејске заједнице: можда, али само ако се не слажемо да је сећање на Холокауст дужност свих нас.

Говорећи о стању у Јадовном, Госпићу и на Пагу у Хрватској, може се тврдити да је потискивање сећања на жртве Холокауста колатерална штета брисања сећања на геноцид над Србима у Независној држави Хрватској. Трагови првог логора смрти у Европи су буквално избрисани како географски, тако и на нивоу званичног сећања. Јаме, у које су људи бацани, фактички је немогуће пронаћи; комеморације организују самоиницијативно Српско народно вијеће, Координација жидовских опћина Републике Хрватске, Савез антифашистичких бораца и антифашиста и Српска православна црква; у ували где се налазио логор Слана на Пагу туристи се купају у прелепом Јадранском мору не знајући шта је ту било, јер је спомен плоча три пута скинута. Једноставно, о Холокаусту се говори колико се мора, али је важно да се страдање Срба потискује и заборави. Шта се може ту урадити?

Сигурно не треба да почнемо де се кривимо и да се стидимо, као што се обично чује на крају таквих размишљања. Виктимизација самог себе је непродуктивна и пасивно је прихватање затеченог стања ствари. Оно што морамо је да пробудимо у нама иницијативу и да активно дамо макар мали допринос, ако хоћемо да променимо ствари. Ту улогу смо преписали нашем пројекту, чији резултати ће бити јавно представљени у суботу 1. јула у Центру за културну деконтаминацију у Београду (Бирчанинова 21): дигитално мапирање нам је омогућило да се отргнемо од намерног или случајног заборава тих места и тих догађаја које морамо да чувамо и да памтимо, због себе самих и због будућих генерација.

Пише: Др Милован Писари

Аутор је историчар оснивач удружења Центар за истраживање и едукацију о Холокаусту

http://cieh-chre.org/

Извор: Dnevni list Danas

Везане вијести:

За стратиште Јабука 14 милиона | Јадовно 1941.

Округли сто: „Заборављена места страдања: од Јабуке до …

Представљен пројекат Места страдања – Прва фаза …

Усташки логори смрти – мјеста незапамћеног погрома