fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

О хрватским уџбеницима историје

Горан Латиновић
Горан Латиновић

Мр Горан Латиновић

О хрватским уџбеницима историје[1]

Након стицања независности 1991. године један од најзначајнијих задатака хрватске државе био је посвећен одгајању свијести о слави и величини хрватског народа у прошлости и о његовој ”хиљадугодишњој” државности. Такво настојање није имало за једину сврху обликовање идентитета савременог хрватског човјека (што је свакако био један од приоритета), већ и његово припремање како за тадашње акције хрватске државе, тако и за оне које би тек требало да услиједе. Осим кроз масовне медије, прије свих телевизију, најпогодније средство за остваривање тог циља били су, природно, уџбеници историје за основне и средње школе.

Хрватска прошлост од раног средњег вијека до краја XVIII вијека представљена је у уџбеницима за шести разред основне школе и други разред гимназије, период од краја XVIII вијека до 1918. године представљен је у уџбеницима за седми разред основне школе и трећи разред гимназије, а теме из бурног XX вијека (након 1918) садржавају уџбеници за осми разред основне школе и четврти разред гимназије. Митологизација хрватске прошлости најизраженија је у првим генерацијама уџбеника, али је она више или мање присутна у готово свим хрватским уџбеницима из посљедње деценије XX вијека и с почетка XXI вијека. Истовремено, историја Срба представљена је готово искључиво у негативном контексту, осим уколико неке територије, догађаји и личности из српске историје нису представљени као дио историје Хрвата, што није риједак случај у хрватским уџбеницима.

Међу уџбеницима који третирају најстарији период хрватске историје значајно мјесто заузима онај чији је аутор Иво Макек.[2] Уџбеник је доживио четири издања и био је у употреби до школске године 1996/1997. Нове политичке околности настале након 1991. омогућиле су Иви Макеку да свој уџбеник из средине 80-их година XX вијека, који је написао у коауторству са Јосипом Адамчеком, значајно измијени и прилагоди новој ситуацији.

Пишући о досељавању Хрвата, као и о територији коју су они населили, аутор помиње византијског цара Ираклија I који је Хрвате позвао да се боре против Авара и додаје: ”Hrvati su zaista došli u Dalmaciju, zaratili sa Avarima i pobijedili ih, te naselili čitavo njezino područje od Drine i Dunava do Jadranskog mora”. На мапи испод овог текста црвеним стрелицама означени су правци досељавања Хрвата, а плавим стрелицама правци досељавања Словена. Аутор не наводи разлике између Хрвата и Словена. Такође, на карти је великим словима записано ”Hrvati” на пространој територији од Вараждина до Цавтата, а малим словима записано је ”Srbi” на веома уској територији између ријека Таре, Дрине и Лима.[3] Осим што је и становнике Дукље убројао у Хрвате, Иво Макек каже да је источна граница подручја које су населила хрватска племена било корито ријеке Дрине, истичући да је досељавање Хрвата било ”poput bujice, koja se zaustavila na obalama brze Drine, ali je zapljusnula čitavo jadransko područje istočno i doprla čak u Grčku”. На тој територији Хрвати су се стопили са старосједиоцима, па је у хрватском народном бићу присутно и илирско-келтско, романско, готско и аварско насљеђе.[4]

Иво Макек пун је хвале за Људевита Посавског, а његов устанак против франачке власти (819–822) сматра задивљујућим подухватом. Међутим, нигдје не помиње његов бијег Србима (у Босну) ”за који се народ казује да заузима велик део Далмације”.[5] Запис франачког аналисте не би се уклопио у Макекову причу о Хрватима као јединим становницима подручја од Истре до Дрине, и о Србима који само насељавају подручје између Таре и Лима. Осим тога, незахвалност коју је доњопанонски кнез испољио према српском кнезу који га је угостио, такође се не би уклопила у црно-бијелу слику о Србима и Хрватима изражену у овом уџбенику.

Аутор првог уџбеника историје за шести разред основне школе у независној Хрватској посебно истиче значај хрватског владара Томислава који је, према Иви Макеку, ујединио ”приморску” и ”посавску” Хрватску, а од тада ”do danas, od Drave do mora prostire se jedna jedinstvena država – Hrvatska”.[6] Осим што је поновио давно створени мит о двије Хрватске – ”приморској” и ”посавској” (који је дјелимично укоријењен и у српској историографији), Макек је изрекао вјероватно и највећу неистину у читавом уџбенику: да се од X па до краја XX вијека, током једног бурног миленијума, од Драве до Јадранског мора простирала и простире само једна држава – Хрватска. Хвалоспјев о Томиславу Макек је наставио његовим ратовањем против Бугара, истичући да је хрватски владар ”spasio tada malu srpsku državu da bude možda zauvijek zbrisana s lica zemlje”.[7]

Осим кад пише о досељавању Хрвата, Иво Макек се позива на дјело византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита из средине X вијека и кад говори о снази хрватске војске у доба Томислава, изражену у несумњиво претјераном броју пјешака, коњаника и бродова. Међутим, због селективног приступа овом историјском извору, Макек прећуткује оне његове дијелове који се тичу обима територије коју су населили Срби и Хрвати. Према Константину VII Порфирогениту Хрвати не само да нису дошли до Дрине, него нису дошли ни до Неретве. Етничка граница између Срба и Хрвата у раном средњем вијеку пружала се много западније него што то хрватски митомани покушавају да представе и њу су чиниле ријека Цетина, хрватске жупе Имота, Ливно и Плива, као и долина ријеке Врбаса.[8]

Мађарски краљ Коломан увјерио се и поред побједе на Гвозду 1097. ”da se silom ne može održati u Hrvatskoj. Stoga je 1102. godine sklopljen ugovor između hrvatskih velikaša i kralja Kolomana. Taj se ugovor zove Pacta conventa”. Тиме је формирана ”hrvatsko–ugarska državna zajednica, odnosno Hrvatsko–Ugarska Država”. На карти на којој је приказана ова ”државна заједница” од Јадрана до Карпата пише ”Hrvatsko–Ugarska Država”.[9]

Они хрватски научници који су важили као добри познаваоци хрватске средњовјековне историје одбацивали су овај извор или су га сматрали крајње непоузданим, дјелимично због тога што је настао тек половином или у другој половини XIV вијека, а дјелимично и због тога што су ”takvi ugovori za pojmove XII st. potpuno nepoznati i nemogući”.[10] Meђутим, аутори хрватских уџбеника историје (уз један изузетак) уопште не доводе у сумњу вјеродостојност овог извора и приказују Хрвате као сасвим равноправан чинилац у ”државној заједници” са Мађарима. Иако је хрватска средњовјековна држава престала да постоји 1102. године, тј. постала је дио Угарског Краљевства, у свим хрватским уџбеницима нова држава након 1102. означена је као ”хрватско–угарска” држава. Разлози политичке природе наметали су одбрану овог извора, јер је ”Pacta conventa” један од темеља мита о хрватској ”тисућгодишњој” државноправној историји.

