Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Oblak: Srbi i Hrvati su se uvek mrzeli u reprezentaciji

Datum objave: nedelja, 21 maja, 2017
Veličina slova: A- A+

Peleov dres sa oproštaja sam poklonio popu, koji ga prodaje za 150.000 evra. Zvezda je igrala kao Barselona danas, o svemu i svačemu priča nekadašnji igrač sredine terena

Branko Brane Oblak
Branko Brane Oblak

Branko ili Brane Oblak (27. maj 1947, Ljubljana) u ono vreme je bio igrač sredine terena koji je i danas u modi. Trkač, ali i znalac, fizički natprosečno spreman, ali sa tačnim pasom, funkcionalnim driblingom i preciznim šutem. Pa onda i ne čudi što će 27. maja napuniti 70 godina, a nešto kasnije krenuti na put dugačak 950 kilometara – pešice!

– Zdrav sam i u dobroj formi – započinje intervju za “Novosti” najbolji slovenački fudbaler svih vremena. – Igram redovno tenis, bicikl vozim stalno. Sa suprugom ću i ove godine u Španiju, 24 dana hodamo 30-54 kilometra dnevno.

* Želimo vam da uskoro lepo proslavite 70. rođendan i srećan put, ali hajde da se vratimo fudbalu.

– Samo ne ovom današnjem. Gledao sam nedavno duel Olimpije i Kopera, pa to je beda do bede.

* Da li ste zato prestali da se bavite trenerskim poslom?

– Bio sam u Olimpiji trener tri puta, bili smo prvi, drugi i četvrti, bio sam i direktor “zmajčeka” i selektor Slovenije, ali sam brzo shvatio da je to stresan posao. Prestao sam, pre svega, radi zdravlja, neću da završim kao Branko Zebec, koji je padao s klupe za vreme utakmice i na kraju prerano umro.

* Niste želeli ni da trpite lažne autoritete?

GOLMAN OBLAK NI SIN, NI ROD

* MNOGI misle da vam je golman madridskog Atletika Jan Oblajk sin?
– Nije mi ni sin, ni rod. Samo sam ga ja iz Škofja Loke, odakle mi je majka, doveo u Olimpiju. I rekao mu: – Imaš prezime kao ja i vrata uspeha su ti poluotvorena. Dao sam mu šansu, a on je danas izrastao u jednog od najboljih golmana na svetu. Uz to, izuzetno je pošten i dobar momak.

– Naravno, kada sam trenirao Olimpiju, predsednik je bio neki čovek koji se bavio prodajom banana. Jasno je da se u fudbal nije razumeo, ali je želeo da se pita. Na kraju, kada tom Rastoderu nisam pružio tu šansu, rekao mi je: – Ne mogu da promenim ceo tim, lakše mi je da ti odeš. A to bih učinio i sam jer sam shvatio da se neke utakmice prodaju, mimo mene, pa smo tako izgubili od Maribora, kada nisu mogli da nas dobiju u igri, sviran im je penal u 90. minutu. Mućka. Spakovao sam se i rekao zbogom.

* Šta mislite, u kom grmu još leži problem fudbala u eks-Jugoslaviji?

– Niko nema strpljenja, neće da forsira svoju decu. Zašto postoje omladinske lige ako juniori ne dobijaju šansu nego se dovode drugorazredni i trećerazredni igrači. Kupuju se nabrzaka, a tako i, pošto ništa vredno ne urade, i odlaze. A klinci, ako neko i iskaže talenat, brzometno se prodaju, a onda zbog mladosti i neiskustva negde, tamo daleko, gube identitet.

* Da bismo prešli na veselije teme, vratimo se na vašu sjajnu igračku karijeru.

– Počeo sam 1963. godine u omladincima Olimpije i posle tri godine zaigrao za prvi tim. U periodu od 1966-1973. odigrao sam preko 600 utakmica, od toga 350 prvenstvenih i postigao 52 gola, dovoljno da se preselim na more.

* U dresu Hajduka odigrali ste 66 utakmica i postigli 24 gola?

– U prvoj godini smo osvojili Kup, u drugoj duplu krunu a u trećoj opet prvenstvo. Imali smo sjajan tim, igrali i lepo i efikasno.

KULE AĆIMOVIĆ JE NAJBOLjI*

U Vaše vreme je bilo sjajnih igrača sredine terena?
– Za mene je Kule Aćimović najbolji igrač. Ne samo vezni nego uopšte. Bože sačuvaj kakav je on igrač bio i koliko je znao. Ma, znao je sve, a bio jak kao stena, kod njega je lopta bila kao u sefu, a izuzetan je bio i u odbrambenim zadacima. I uvek je bio pravi Srbin, svaka mu čast. Jednom prilikom mu kažem da se potpiše latinicom, nije hteo ni da čuje. Ne verujem da nije znao… Vili Ameršek je bio najbolji igrač Slovenije, glava uvek gore, nikad dole, a do reprezentativnog dresa nije mogao da stigne.

