Oči dečaka

Na samom kraju južnog, albanskog dela Kosovske Mitrovice, kraj magistrale koja od Prištine, preko Dudinog krša vodi ka Leposaviću, nalazi se srpsko groblje. Tamo je grob srpkog dečaka, zapamtio sam mu ime i pamtiću ga dok sam živ, na kome je razlupana ploča, grob je pre pet – šest godina, kad sam poslednji put bio tamo, bio otvoren, a kosti dečaka razvlačila su paščad!

Kad su tog jutra, na Zadušnice, Srbi iz severnog dela grada stigli na svoje groblje, kosti svojih očeva i sinova našli su razbacane oko grobova. Po grobovima smeće, a neki Albanci iskoristili su to jutro, određeno od Boga pravoslavnima, da bude posvećeno miru duša preminulih, da na sred groblja operu svoje prljave tepihe! Uz preglasan zvuk neke njihove pesme, koja je urlala sa razglasa iz jedne albanske kuće pored groblja.

Ministar spoljnih poslova Crne Gore Srđan Darmanović nije to jutro bio na srpskom groblju u južnom delu Kosovske Mitrovice. Nije ga tamo bilo ni juče. On je juče bio u Prištini da se vidi sa vođama kosovskih Albanaca i da kaže da „Crna Gora u svemu podržava Kosovo“. Pri tome nije mislio na Kosovske Srbe, nego na „Kosovo“, lažnu državu Kosovo, i ono što Albanci tamo rade!

Nije ni važno što ministar spoljnih poslova Crne Gore nije ni juče, ni pre pet godina, ni pre tri godine, posetio srpsko groblje u albanskom delu Kosovske Mitrovice. Ne verujem da bi promenio mišljenje i da bi u Prištini izjavio nešto drugo sem da „Crna Gora podržava u svemu Kosovo“.

Nisam siguran ni da bi kosti onog dečaka, dečkića, nevinog deteta, razbacane po groblju da ih paščad razvlače, ostavile neki veliki utisak na ministra. Njega više fasciniraju šareni kabineti albanskih ministara u Prištini.

Kad sam onog dana bio na srpskom groblju u Mitrovici, na kome su spomenici izlupani maljevima, grobovi zatrpani smećem, pootvarani da iz njih suklja srpska tuga, Srbi su mi ispričali da je ono što se vidi na tom groblju ništa spram onog što su Albanci počinili sa srpskim grobljima po Metohiji. Tamo su ih zatrli, poravnali da se više ne zna ni gde su bila.

Tamo su iz grobova vadili lobanje Srba pa ih lupali maljevima. U albanskom delu Mitrovice, mermernim spomenicima sa srpskih grobova, neki Albanci su, ispričali su mi Srbi, popločali staze kojima prilaze svojim domovima u kojima srećno žive sa svojim porodicama u svojoj srećnoj državi.

Crnogorskog ministra nije bilo ni juče ni pre godinu dana da to vidi. Njega te slike ne zanimaju. Šta su te staze spram evropskog širokog puta? Šta je staza popločana srpskim spomenicima iz kojih gledaju oči srpskog dečaka, oči nevinog deteta, spram one staze koja vodi u NATO i EU? Ova druga staza je fascinantna, ona je staza nove budućnosti Montenegra.

A, uvrediti Srbe? Pljunuti na njihove grobove i razlupane lobanje, na popaljene manastire, na otete i pobijene kojima nema traga, na popaljene kuće i otete njive, „u svemu podržati Kosovo, pa, to je sada popularno. To donosi poene na pomenutoj stazi. To komesari u Briselu vole da čuju. To izaziva oduševljene po NATO kancelarijama. To en-dži-o sektoru donosi sigurne prihode.

A, oči dečaka? Onog dečaka čije kosti razvlače paščad po groblju u južnoj Mitrovici? Oči dečaka u razlupanoj žutoj lobanji koju su hteli da ponize a ona se uzvisila i posvetila?

Na njih smo zaboravili! A u njima sve piše.

Ponekad, noću, kad niti mogu da zaspim niti mogu da se probudim, sanjam sunce kako zalazi u krvavu zastavu nad Kosovom, a iz krvave zastave gledaju me oči dečaka. Onog sa srpskog groblja u južnoj Mitrovici čiju su lobanju izvadili iz groba i razlupali.

Iz očiju dečaka kaplju krvave suze. Ne mogu više da gledaju ovu našu tugu.

Autor: ZORAN ŠAPONjIĆ

Izvor: ISKRA