Ниједан аутор хрватских уџбеника историје не доводи у питање хрватски карактер града Дубровника, па то не чини ни Иво Макек. Он каже да се романско становништво похрваћивало ”useljavanjem hrvatskog življa iz okolice” па је тако настао ”hrvatski grad – Dubrovnik”.[11] Не само да је Дубровник представљен као хрватски град, него је представљен и као дио Хрватске, у континуитету од средњег вијека. У наставној јединици под насловом Dubrovačka republika od početka XVI. do kraja XVIII. stoljeća речено је да је у Дубровнику радила текстилна мануфактура – ”prva u Hrvatskoj”.[12]

Бројни историјски извори упућују на закључак да се Дубровник развијао у српској етничкој средини и да се народносно обнављао српским досељеницима из ближе и даље околине. Крајем XIII вијека српски елеменат је надвладао над романским и осталима. Примјера ради, од 552 особе из балканских земаља које су током средњег вијека продате у Дубровник, само осам их је потицало из Хрватске, двије из Албаније и једна са Драве, док су све остале биле са подручја Босне, Србије и Зете. Сличан однос важи и за остале категорије усељеног становништва.[13] Дубровчани су себе, као и своје сусједе, звали Словенима (Словинима), а дубровачки писац Мавро Орбин написао је 1601. дјело Краљевство Словена (Il regno degli Slavi) у којем је Србима посветио близу 200 страница, а Хрватима само пар десетина редова, наводећи за Хрватску да је ”врло далека земља”.[14] Дубровачки књижевник Медо Пуцић записао је 1867: ”Као оток сред млетачкога земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник”, а хрватски историчар Натко Нодило, дугогодишњи професор Свеушилишта у Загребу, закључио је да се у Дубровнику ”ако и не од првога почетка, а то од памтивијека” говорило српским језиком.[15] Дубровник је дио Хрватске постао тек 1939. године.

С обзиром на то да су се Хрвати зауставили ”na obalama brze Drine”, не треба посебно истицати да Макек Босну сматра хрватском земљом. Отуд и његова потпуно произвољна процјена да је ”prije dolaska Turaka oko 85% stanovnika Bosne pripadalo katoličkoj vjeri. Manje od 10% bili su patareni, a oko 5% pravoslavni”.[16] Он тврди да ”u Bosni i Hercegovini do druge polovice XVI. stoljeća nije bilo pripadnika Pravoslavne crkve (…) Pravoslavni se živalj pojavio u Bosni i Hercegovini doseljavanjem Vlaha iz planinskog područja oko gornje Drine i njezinih pritoka”.[17] Занимљиво је да је аутор на историјској карти на 11. страници свог уџбеника као становнике управо тог подручја око горње Дрине означио Србе. Осим тога, бројне цркве и манастири саграђени до средине XVI вијека увјерљиво говоре о раном присуству православних Срба на територији данашње Босне и Херцеговине.[18]

Надирање Турака било је судбоносно ”i za Balkan i za Europu, ali najsudbonosnije za Hrvate”, јер је ”više stotina tisuća Hrvata odvedeno iz različitih hrvatskih krajeva u tursko ropstvo. Tu su mukama bili prisiljavani da prihvate islam. Mnogi su radije podnijeli muku i smrt, nego da se odreknu katoličke vjere”. Турци су поступали блаже према православцима и протестантима ”a često puta su ih podupirali na štetu katolika”.[19]

Аутор вели да су Турци освајали хрватске крајеве уз помоћ одреда ”Влаха”, коje су Турци насељавали на опустошене хрватске земље. Макек каже да су ”Vlasi” за сопствени рачун ”jer od toga su živjeli, provaljivali preko granice i tamo pljačkali, palili i robili”. Он закључује: ”Naseljavanjem Vlaha – koji su u svim izvorima samo tako nazivaju – uz granicu, mijenjao se narodnosni sastav pučanstva u hrvatskim krajevima pod turskom vlašću”.[20]

Теорија о ”Власима” који су под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе у XIX вијеку асимиловани у Србе, одавно је присутна у хрватској историографији. Овакво схватање хрватски историчари заснивају на историјским изворима који Србе означавају као ”Влахе”. Међутим, у науци је познато да су Срби, који су се досељавали на неке територије које данас припадају Републици Хрватској (као и на неке територије у данашњој Босни и Херцеговини), имали посебан влашки статус, који су Турци давали сточарском становништву у пограничним областима. Срби са статусом влаха представљали су распрострањен и мобилан друштвени слој, чували су границу и учествовали у ратним походима, а у накнаду за то имали су одређене пореске олакшице и право на унутрашњу самоуправу.[21] Међутим, нарушавање повластица влаха довело је до њиховог масовног преласка из Османског Царства у сусједне земље. Иако се често помињу као ”Власи”, уз овај назив много пута је придодато тумачење, па је тако један словеначки путописац 1530. године записао да на подручју од Уне до Врхбосне (Сарајева) живе и ”Srbi (Surffen), koje oni zovu Vlasima (Wallachen), a mi ih zovemo Zigen (Ćići, Čiči) ili martolozima”.[22] Аустријски цар Фердинанд I писао је 1538. хрватском бану Петру Кеглевићу како му је јављено ”да су капетани и војводе Рашана или Србијанаца, односно Влаха, који се обично Србима зову” са својим подређенима срећно прешли из Турске у Аустрију.[23]

Међутим, између досељених Срба, који нису одступали од свог повлашћеног положаја, и Хрвата који су били феудалци или њихови кметови, стварала се нетрпељивост која је током времена добијала и нове састојке. Негативан став о Србима у савременој Хрватској ”сведочи о сувишном коплексу једне средине која се, некад разбијена, позно почела конституисати у нацију. У јавну реч и општу образованост без изазивања већег отпора продрле су научне полуистине и, стално потхрањиване, старе неистине, оне које стоје насупрот рационалном поимању ствари”.[24]

Према томе, теорије о досељеним Србима као ”Власима”, недовољно истраженом етносу који нема ништа заједничко са Србима и осталим Словенима, а који су временом претворени у Србе, представљају ”мисли без основе”.[25]

Готово идентичан Макековом уџбенику (нека поглавља као да су преписана) био је уџбеник чији је аутор Фране Сабалић,[26] а који је у употреби био само једну школску годину (1996/1997). Једина новина у односу на Макеков уџбеник је Сабалићева изричита тврдња да су Хрвати иранског поријекла и да су се пословенили на територији данашње јужне Пољске, Чешке и Словачке, гдје су основали државу ”Veliku ili Bijelu Hrvatsku” са сједиштем у Кракову.[27]

Нешто умјеренији тј. објективнији став према историји Хрвата и њима сусједних народа изражен је у уџбенику чији су аутори Невен Будак и Владимир Посавец.[28] Аутори овог уџбеника, који је доживио неколико издања, не заступају схватање о двије Хрватске (”приморској” и ”посавској”) већ само о једној, представљајући је у оним границама у којима ју је описао цар Константин VII Порфирогенит. Они наводе да се сјеверно од Хрватске простирало ”područje u kojemu se još osjećala avarska vlast. Taj je kraj bio poznat kao ‘zemlja između Save i Drave’ ili Donja Panonija, a kasnije će biti prozvan Slavonijom”. За разлику од Макека и Сабалића, Будак и Посавец одбацују тезу о иранском, аварском и готском поријеклу Хрвата, као и настојање да се Хрватска прикаже као јака централна држава од почетка. Они заступају словенску, тј. словенско-романску верзију о етногенези Хрвата и истичу да је Хрватска била само савез који би окупљао жупе у случају опасности.[29] Будак и Посавец не улазе у питање етничког састава становништва Босне, а нису прећутали да се Твртко 1377. крунисао за краља Срба и Босне. Такође, аутори овог уџбеника не устручавају се да кажу да је Хрвоје Вукчић Хрватинић отворио врата Босне Турцима, јер их је позвао да се заједно боре против угарског краља.[30]