* Dobar glas se čuo sve do Nemačke?

– Otišao sam prvo u Šalke, koji je bio stalno u vrhu, ali nikada se nije popeo na tron. Ispustili smo tu šansu jer je Borusija iz Menhengladbaha postala šampion zbog bolje gol-razlike. Posle utakmice sa Bajernom u Minhenu, koju smo dobili sa 7:1, prišao mi je Franc Bekenbauer i pozvao da pređem u redove bavarskog kluba.

* Poziv “Kajzer Franca” se ne odbija?

– Naravno, i nisam se pokajao. Ja sam odmah postao standardan, a interesantno je da sam bio u timu kada je Bajern vratio Šalkeu milo za drago i potukao ga do nogu – 8:1. Tako je ispalo da sam ja bio ključni faktor u obe utakmice.

* Završili ste u drugoj austrijskoj ligi?

– Nisam žurio u penziju, igrao sam u Austriji do svoje četrdesete godine. Bila je to za mene razonoda, igrao sam za Spitel bez treninga, samo utakmice, a kondiciju sam “čuvao” trenirajući tenis.

* U reprezentaciji Jugoslavije ste debitovali protiv Rumuna 6. maja u Bukureštu (0:0), a oprostili se, opet protiv Rumuna, ali 8. maja 1977. u Zagrebu (0:2)?

– Imali smo odličan tim i sjajne pojedince pa mogu biti ponosan na svojih 46 utakmica u plavom dresu, uz šest golova. Bio sam standardan i kod Vujadina Boškova i kod Miljana Miljanića i kod Bićeta Mladinića.

* A opet, ništa veliko niste ostvarili, a očekivalo se da Jugoslavija na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 1974. i Evropskom prvenstvu u Beogradu i Zagrebu dve godine kasnije bude u samom vrhu?

– Da se ne bih ponavljao, jer mnogi su pričali o tim utakmicama na razne načine, biću kratak i jasan i reći ono što svi znaju, ali nisu hteli ili smeli da kažu. Dakle, Srbi i Hrvati su se uvek mrzeli, i to bila javna tajna! Bosanci su bili nekako za sebe, a Makedonci, osim Dojčinovskog, i nisu imali reprezentativce. Ja sam bio dobri Janez, poštovali su me tako da sam sa svima bio okej.

HTEO RAKIJA DA VODI U BAJERN

* Prijateljstvo sa čuvenim fizioterapeutom Rakijem Aranđelovićem je večno?
– Raki je čudo, dobar radnik, a čovek – takav se ne rađa. Kada sam bio u Bajernu, hteo sam da ga dovedem. Bila su četiri stola za masiranje, a jedan maser. Ja im kažem – treba nam još jedan, ali Gerd Miler je imao svog čoveka, a njegova reč je ipak bila mnogo jača od moje.

* Šteta, jer zaista smo imali i odličnu ligu i odlične igrače?

– Naša liga je bila među najboljima u Evropi. Većina ljudi je kratke pameti, pa se i ne seća kako je, na primer, igrala Crvena zvezda. Kada te ona raširi na terenu i “udavi” čoveka, ne znaš gde si. A opet, lopta ide on noge do noge, nikako da dođeš do nje. To što Barselona igra sve ove poslednje godine, igrala je Zvezda u moje vreme. I slobodno mogu da kažem da je bila preteča “tika-taka” igre katalonskog giganta. Partizan se oslanjao na odlične špiceve i forsirao je igru po krilima, moj Hajduk je bio taktički besprekoran s pojedincima koji su mogli sami da reše meč…

* Šta biste iz duge i bogate karijere posebno izdvojili?

– Svakako oproštaj velikog Pelea. Na “Marakani” je bilo 183.000 gledalaca, pa sam, iako sam preko glave preturio mnogo utakmica, imao tremu, koja je prestala kada sam prvi put dotakao loptu. Bila je to sjajna predstava, poveli smo sa 1:0 golom Jerkovića, u listu strelaca se upisao i Džajić, na kraju je bilo 2:2. Ja sam na poluvremenu uzeo dres od Pelea, znajući da će posle utakmice biti ludilo. Ipak, pokojni Miroslav Pavlović Pavika je uspeo da dođe i do drugog Peleovog dresa… Ja sam taj Peleov dres poklonio jednom popu, a on ga sada prodaje za 150.000 evra. Eto, i popovi su kod nas postali biznismeni.

Autor: J. Sekulić

Izvor: NOVOSTI




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top