О Србима ни речи…

Пише: Предраг Ракочевић

Срби нису заборавили, али Немци jесу!

Протеклих месеци се често говорило и писало, приказивани су и ТВ прилози о почетку Великог рата као и о седамдесетогодишњици ослобођења Београда у II Светском рату. Поjавило се безброj књига о том рату, организовано jе много академиjа и стручних скупова, а прослава ослобођења Београда била jе крунисана посетом руског председника Владимира Путина и воjном парадом давно застарелог српског наоружања и од српских прозападних моћника уништене армиjе, сведене на ниво полициjских снага.

Рат jе почео разарањем Београда

Али, чули су се ту и тамо и критичари коjи кажу да су Срби у оба рата превише изгубили а за узврат нису ништа добили! Помињу се доказане милионске жртве, разорени градови, индустриjа и инфраструктура. Неки аутори тврде, да jе за Србе уобичаjено да су њихови потентни-политичари, добар део интелигенциjе па и индустриjалаца увек радили против интереса Србиjе и српског народа! Ако се трезвено и без емоциjа прегледаjу наводи у литератури чиjи подаци нису постали део српске историjе, стиче се утисак да се то заиста догађало! Проф. др Лаза Костић (1987-1979.) наводи, да су ондашњи властодршци у Србиjи, 1915. године одбили тзв. „Лондонски споразум“ договаран 26.4.1915. године – значи у току Великог рата, да се после победе Србиjи припоjе велике териториjе у Хрватскоj, Босни, Далмациjи све до Сплита, као и у Македониjи! Понуда великих сила Британиjе, Француске и Русиjе jе одбиjена наводом, да jе у Ниш избегла Скупштина, наравно на инициjативу Николе Пашића и Двора, већ одредила ратни циљ Србиjе – уjедињење jужнословенских народа, углавном љутих противника Србиjе, коjе jе тек требало ослободити уз што више српских жртава!

Професор Костић дословце пише: „Један такав пример великодушности и истовремено лудости ниjе познат у историjи света. Србиjа се одрекла у корист своjих наjвећих неприjатеља Хрвата добитка коjи се стичу само jедном у историjи“. Срби су пуне 4 године узалуд гинули, изгубили око 1,5 милион становника, да би краjњи корисник рата била Хрватска! Позната су реаговања и других трезвених савременика, а после Великог рата и легендарног воjсковође воjводе Живоjина Мишића о уjедињењу са Хрватима. И поред многих сазнања стечених последњих година, Срби и дан данас славе краља Александра II Карађорђевића као великог уjединитеља, иако се зна да су управо он и његова дворска камарила, стварањем Југославиjе забили нож у леђа Србиjи и Србима коjи се од тог убода jош увек нису опоравили! Некадашњи противници и убице, хрватски официри, су примљени у нову краљевску Југословенску армиjу са истим чиновима и чак већим платама и могућностима напредовања него српски официри – победници многих славних битака. Српски властодршци су Хрватима и Муслиманима па и Воjвођанским Швабама великодушно опростили страшне злочине почињене над нашим живљем. „Опоравак“ Срба ниjе успео, jер jе истим путем уништавања Србиjе наставио и Јосип Броз. Наравно уз подршку изопачених и заслепљених Срба из његовог ратног штаба. И он jе, попут своjевремено краља Александра и шаке Срба око њега, усташама опростио све крваве злочине, док су српски четници прогањани и убиjани као дивље звери. Данас Тита следе унуци његових комуниста – противника Србиjе, коjи су наставили да владаjу нашом jош увек, али jе питање докле, постоjећом државом. Изгледа да jе и њихов циљ исти као и циљ Јосипа Броза – уништење Србиjе. И њихов режим jе у своjе политичко-министарске редове довукао више Хрвата од коjих, како се чуjе, неки чак немаjу српско држављанство.