Управо због оваквог начина приказивања хрватске прошлости, Невен Будак и Владимир Посавец чекали су пуне двије године да надлежни органи власти дозволе употребу њиховог уџбеника, иако је садржајно, методички и графички знатно квалитетније урађен од претходних уџбеника. Ипак, и поред значајног одступања од митолошке представе о хрватској историји израженој у претходним уџбеницима за шести разред основне школе, ни Будак и Посавец нису могли а да не испричају стару причу о ”Власима”, као и да не помену да су римокатолици у Босни да би опстали под Турцима, осим на ислам, прелазили и на православље.[31]

Технички још дотјеранији, поједностављенији и прилагођенији узрасту јесте уџбеник који је Невен Будак урадио у сарадњи са Маријом Могоровић-Црљенко.[32] У погледу садржаја овај уџбеник веома је сличан оном који је Будак написао у коауторству са Посавцем, али он доноси једну битну новину. Наиме, то је једини хрватски уџбеник који се бави најстаријом хрватском историјом а у којем је постављено питање вјеродостојности извора који је познат као ”Pacta conventa”. У уџбенику је речено да је тек у XIV вијеку неки непознати хроничар записао причу о преговорима угарског краља и хрватског племства, па је постављено питање зашто би Коломан преговарао са Хрватима кад их је већ једном побиједио?[33]

Ни у једном хрватском уџбенику историје из посљедње деценије XX и почетка XXI вијека митолошко представљање историје Хрвата није тако јасно дошло до изражаја као у првом уџбенику за други разред гимназије, чији су аутори Франко Мирошевић и Фрањо Шањек.[34] Осим што понављају познате приче већ изречене у Макековом уџбенику, они доносе и нешто ново. Наиме, у поглављу под насловом Hrvati u Andaluziji Мирошевић и Шањек кажу да су у Андалузију Хрвати дошли углавном као заробљеници и да их је тамо половином X вијека било преко 13.000. ”Neki od tih Hrvata, napose iz Dalmacije, istaknut će se za raspada Omejidskog emirata u Cordobi”, а нарочито ”Dalmatinac Al-Mujahid b. abd Allah al-Amiri”. На мапи Maurski posjedi u Španjolskoj pod upravom andaluških Hrvata означена је територија која обухвата дио Андалузије, затим Валенсију, Мурсију и Балеарска острва. Осим тога, Мирошевић и Шањек пишу да је град Каиро основао ”vojskovođa Djawhar (911–922)”, који је био родом из Цавтата и који се звао Блаж Водопић.[35]

На 45. страници овог уџбеника представљена је карта под насловом Podrijetlo i selidbe Hrvata. На тој мапи, на пространој територији јужно од Каспијског језера у данашњем Ирану написано је ”Harauvat, Harahvati VI. i V. st. prije Krista”. Одатле су се ”Хрвати” преселили на подручје сјеверно од Азовског мора, гдје је, такође на пространој територији, означено ”Choroathos (Horovatos) II. i III. st.” Ови ”Хрвати” помјерили су се касније још западније, на подручје око Висле, Одре и Лабе, да би се коначно населили на територију између Драве и Дунава (укључујући и читав Срем) и Јадранског Мора, односно од Дрине и Дрима (у данашњој Албанији) до словеначких покрајина. На тој територији аутори разликују три Хрватске: ”Bijelu”, ”Posavsku” и ”Crvenu”.

Било би коректно напоменути да појаве сличних теорија није било лишено ни српско друштво у посљедњој деценији XX вијека. Међутим, за разлику од хрватске државе гдје су разноразни митови као провјерене научне чињенице доспјели у школске уџбенике, код Срба псеудоисторичарима и њиховим теоријама не само да није био дозвољен приступ у уџбенике, него су постали предмет научне критике и подсмијеха.[36]

Мирошевић и Шањек пишу да Хрвати живе у Дукљи, а да њено подручје Стефан Немања ”kolonizira pravoslavnim Srbima, pri čemu mu svesrdno pomaže pravoslavna crkva. Pri posrbljavanju Duklje veliki župan Nemanja i njegovi nasljednici služe se pokoljima i rušenjem tuđih svetišta”.[37] Схватање о Дукљи као земљи ”црвених Хрвата” заснива се на Љетопису попа Дукљанина (Барском родослову) за који је научна историографија оцијенила да привлачи највећу пажњу, иако то као историјски извор најмање заслужује. Настао је у XII вијеку на латинском језику, али је у XV вијеку створена тзв. хрватска редакција текста, у којој је непознати преводилац намјерно убацивао хрватско име умјесто словенског. Осим тога, уметао је Хрвате и тамо гдје их латинска редакција уопште не помиње. Због тога су вијести из Љетописа попа Дукљанина ”prilično nepouzdane”, па их ”kritička historiografija jedva uzima u obzir”.[38]

Међутим, Франко Мирошевић и Фрањо Шањек сматрају Барски родослов веома поузданим историјским извором, као и онај који говори о тобожњем уговору између мађарског краља и хрватских великаша, истичући да је тим чином ”državnost Hrvatske pravno ostala netaknuta”.[39] Сходно томе је Hrvatska u drugoj polovici XIV. st. обухватала, између осталог, читаву Босну, Срем и Дубровачку Републику.[40]

Изразито негативан став према Србима Мирошевић и Шањек допуњавали су понеким оригиналним тумачењем, па су тако основне узроке распада Српског Царства нашли у ”činjenici da je stvorena država bila prevelika za stvarne gospodarske, političke i kulturne potencijala srpskog naroda. Kulturniji i gospodarski jači Grci suprostavljali su se Srbima, a Albanci, Bugari i Makedonci ionako nisu htjeli trpjeti srpsku vlast”.[41] Као разлог пораза крсташке војске код Варне 1444. године наведено је одбијање деспота Ђурђа Бранковића да ”kršćanskoj vojsci” омогући пролаз кроз Србију. ”Taj je poraz djelo podmukle bizantske politike srpskog despota, a i mnogih pravoslavnih u Srbiji i Bizantu koji su više voljeli u Carigradu vidjeti turski turban nego rimsku kapu. Mržnja prema svemu što je latinsko (katoličko) obuzimala je pravoslavlje i u XV. st., pa i onda kad ih je ono branilo od Turaka”.[42] Међутим, наука је утврдила да деспот Ђурађ Бранковић није желио да се прикључи ратном походу против Турака зато што рат није био довољно припремљен и зато што би његово учешће у таквом походу довело у опасност даљи опстанак Српске Деспотовине. Осим тога, Мирошевић и Шањек занемарују и чињеницу да су западни ”кршћани” – Ђеновљани, уз новчану надокнаду, помогли турској флоти да преко Босфора дође до Варне.[43]

”Vlasi” су долазак Турака ”prihvatili dobrohotno”, а заједно са њима су ”iznenada i mučki napadali na stoljetna hrvatska područja”. Ипак, хрватски сабор понудио је ”Vlasima” да постану ”punopravni pripadnici Hrvatskog Kraljevstva”, тј. ”da načelno priznaju hrvatski pravni sustav”. Међутим, они су ”odbili suradnju s institucijama hrvatske države u koju su došli kao neželjeni gosti”.[44]

Аутори овог уџбеника оснивање Загребачког универзитета помјерају на 1669. годину.[45]

Франку Мирошевићу и Фрањи Шањеку придружио се 1997. као коаутор и Анђелко Мијатовић.[46] Овај уџбеник идентичан је претходном, а с обзиром на то да је посљедње издање објављено 2000. године, остаје чињеница да је један неквалитетан уџбеник, испуњен митовима и изразитом нетрпељивошћу према Србима, био у употреби у Републици Хрватској седам школских година (1994/1995–2000/2001).

