Да ли се нешто мења и шта се мења у перцепциjи дела, делова или делића хрватске интелектуалне jавности према хрватскоj новиjоj историjи и српско-хрватским односима у њоj
Последњих месеци у Хрватскоj jе неколико поjединаца, из круга млађе хрватске интелигенциjе, jавно изашло са ставовима коjи су пре само десетак година у тоj држави били незамисливи и опасни по живот, а њихова суштина почива на изворном антифашизму и, што jе посебно важно, истини.
ДНЕВНОПОЛИТИЧКА НЕОПХОДНОСТ Како време одмиче, а одмиче брзо, односи Србиjе и Хрватске улазе у колотечину коjа води ка давно зацртаном циљу: нестанку Срба из Хрватске. И година иза нас, 2014, донела jе нове доказе за изнету тврдњу. Тих доказа jе наjвише у сфери jавне политике Хрватске где Србе више и не спомињу, осим кад неко процени да jе резервна гума с антисрпским набоjем мало попустила. Е, онда се то допумпа, угланца стара, позната реторика, али сада са жаокама окренутим само према Србиjи. Срби у самоj Хрватскоj никога више не интересуjу. Чак ни као остатак остатака „реметилачког фактора“.
За ову тврдњу нема бољег примера од случаjа Шешељ – Милановић. Председник владе Хрватске Зоран Милановић одбио jе, знате већ, да присуствуjе недавно одржаном Самиту шефова држава и влада Централне и Југоисточне Европе, с премиjером Кине као гостом, зато што се, казао jе Милановић, Вучић и Николић нису оградили од изjава Воjислава Шешеља датих по повратку у Србиjу. Наивно, будаласто, смешно… били су коментари трезвених људи, чак и у Хрватскоj. Да ли jе тако?
Догађаj jе за нама, не вреди трошити речи и простор, али због гореспоменутих односа, неких константи на коjе Срби стално и упорно заборављаjу, мора се рећи следеће: Милановић, убеђен сам, ниjе сам од себе донео одлуку о недоласку у Београд, он jе оперисан од шовинизма, то смо давно регистровали, али дани коjе живимо увод су у изборе за председника Хрватске на коjима се Иво Јосиповић, Милановићев човек, кандидат СДП-а, бори за други мандат. Неко jе из Јосиповићевог штаба закључио да би било корисно малчице заиграти и на националистичку карту – та jе увек на врху српско-хрватског шпила – и тако смо добили одлуку да Милановић не иде у Београд. Онаj ко jе наговорио Милановића на овакав потез припада другоj школи мишљења хрватске политике. Таj неко можда и jесте члан СДП-а, али ниjе на линиjи хрватске левице, коjу самозвано предводи Милановић, а свакако не оне коjу jе за живота и до последњег дана живота представљао Стипе Шувар, а данас настављаjу неки млади хрватски интелектуалци, о коjима ћемо касниjе у овом тексту написати реч више.
Инициjатива новог узбуркавања односа између Србиjе и Хрватске дошла jе из кухиње истих оних коjи су српско питање у Хрватскоj jош од краjа осамдесетих експлоатисали у мери довољноj да се изазове сукоб са ЈНА, коjи су га све ове године извлачили на сто кад год им jе требало и коjи су баш ових дана, знаjући да ће неко од њихових у табору СДП-а (а таквих jе приличан броj) инерциjу пренети у Милановићеве уши, дебело jе образложити као тренутну, дневнополитичку неопходност и довести Милановића да се огласи и откаже одлазак у Београд. Иначе, Милановић jе познат као човек брзоплет у одлучивању.
Извор: ПЕЧАТ
Везане виjести:
2.2. Prilozi za bibliografiju prof. dr. Stipe Šuvara – Jadovno 1941.