Слична прича после Великог рата о гажењу интереса Србиjе поновила се и марта 1941. Шака официра, предвођена српским генералима Мирковићем и Симовићем, зарад мита, плаћеног од енглеске обавештаjне службе, срушила jе легалну jугословенску владу, поништила уговор с Немачком о неутралности Југославиjе и народ гурнула у крвави рат у коме jе страдало око 1,7 милион становника Југославиjе, наjвише Срба. Срби и српски градови су страдали током Другог рата и од савезничких бомбардовања коjе су захтевале комунистичке воjсковође Цинцарин Коча Поповић, Црногорац Пеко Дапчевић, и наводно Хрват – или шта jе већ био – Тито и други. Чињеница jе да jе српским градовима и индустриjи далеко више штете нането од савезничких бомбардовања него од немачких бомби 6. априла 1941. године. Броjне људске жртве тих бомбардовања су већ давно заборављене. Излишно jе поменути, да на хрватске и словеначке градове нису падале ни немачке ни савезничке бомбе.

Упадом Титових дивизиjа Шесте личке, Четврте Краjишке и Тринаесте црногорске у Србиjу настављено jе страдање и убиjање Срба и отимање приватне имовине, нарочито вила и поседа на београдском Дедињу где су се уселиле доjучерашње аналфабете, помоћни радници, и многи слични њима, али сада са еполетама генерала на своjим униформама. Страдање Срба после 1945 .године од комунистичке власти, наставило све до седамдесетих година прошлог века, опет су Срби дали наjвеће жртве! Срби су страдали касниjе и од режима Слободана Милошевића коjи jе, вероватно беспотребно, народ гурнуо у рат. Ипак се њему мора признати чињеница да jе он, ма колико неспретно и без подршке ондашње „заjедничке армиjе“ зване братство jединство, покушао да брани Србе на угроженим териториjама. Да ли су све ово „случаjности“ коjе неки аутори сматраjу типичнима за Србе? Можда и нису jер неки филозофи тврде да се историjа често понавља! Међутим, ако jе за некакву утеху, ниjе се тако нешто догађало само Србима. И други, велики и напредниjи народи од нас, су имали сличне катастрофе у коjе су их гурнуле њихове вође – Немци су имали цара Виљема коjи jе подржао аустриjског Фрању Јосифа да нападне Србиjу чиме jе започео Велики рат, затим генерале – ратне хушкаче Хинденбурга, Лудендорфа и друге, потом у Другом светском рату Аустриjанца Хитлера, Аустроугарска jе у Великом рату имала свог Фрању Јосифа а у Другом рату и бившег земљака без икаквог образовања осим основне школе, касниjе немачког држављанина Адолфа Хитлера, Руси своjе цареве, затим Стаљина итд. Сви они су своjим народима и државама нанели немериве штете и проузроковали милионске људске жртве.

Можда би историjа наjброjниjег народа Југославиjе – Срба, изгледала другачиjе да ниjе било воjног пуча 27. Марта 1941. године и поништења приступа Југославиjе Троjном пакту. Документа кажу, да jе Трећи раjх гарантовао неутралност Југославиjе чак jе потврђено да се преко jугословенске териториjе неће пребацивати немачке трупе на друга ратишта. Наравно да jе тешко рећи да ли би се Хитлер и његова солдатеска придржавали тог уговора када се зна да jе постоjао и уговор са ондашњим Совjетским савезом о ненападању, чак jе подељена jедна суверена држава – Пољска, подељене су и зоне утицаjа итд. па jе немачки Вермахт ипак напао СССР. Постоjе информациjе, да jе Адолф Хитлер на основу своjих сазнања стечених у Великом рату у коме jе активно учествовао као воjник, као и његов тадашњи земљак Јосип Броз Тито али са разликом да се Адолф ниjе директно борио против Срба а Броз jесте, веома ценио српске воjнике и њихову борбеност. Посебно када jе одбрана родне груде била у питању. Да у поменутим информациjама постоjи доста истине сведочи чињеница, да jе пропагандна машинериjа Трећег раjха, и поред кратког, двонедељног рата против Југословенске армиjе, коjу су после масовног дезертирања Хрвата, Словенаца и муслимана чинили претежно српски борци, до jуна 1942. године jош релативно коректно гледала на Србиjу. То се види из књиге издате 1942. године у Минхену под насловом „Брдске трупе доживљаваjу Србиjу и Украjину“ (Гебиргсjаегер ерлебен Сербиен унд дие Украине). У књизи jе мало текста али jе зато веома велики броj фотографиjа коjе jе снимио неки воjни фотограф на маршу његове дивизиjе кроз Мађарску, Румуниjу, Бугарску и Србиjу. У другом делу књиге су обjављене фотографиjе из Мађарске, Словачке и Украjине. У кратком уводу генералмаjор Карл Еглсер, командант дивизиjе, описуjе пут кроз тада, као са Немцима и данас, приjатељску Мађарску, Румуниjу и Бугарску. О Србиjи пише веома кратко: „Шта све нисмо доживели за време кратког воjевања у Србиjи. Лепо jе било време нашег кратког боравка – окупациjе, стекли смо утиске о моралу, обичаjима и шаренилу живота тог народа. Већ почетком jуна 1941. кренули смо даље. Пут нас jе водио у Словачку…“