Једна од карактеристика уџбеника историје у Хрватској од 1996. године јесте плурализам, односно увођење упоредних уџбеника, што је омогућило различитим издавачким кућама (Školska knjiga, Alfa и Profil) да штампају различите уџбенике за исте разреде, а понекад и да једна издавачка кућа штампа два различита уџбеника за исти разред. Сходно таквој пракси од 1996. године у Хрватској је у употреби био још један уџбеник за други разред гимназије, чији су аутори Владимир Посавец и Татјана Медић.[47] Овај уџбеник, који је доживио три издања, значајно се разликује од претходно помињаног, а сличан је уџбенику за шести разред основне школе којег је Посавец урадио у коауторству са Невеном Будаком.

Проширивање хрватских граница на она подручја која су дио Хрватске постала тек у XX вијеку, као и на нека подручја која нису била ни у саставу фашистичке Хрватске (1941–1945), карактеристично је и за ауторе уџбеника у којима је представљен период од краја XVIII вијека до 1918. године. Тако је већ у предговору првог хрватског уџбеника за седми разред основне школе речено да је у другој половини XVIII вијека једини слободни дио Хрватске била Дубровачка Република,[48] а на карти Hrvatska u prvoj polovici XIX. stoljeća означена је територија данашње Хрватске, без Барање, али са читавим Сремом и Боком Которском.[49] Иако према овој карти Босна и Херцеговина нису биле дио Хрватске, Филип Потребица и Драгутин Павличевић не доводе у питање хрватство ових покрајина. Они пишу да је хрватско римокатоличко становништво у Босни и Херцеговини било најстарије, али да се оно ”zbog iseljavanja, nasilnog prelaženja na islam, pa i na pravoslavlje” значајно смањило. Потребица и Павличевић кажу да су Босна и Херцеговина биле у прошлости дио Хрватске и да је било природно што су хрватски сабор и бан захтјевали ”njihovo vraćanje Hrvatskoj”, нарочито послије 1878. године. Међутим, пошто су аустроугарске власти одбиле такав захтјев, Хрвати су били разочарани јер тиме нису поштована њихова ”povijesna prava”.[50] Аутори овог уџбеника границе хрватског етничког простора не заустављају на Драви и Дунаву, јер су Хрвати живјели ”od starina” не само у Срему, већ и у Барањи и Бачкој, ”a u 17. stoljeću doselile su se iz Bosne i Hercegovine nove skupine koje su sebe nazivale Bunjevcima i Šokcima”.[51]

Иако је хрватизација римокатоличког становништва у Босни и Херцеговини започела у XIX вијеку, свједочанства о томе да ни у другој половини XIX вијека код већине херцеговачких и босанских римокатолика није било хрватске етничке свијести оставили су један високи аустријски официр (1863) и руски конзул у Мостару (1869).[52] Распрострањену појаву идентификовања римокатолика као Срба, не само у овим покрајинама, осудио је 1869. фрањевац Петар Бакула и препоручио им да одбаце старо осјећање народности и прихвате ново.[53] Иако је аустроугарска окупација од 1878. погодовала овом процесу, ни концем XIX вијека он није дошао до свог краја у шта се увјерио и хрватски политичар Антун Радић, који је 1899. примјетио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском становништву сасвим непознато.[54] Превођење Срба на римокатолицизам (уколико тој вјероисповијести нису припадали од средњег вијека) и њихово похрваћивање био је дуг историјски процес, који је нарочито интензивиран након оснивања Конгрегације за пропаганду вјере 1622. године а који је, бар формално, окончан 1900. одлуком Хрватског католичког конгреса у Загребу о изједначавању појмова римокатолицизма и хрватства, чиме су сви римокатолици српског језика и штокавског нарјечја проглашени Хрватима.[55] Тако су у Хрвате, између осталих, убројани и Буњевци и Шокци. С обзиром на чињеницу да је савремена хрватска нација у великој мјери конституисана на српској етничкој основи, не треба да чуде настојања писаца хрватских уџбеника да савремено поимање хрватског народа ”историјски оправдају” његовим помјерањем у далеку прошлост.

Потребица и Павличевић пишу да је Људевит Гај 1830. изнио мисао ”o štokavskom narječju kao zajedničkom narodnom jeziku Hrvata i dijela Južnih Slavena”. Они кажу да су илирци допринијели да се штокавски дијалект потпуно прихвати ”kao književni jezik svih Hrvata”, па је тако Илирски покрет ”bio i ostao samo hrvatski nacionalni pokret koji će utemeljiti modernu hrvatsku naciju”.[56] Међутим, Потребица и Павличевић су ”заборавили” да помену да је једна службена аустријска делегација 1761. под појмом ”Илирски народ” дефинисала Србе,[57] као и да је вођа Илирског покрета Људевит Гај 1849. у часопису Danica написао да је српски језик ”наш књижевни језик”.[58] Такође, у вријеме кад је нација поистовијећивана са језиком, сви штокавци, без обзира на њихову вјероисповијест, сматрани су Србима. Такво схватање заступали су чешки филолог и историчар Јозеф Добровски (1788), мађарски историчар Јохан Кристијан Енгел (1801), словеначки филолог Јернеј Копитар (1819) и чешки историчар и филолог Павле Јосиф Шафарик (1826).[59] Усвајањем илирског имена хрватски препородитељи дали су велики допринос проширивању хрватског имена далеко изван кајкавског подручја, на којем су га до тада страни научници једино и проналазили.

У хрватским уџбеницима историје у којима је представљен XIX вијек посебно мјесто заузима учешће Хрвата у Револуцији 1848/1849. године. Потребица и Павличевић пишу да је ратом против Мађара поражена ”velikomađarska ideja i mačem raskinuta stoljetna državnopravna veza Hrvatskog Kraljevstva s Ugarskim Kraljevstvom. U novijoj povijesti hrvatskih banova Jelačić je bio prvi ban iza kojeg je nakon stoljeća stajao cijeli hrvatski narod od Drave do Boke Kotorske, i od ušća Save u Dunav do mora”.[60] Иначе, у уџбенику се стално истиче ”стољетни посебан државно-правни положај Хрватске” и помиње некаква ”хрватска држава”, коју је немогуће пронаћи ни у једном историјском атласу, осим уколико такав није штампан у Загребу. Истичу се и одлуке Хрватског сабора из 1861. ”koji je utemeljio novu hrvatsku državu, odredio njezinu samoupravu, granice, županijski sustav, školstvo i kulturne ustanove”.[61]

Приповиједање о Србима, онако како су га започели аутори хрватских уџбеника за шести разред основне школе и други разред гимназије, наставили су и аутори уџбеника за седми разред основне школе и трећи разред гимназије. Филип Потребица и Драгутин Павличевић кажу да је Србија тежила проширивању на ”nesrpske krajeve”, а да су Срби ”svoje osvajačke težnje izrazili u spisu Načertanije (Nacrt)” и да овај документ представља ”prvi cjeloviti program velikosrpske osvajačke politike koja je polazila od načela da svi Srbi moraju živjeti u jednoj državi”.[62] Нема хрватског уџбеника историје у којем се о Начертанију не пише на овакав начин. Међутим, оно што се занемарује јесте чињеница да је Начертаније створено ангажовањем британске и француске владе, као и пољске емиграције, због бојазни да би нова власт у Србији након 1839. могла напустити њихову политику окупљања Јужних Словена око Србије и потражити ослонац у Русији. Према томе, Начертаније није било само плод размишљања Илије Гарашанина о стварању српске државе у њеним етничким границама, са могућношћу да једног дана прерасте у југословенску државу, већ и резултат настојања влада двију западних сила да сузбију руски утицај у Србији и на Балкану. Негативан став о Начертанију као ”великосрпском пројекту” почео је да се шири нарочито након 1930. кад је њемачка ревизионистичка политика почела оптуживати Србију да је одговорна за избијање Првог свјетског рата.[63]

Србија је 1876. ”bila teško poražena”, а сви њени каснији успјеси постигнути су искључиво захваљујући Русији. Одлукама Берлинског конгреса 1878. одређене су границе на Балкану ”koje uglavnom i danas postoje”.[64]

Све што је Анте Старчевић написао о Србима учинио је то ”u obrani svoga nacionalnog dostojanstva i prava hrvatskog naroda na vlastito ime, teritorij, povijest i kulturu”, а основне карактеристике (”temeljne značajke”) један и по вијек дугог сукоба између Срба и Хрвата налазе се у чињеници да Срби стварају ”programe osvajanja”, а Хрвати само одговарају ”obranom svog narodnog bića”.[65] Срби у Хрватској ”provode antihrvatsku politiku, protive se ujedinjenju Hrvatske, surađuju s neprijateljima Hrvatske (Talijanima i Mađarima), potiču velikosrpske pretenzije na teritorije Bosne i Hercegovine i Hrvatske putem svog lista (”Srbobran” u Zagrebu i ”Srpski glas” u Zadru), potiču sukobe između Hrvata i Srba. Takav stav srpskih političara izaziva revolt Hrvata, u čemu se posebno ističu pravaši, i to dio oko J. Franka”.[66] Филип Потребица и Драгутин Павличевић са жаљењем констатују да је Хрватскосрпска коалиција била ”pogubna za kasniju povijest Hrvatske”, јер ју је довела у државу са осталим јужносло-венским народима ”u kojoj su hegemoniju i vlast uzeli Srbi. Srbi su gušili nacionalne osjećaje svih nesrpskih naroda, pa tako i Hrvata”.[67]

Док су Хрвати и муслимани очекивали долазак Франца Фердинанда на престо и преуређење Хабсбуршке Монархије, ”Srbi su uz pomoć Beograda radili na njegovom atentatu, ratu i osvajanju Bosne i Hercegovine silom”.[68] Ни Потребица и Павличевић нису могли прећутати српске побједе из 1914. године, али су додали да су Срби након Церске битке ”izvršili masakr hrvatskih vojnika i vojnika ostalih nacionalnosti austrougarske vojske. Prema nekim podacima, od 65 000 zarobljenih vojnika talijanskim je vlastima u Valoni izručeno samo oko 25 000. Ostali su ubijeni pri povlačenju 1915/1916. od Niša prema Valoni”.[69] О томе какав је био српски однос према заробљеницима свједочанство је оставио један амерички новинар, који је у Нишу примјетио да заробљени аустроугарски војници у униформама и без надзора шетају градом.[70] Међутим, аутори хрватских уџбеника настоје да покажу континуитет ”српских злочина” над Хрватима, почевши од XVI па до краја XX вијека, користивши се при том потпуно измишљеним подацима. У уџбенику нема ни ријечи о прогонима Срба у Аустроугарској, као ни о огромним људским и материјалним губицима које је током рата претрпила Србија.

Потребица и Павличевић истичу значај одлука Хрватског сабора 29. октобра 1918. који је ”na temelju hrvatskog državnog prava” прекинуо све односе са Аустријом и Угарском и прогласио Хрватску, Славонију и Далмацију ”neovisnom državom” која приступа у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. У тексту под насловом Srbija osvaja tuđe teritorije говори се, између осталог, и о томе како је српска војска пљачкала хрватске крајеве, а у тексту под насловом Država nacionalnog ugnjetavanja nesrpskih naroda истакнуто је да је југословенска држава за Хрвате била страна и да су у њој били ”pod stalnim terorom i raznoraznim progonima”.[71]

Посљедње, четврто издање овог уџбеника објављено је 1995. године, а након њега појавио се уџбеник који је написао Дамир Агичић.[72] Овај уџбеник био је у употреби до 2001/2002 (с тим да је 1998. промијењен издавач), а у односу на претходни он не доноси скоро ништа ново, јер причу коју су већ испричали Потребица и Павличевић понавља и Агичић. За њега је успјех то што је умјесто мађарског, службени језик у Хрватској био латински,[73] а Земун сматра најисточнијим хрватским градом.[74] Нешто више пажње Агичић је посветио Анти Старчевићу, јер се супростављао ”velikosrpskom ekspanzionizmu” па је због својих ”zasluga u hrvatskoj povijesti druge polovice XIX. stoljeća nazvan Otac domovine”.[75] Анте Старчевић (1823–1896) био је, у ствари, отац екстремног хрватског национализма, који је за Србе тврдио да су ”гнусна ропска створења” и ”накот зрео за сјекиру”.[76] Старчевић је био идеолог истребљења Срба и као такав био је узор хрватском фашистичком режиму (1941–1945). Хрватски историчар и политичар Фрањо Рачки (1828–1894) оцијенио је да је Старчевићева књига Slavoserbska pasmina за хрватску омладину била ”ново еванђеље”.[77] Ако је судити по општем расположењу у савременом хрватском друштву, које се готово свакодневно манифестује на различите начине, дјело и поуке Анте Старчевића за Хрвате имају трајну вриједност.

Године 2001. Дамир Агичић написао је нови уџбеник за седми разред основне школе, овог пута у коауторству са Сњежаном Корен и Магдаленом Најбар-Агичић.[78] У односу на онај који је урадио самостално, овај уџбеник је незнатно умјеренији, али није лишен старих стереотипа. У наставној јединици Srbija i Crna Gora u prvoj polovici XIX. stoljeća поновљени су већ изречени судови о Начертанију, а посвећена је пажња и апсолутистичкој владавини кнеза Милоша. Такође, дата је слика Београда из средине XIX вијека, уз коментар да је тада у граду било 14 џамија и само једна црква.[79] У овом уџбенику није истакнут Старчевићев негативан став према Србима, већ према Аустрији, уз навођење његовог говора који завршава ријечима ”Bog i Hrvati”.[80]

Ненаучно представљање хрватске прошлости, уз максимално проширивање граница хрватског етничког простора и стално истицање ”хрватског историјског и државног права”, основна је карактеристика и првог уџбеника за трећи разред гимназије у независној Хрватској.[81] Аутори овог уџбеника припадају истој историографској школи као и аутори већине претходних уџбеника, што је сасвим евидентно из његовог садржаја. Нетрпељивост према Србима и овдје је јасно изражена. Трпимир Мацан и Франко Мирошевић пишу да ни након ”stjecanja neovisnosti velikosrpski krugovi nisu mirovali. U domaćem a i u stranom tisku pothranjivali su posezanja za tuđim teritorijama. Duh Načertanija bio je stalno nazočan u intelektualnim i političkim krugovima. Opsjednuti tom idejom, neistinito i mitomanski glorificiraju svoju prošlost, posebno razdoblje Dušanova Carstva. Tumače da se ono prostiralo do Bosne i Hrvatske (Slavonije i Dalmacije), pa i Češke, iako se zna da granice Dušanova Carstva na zapadu nisu prelazile rijeku Drinu”.[82] Ипак, овај уџбеник доноси и једну новину. Наиме, док аутори свих осталих хрватских уџбеника који се баве овим периодом сматрају да Србија нема шта да тражи изван граница дефинисаних 1878, Мацан и Мирошевић не дијеле то мишљење. Они сматрају да Србија нема шта да тражи изван граница из 1833, па и српске ослободилачке ратове (1875–1878) сматрају освајачким. Они пишу да су већ послије тих ратова Срби почели ”progoniti Albance provodeći nad njima genocid. Pale im kuće ne bi li ih prisilili da napuste područje Srbije”.[83]

Трпимиру Мацану и Франку Мирошевићи придружио се 1998. и Анђелко Миjatović,[84] а посљедњи пут овај уџбеник објављен је 2001. што наводи на закључак да је још један уџбеник са изразито негативним ставом према Србима дуго био у хрватским школским клупама (1993/1994–2001/2002).