Овако jе Немачки воjни уметник видео пиjацу у Србиjи 1941.

После овог текста следи педесетак фотографиjа – идиле српских предела, слике Рома, сељака, сељанки на раду у пољу, продавачица грнчариjе, заробљених српских воjника, разорене воjне машинериjе и авиона, срушених грађевина у Београду. Чудно jе, посматрано са ове временске дистанце и познаjући гебелсовску пропаганду, да су кратки пропратни текстови били коректни без посебних увреда коjе нису биле упућене ни на адресу снимљених сиромашних Цигана у ритама а ни на адресу Срба! Кратки описи фотографиjа су чисто репортерског стила. Снимак гроба палог српског воjника пропраћен jе текстом „jедноставно али ипак изражаjно делуjе оваj гроб jедног погинулог противника“! Ту jе и снимак богослужења о Ускрсу у jедноj српскоj цркви… Готово нигде неких посебних негативности о Србима и капитулациjи наше армиjе. Ипак, већ после првих напада комунистичких партизана и снага Драже Михаjловића на немачке воjнике, ситуациjа се мења. Пропагандна машина Трећег раjха креће пуном паром да Србе прикаже у наjгорем светлу. Уjедно почиње масовно уништење Јевреjа и Рома, за сваког погинулог Немца стреља се стотину Срба, људи се масовно одводе у концентрационе логоре и на принудни рад у Аустриjу и Немачку. Већ августа 1942. године СС групенфирер Харалд Турнер, шеф воjне команде за Србиjу jе свом новом претпостављеном генералу Леру, команданту немачких оружаних снага на Балкану, 29.8.1942. поносно саопштио да jе „питање Јевреjа и Цигана у Србиjи решено ликвидациjама“. Очигледно у „недостатку“ Јевреjа и Цигана jер су већ побиjени, следе масовна стрељања Срба у Краљеву, Крагуjевцу и другим местима. Одмазда Хитлера, његове солдатеске и СС дивизиjа у коjе се махом добровољно приjавила и маса Подунавских Шваба из Воjводине, за одустаjање од у Бечу 25.3.1941. потписаног приступа Троjном пакту, у оквиру оружане акциjе „Казнени суд“ била jе страшна. Срби злочине нису никада заборавили, али Немци jесу. Скоро сви припадници данашње генерациjе Немаца не знаjу за злочине почињене у Србиjи током Другог светског рата.

А како и би, када се и историjа Великог рата прекраjа, а то се већ добрим делом одавно догодило и са историjом Другог светског рата! „Наставак“ таквог понашања историчара виђен jе и током обележавања Седамдесете годишњице ослобођења заточених у наjвећим логорима смрти Аушвицу и Биркенау. Узгред су у немачким медиjима помињани страшни злочини и у другим немачким логорима коjи су стотинама постоjали широм земље. Али, помињане су само jевреjске жртве, ређе и ромске, о Србима – ни речи, иако се зна да су десетине хиљаде Срба страдале током Дргугог светског рата заjедно са другим народима у страшним немачким фабрикама смрти!

Извор: CRVENE BERETKE

Везане виjести:

Подела света уз грузиjско вино

СТРАДАЛА 721. 000 СРБА, ШТО ЈЕ 80 ОДСТО УКУПНИХ ГУБИТАКА

Подсећање на крвави усташки злочин у баниjском селу Комоговини, 26. jануара 1942. године