У освит новог вијека штампан је још један уџбеник за трећи разред гимназије,[85] који садржајно није толико милитантан као претходни уџбеници. Аутори овог уџбеника пишу да до 1991. бан Јелачић није сматран позитивном личношћу, а да је његова улога послије 1991. преувеличавана, па закључују да је он у ствари био одан војник који је извршавао царева наређења, како се то од њега и очекивало.[86]

Ипак, без обзира на одлазак Хрватске демократске заједнице са власти 2000. године, стиче се утисак да између уџбеника који су објављени током њене владавине и оних који су објављени након избора 2000, не постоји суштинска разлика. Исти стереотипи оптерећују скоро све ауторе хрватских уџбеника (уз један или два изузетка), мада су се неки од њих потрудили да их љепше ”упакују”. Било би интересантно проучити хрватске уџбенике настале након повратка Хрватске демократске заједнице на власт крајем 2003. године, а који, у институту у којем је извршено ово истраживање, још нису били доступни.

Иначе, већина аутора хрватских уџбеника историје у Хрвате убраја Руђера Бошковића, Јосифа Руњанина, Михајла Латаса, Петра Прерадовића, Светозара Боројевића и Николу Теслу. Ако изричито не кажу да су били Хрвати, онда се тражи неко неутрално рјешење, па је Латас рођен у ”pravoslavnoj krajiškoj obitelji”, а Тесла је ”naš zemljak”. Углавном избјегавају да помену српско име, што је сасвим у складу са схватањем да је Хрват свако ко је рођен на територији данашње Хрватске, небитно када.

Лажирањем историјских чињеница, као и нетрпељивошћу према Србима, оптерећени су и аутори уџбеника у којима је представљена историја након 1918. године. Свакодневни политички говор, неприличан академском свијету и неприкладан уџбеницима који би требало да имају образовно-васпитну сврху, овдје је још присутнији, а нека запажања неодољиво подсјећају на говор мржње који је био врло карактеристичан за хрватско друштво у вријеме кад су уџбеници настајали.

Аутор првог уџбеника историје за осми разред основне школе у независној Хрватској сматра да је 1. децембра 1918. године Хрватска ”izgubila svoju državnost koju je dotad imala tijekom više od tisuću godina”.[87] Какав ће бити положај Хрвата у новој држави најавило је крвопролиће у Загребу 5. децембра 1918. Прослава уједињења коју су организовали Срби, протекла је у ”vrijeđanju Hrvata i svega što je hrvatsko”, а кад су дошли Хрвати и почели клицати против монархије и краља, полиција је интервенисала и убила 15, а ранила 20 људи.[88]

Хрвати су након 1918. непрекидно били на удару ”velikosrpskog hegemonizma”, а томе се супростављао Стјепан Радић, који није био ”ni separatist, ni neprijatelj jugoslavenske države”. Ипак, он је убијен, а Пуниша Рачић изашао је након атентата из зграде кличући: ”Živela Velika Srbija!” Тај догађај показао је ”cijelom svijetu koliko je to društvo necivilizirano i moralno nezdrava sredina”.[89]

Стиче се утисак да Хрватима никада није било горе него у заједничкој држави са Србима, односно да их нико никада није тако брутално угњетавао као што су то чинили Срби након 1918. године. Иво Перић тврди да је било довољно да неко на јавном мјесту каже да је Хрват, па да због тога страда.[90] У наставној јединици Položaj Hrvatske u okovima centralizma i velikosrpskog hegemonizma Перић каже да су Срби ”od početka doživljavali zajedničku državu, stvorenu 1918, kao proširenu Srbiju (tj. uvećanu, veliku Srbiju), u kojoj su se osjećali i ponašali kao velikosrbi, potiskujući i tlačeći ostale narode”. Такође, наведено је да је Хрватска на различите начине била економски експлоатисана.[91]

Творац теорије о наводном економском искоришћавању Хрватске био је Рудолф Бићанић, чија је књига Ekonomska podloga hrvatskog pitanja (Zagreb, 1938) имала политичку позадину и у којој је изнесен читав низ произвољних и нетачних података. О каквом се ”искоришћавању” радило говори и податак да је од 1918. до 1938. готово двоструко више инвестирано у индустрију Хрватске (са Славонијом и Далмацијом), него у индустрију Србије. На мањкавости Бићанићеве књиге указали су српски економисти већ 1940. године.[92]

У наставној јединици Hrvatsko pitanje traži rješenje Иво Перић истиче да су Хрвати још од IX вијека имали своју државу, да су 1102. посебним уговором признали Арпадовцима ”pravo hrvatsko-ugarske krune”, а затим су и 1527. исто тако посебним уговором признали Хабсбурзима ”pravo nasljedstva hrvatsko-ugarske krune”, што је важило до октобра 1918. кад су одлуком Хрватског сабора прекинути ”svi dotadašnji državno-pravni odnošaji i s Austrijom i s Ugarskom”. Аутор још додаје да је формирањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба ”kojoj je Zagreb bio glavni grad, Hrvatska u sklopu te države (29. listopada do 30. studenog 1918) zadržala svoju autonomnost i s tom autonomnošću bitna obilježja svoje državnosti.” Све то нестало је доношењем Видовданског устава 1921. а тада ”Hrvatska je prvi put, nakon tisuću godina, izgubila i svoju državnost, čija se nit tako prekinula”. Хрвати се с тим нису могли помирити ”jer su izloženi velikosrpskom hegemonizmu, postali neravnopravni, potlačeni, poniženi”.[93] Иво Перић није једини писац хрватских уџбеника историје који је увјерен у истинитост мита о хрватској хиљадугодишњој државности, као што није једини који избјегава да употријеби упоредни метод при презентовању историје Срба и Хрвата, јер и он прећуткује да је и Србија 1918. изгубила своју државност, и то ону стварну, а не неку фиктивну.

У уџбенику се веома често помиње ”великосрпски хегемонизам”, што сасвим иде у прилог мишљењу да је овај стереотип постао веома захвалан предмет изучавања ”не само психологије политике, већ и социолингвистике”.[94] Аутори хрватских уџбеника би требало да знају да је пресудну улогу у ширењу мита о ”Великој Србији” имала аустроугарска дипломатија, која је дискредитовањем Србије настојала да спријечи стварање српске државе у етничким границама и да нађе оправдање за све мјере које је против Србије намјеравала предузети у будуће. Такође, значајну улогу у ширењу мита о ”Великој Србији” имала је и Римокатоличка црква која је своју агресивну политику према југоисточној Европи правдала објашњењем мисије у име европске цивилизације, тј. као брана продору ”бизанта”.[95]

Перић пише да је послије приступања Југославије Тројном пакту у земљи дошло до демонстрација и констатује да је југословенска војска у Априлском рату 1941. доживјела расуло.[96] Међутим, он не наводи да су демонстрације биле организоване готово искључиво у српским градовима, односно у градовима у којима је српско становништво било већинско.[97] Такође, избјегава да помене да је борбена спремност југословенске војске била знатно ослабљена управо дјеловањем хрватских старјешина и војника, који су изазивали побуне у војсци и стављали се на страну нападача, убијајући и заробљавајући при том српске старјешине и војнике.[98]

Независна држава била је жеља хрватског народа, а пошто су за ту жељу знали Нијемци и Италијани, они су Хрватима изашли у сусрет. У Независној Држави Хрватској усташе су ”provodili teror protiv Židova i Cigana, te protiv Srba, osobito zbog njihove ranije hegemonističke politike te pojave četnika i njihovih zločina u Hrvatskoj”.[99] Ово је једина реченица у хрватском уџбенику за осми разред основне школе чији је аутор Иво Перић у којој је поменуто страдање српског народа у НДХ. Дакле, усташки злочини били су само реакција на ”српску хегемонистичку политику” до 1941. односно реакција на појаву четника и њихове ”злочине”. Међутим, да је геноцид над Србима у НДХ почео прије појаве и партизана и четника, и да је био организован државни посао, видљиво је из читавог низа докумената који су настајали у раду државног руководства НДХ.[100] Иако је један од главних инспиратора и организатора геноцида над Србима била Римокатоличка црква на челу са загребачким надбискупом Алојзијем Степинцем,[101] Иво Перић стаје у његову одбрану навођењем одломка из једног Степинчевог писма које би требало да покаже да је он осуђивао ратне злочине. Међутим, из садржаја тог писма видљиво је да он не протестује због депортације Срба у логоре, већ због окрутног начина на који се то ради, па предлаже ”humaniji i obzirniji način”.[102]

У наставној јединици Otpori i borba antifašističke Hrvatske Перић пише о појави оружаних група на Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, уопште не улазећи у питање етничког састава тих одреда. У веома мало простора посвећеног Другом свјетском рату Срби су поменути свега на пар мјеста и то не као главни носиоци антифашистичке борбе, већ као непријатељи против којих су хрватски антифашисти ратовали, уз констатацију да је антифашистичка борба вођена ”pretežno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”.[103] С обзиром на то да је терор над Србима у НДХ једва поменут, не чуди што аутор овог уџбеника ни на једном мјесту не улази у питање броја убијених и прекрштених Срба у НДХ, као ни у питање броја Срба који су протјерани из фашистичке Хрватске. Међутим, под насловом Teror četnika na hrvatskim prostorima do kraja rata Перић пише да су Срби проводили ”strašne zločine genocida protiv Hrvata i Muslimana, želeći u nekim dijelovima Bosne i Hercegovine i Hrvatske stvoriti etnički čiste srpske krajeve. Planirali su potpuno uništenje hrvatskog i muslimanskog pučanstva i na ostalim prostorima, a prema ideolozima velikosrpstva. Cilj im je bio stvoriti Veliku Srbiju…” Перић закључује да оно што Срби тада нису успјели постићи, покушали су ”агресијом” на Републику Хрватску 1991. године.[104] Аутор додаје да је у Блајбургу и на ”крижном путу” убијено или умрло од 50.000 до 300.000 Хрвата.[105]

Уџбеник Иве Перића класичан је примјер замјењивања злочинаца и жртава. Колико његови ставови не одговарају историјској реалности видљиво је и из низа свједочанстава које су оставили хрватски савезници, међу којима су неки били згранути свирепошћу усташких злочинаца.[106] О размјеру геноцида свједочанство је оставио и Хитлеров специјални изасланик за Балкан Херман Нојбахер, који је у својим мемоарима записао да је у НДХ, према извјештајима који су дошли до њега, убијено око 750.000 Срба.[107]

Хрватска држава створена је на Трећем засједању ЗАВНОХ–а 1944. у Топуском, а потом је ушла у југословенску федерацију. Међутим, то није био истински федерализам јер је сва власт била у Београду, а у тој новој држави је ”prigušivano nacionalno očitovanje, naročito nesrpskih naroda”. Дакле, угњетавање Хрвата настављено је и у социјалистичкој Југославији а ”da bi se Hrvate što više sputalo i onemogućilo, s nepravom i tendenciozno im je nametnut teret krivnje za ustaške ratne zločine. Broj ustaških žrtava bio je toliko preuveličavan pa se činilo kao da je samo u Jasenovcu pobijeno više Srba nego što je bilo ljudskih žrtava tijekom rata na cijelom jugoslavenskom prostoru. Iako su Hrvati najmasovnije sudjelovali i u antifašističkoj oružanoj borbi (1941–1945), pa prema tome i u borbi protiv ustaša, preko te činjenice se namjerno prelazilo”.[108]

Незадовољство хрватског народа довело је 1971. до извјесних захтјева које је у почетку подржао и Тито, али је касније под притиском ”protuhrvatskih (hegemonističko-centralističkih i velikosrpskih) snaga” принудио хрватско руководство да поднесе оставку.[109]

Сви аутори уџбеника који се баве савременом историјом, без изузетка, главног и јединог кривца за изазивање Југословенске кризе и рата виде у ”великосрпској политици”. Иво Перић сматра да Србија није била задовољна укидањем аутономије Косова и Војводине, па је хтјела да ојача централизам и оствари своје ”хегемонистичке” циљеве. ”Svakome je postalo jasno da takva ekspanzionistička srbijanska politika ima za cilj: ili da cijela Jugoslavija bude proširena Srbija (pod jugoslavenskim imenom) ili da se stvori Velika Srbija”. Хрватски народ у југословенској држави био је ”stalno izložen velikosrpskim težnjama da ga rastoče i unište”.[110]

”U svom porobljivačkom ekspanzionizmu velikosrbi su se zanosili i suludom politikom genocida, tj. da u tim krajevima koje bi htjeli prisvojiti stvore čiste etničke prostore (a to je značilo da protjeraju ili pobiju Hrvate, Muslimane i ostale nesrpske narodne skupine s tih prostora, te da na njima ostave i nasele samo Srbe)”. Иво Перић закључује да су Срби учинили ”mnogo i premnogo zla u Hrvatskoj”, јер су ”nastojali ubiti što više ljudi i razoriti što više materijalnih dobara. Rušili su bacačima, topovima, bombama i raketama iz vojnih zrakoplova crkve, spomenike kulture, bolnice, škole, tvornice, stambene i upravne zgrade. Napadali su i kola prve zdravstvene pomoći, iako su ta kola redovito označena crvenim križom. Za te necivilizirane napadače nisu vrijedili nikakvi međunarodni zaštitni znakovi, ni bilo kakvi obziri. Klali su, strijeljali, vješali, masakrirali, pljačkali, palili, odvodili u brojne sabirne logore ne samo u Glini, Kninu i drugdje, već i na područje Srbije”.[111]

На 147. страници уџбеника приказана је фотографија Ханса Дитриха Геншера, уз коју пише: ”Veliki prijatelj samostalne i suverene hrvatske države”.

Битно је напоменути да је сваки уџбеник историје у Хрватској морао проћи одговарајућу процедуру у надлежном министарству, односно да је његову употребу одобравала хрватска влада. Уџбеник Иве Перића није у том погледу имао никаквих проблема и премда крајње милитантан и испуњен низом неистина и стереотипа, био је у употреби осам година (1992/1993–1999/2000). Године 1996. промијењена је издавачка кућа, а у односу на претходна издања (1992–1995) у новим издањима лекције о рату су допуњене. Тако је у посљедњем издању Перићевог уџбеника речено да су Хрвати намјеравали да мирним путем ставе под контролу ”окупирана подручја”, али да су Срби стално кршили примирја и договоре, па је Хрватска била приморана да поведе оружане акције. Приказана је фотографија дјечака без ноге, испод које пише: ”U napadima velikosrpskih agresora ubijena su ili ranjena mnoga djeca. Ovaj trogodišnji dječak iz Bihaća ostao je invalid nakon napada neprijatelja na njegov grad”. На крају уџбеника, под насловом Zemlja bogate budućnosti Иво Перић пише да Хрватска ”ima radne i sposobne ljude, čiju brojnost uvećavaju i hrvatski povratnici iz iseljeništva. Hrvatska je i vrlo lijepa zemlja. Njezine prirodne ljepote uvrštavaju je u najljepše zemlje svijeta. Na osnovi svega toga može se ustvrditi: da je Hrvatska zemlja bogate i sretne budućnosti”.[112]

У уџбенику нема ни помена о протјеривању преко 200.000 Срба из Републике Српске Крајине 1995. године, као ни о злочинима који су током рата почињени над њима.

Године 2000. у Хрватској су објављена три нова уџбеника историје за осми разред основне школе. Уџбеник чији је аутор Весна Ђурић веома је сличан Перићевом уџбенику. Ипак, за разлику од Иве Перића који уопште не помиње ко је организовао атентат на краља Александра 1934, Весна Ђурић пише да су то урадили усташе и ВМРО.[113] Она помиње Јасеновац и Стару Градишку гдје су страдали ”deseci i deseci tisuća ljudi”,[114] а на ”križnom putu” и у Блајбургу ”život je izgubilo nekoliko desetaka tisuća Hrvata”.[115] Као и Иво Перић, тако и Весна Ђурић усташке злочине над Србима у НДХ једва да помиње, прећуткује да су Срби били носиоци антифашистичке борбе и преувеличава страдање Хрвата. Какав став има према усташама и четницима можда најбоље илуструју текстови испод фотографија Анте Павелића и Драгољуба Михаиловића. Испод Павелићеве фотографије пише: ”Ante Pavelić (1889–1959), pravnik, vođa Hrvatske stranke prava i osnivač ustaškog pokreta”, а испод Михаиловићеве пише ”Draža Mihailović (1893–1946), četnički vojvoda, suradnik Nijemaca i Talijana. Pod njegovim zapovjedništvom učinjeni su brojni zločini nad civilnim stanovništvom. Uhićen je 1946. godine i kao ratni zločinac osuđen na smrtnu kaznu strijeljanjem”.[116]

Ништа ново није речено ни у уџбенику чији су аутори Маја Бркљачић, Тихомир Понош и Дарио Шпелић,[117] а стереотипа није лишен ни уџбеник који је написала Сњежана Корен.[118] Ипак, за разлику од аутора свих претходних уџбеника за осми разред основне школе, Сњежана Корен се усудила да напише да је усташки режим ”provodio i progone na nacionalnoj osnovi, koji su prvenstveno bili usmjereni protiv Srba”. Она каже да је било формирано неколико концентрационих логора ”u kojima je život izgubilo više desetaka tisuća ljudi raznih nacionalnosti (točan broj nije poznat), a najzloglasniji je bio onaj u Jasenovcu. U logorima su ljudi bili izloženi prisilnom radu, mučenjima i masovnim pogubljenjima. Većina hrvatskog naroda osuđivala je zločine nad svojim sugrađanima”.[119] Сњежана Корен пише да је партизанских одреда у почетку било више ”u krajevima sa srpskim stanovništvom, koje je stradalo od ustaških progona”.[120]

Ипак, и поред извјесног напретка ка објективном представљању прошлости, између Сњежане Корен и аутора осталих уџбеника за осми разред основне школе нема суштинске разлике. Иако није ни изблиза милитантна као аутори осталих уџбеника и она је оптерећена бројним стереотипима, што је видљиво и из наставних јединица које се баве посљедњом деценијом XX вијека. Политичку кризу у Југославији је ”prouzročila Srbija”, а убрзо се показало ”da je pravi cilj Miloševićeve politike zapravo osvajanje BiH. Od travnja 1992, srpske snage započele su još krvaviji rat u Bosni i Hercegovini, koji je ubrzo prerastao u tragičan međusobni sukob tri tamošnja naroda: Bošnjaka, Hrvata i Srba”.[121] Уџбеник Сњежане Корен објављен је више пута и у наредним годинама.

Све неистине које је изрекао у уџбенику за осми разред основне школе Иво Перић је поновио и у свом уџбенику за четврти разред гимназије, с тим да је његов говор мржње овдје још присутнији, односно прилагођенији узрасту завршног разреда гимназије. Он пише да је у Краљевини Југославији српска полиција Хрвате ”do besvijesti zlostavljala time što ih gazi, udara batinama, veže ih na stijenje, bode ih iglama i čavlima, kida im nokte, pali im svijeće pod golim tijelom, te ih muči glađu i žeđu”.[122] Такође, српски жандари тукли су и хрватску дјецу и пуцали на вјернике псујући им ”katoličkog Boga”.[123] Српска православна црква била је против конкордата јер је хтјела да Римокатоличка црква ”djeluje u otežanim, pravno nereguliranim uvjetima, kako bi i učinci njezina djelovanja bili manje djelotvorni. U protivljenju srpske pravoslavne crkve bila je i njezina želja da joj se ostavi što više prostora za prevođenje katolika na pravoslavlje, a osim toga i njezina mržnja prema katolicima”.[124]

Како би ”великосрби” имали изговор за ”агресију” приказали су у јануара 1991. филм Šta je istina o naoružavanju HDZ-a u Hrvatskoj који су припремили синеасти ЈНА ”služeći se pretežno falsifikatima”. Срби су у Борову Селу 1. и 2. маја 1991. хрватске полицајце ”zvjerski izmasakrirali: najprije su ih mučili, izboli im oči, a zatim zaklali. Ta zvjerstva srpskih terorista pokazala su njihovo krajnje neljudstvo i njihovu bezgraničnu patološku mržnju prema Hrvatima”.[125] У уџбенику је похваљена ”velika moralna i politička podrška” коју су према Хрватској исказали Хелмут Кол, Ханс Дитрих Геншер и папа Јован Павле II.[126] Перићев уџбеник за четврти разред гимназије био је у употреби шест година (1993/1994–1998/1999), с тим да је 1997. промијењен издавач. Као и у новим издањима уџбеника за осми разред основне школе, тако су и у поратним издањима уџбеника за четврти разред гимназије наставне јединице о рату (1991–1995) допуњене, између осталог и лицемјерном констатацијом да су Срби током хрватске офанзиве на Српску Крајину сами отишли са тог подручја ”iako im je od samog početka ‘Oluje’ više puta upućivana poruka Predsjednika Republike Hrvatske preko radija i televizije da ne napuštaju svoje domove, da im se jamče sva građanska i ljudska prava, te da će svi koji odlože oružje biti amnestirani osim onih koji su počinili ratne zločine”.[127]

Године 1999. објављен је уџбеник за четврти разред гимназије чији су аутори Сузана Лечек, Магдалена Најбар-Агичић, Дамир Агичић и Твртко Јаковина. У односу на претходне уџбенике који се баве савременом историјом, група аутора не доноси готово ништа ново. Злочине над Србима покушавају да оправдају тиме што су усташе ”na povijesno iskustvo nasilja velikosrpskog režima Kraljevine Jugoslavije, te četničkog otpora nakon osnivanja NDH, odgovarali jednakim sredstvima: terorom nad cijelim narodom”. Ово је први уџбеник у којем је наведен приближан број људи убијених у Јасеновцу – ”oko 50.000”.[128] Не треба посебно наглашавати да сви аутори хрватских уџбеника који се баве савременом историјом сматрају да значајан проценат убијених у Јасеновцу отпада на Хрвате.

Да писци хрватских уџбеника историје нису добро информисани не само кад је у питању прошлост, већ кад је у питању и садашњост, потврђују и аутори овог уџбеника запажањем да у Хрватској постоји незадовољство радом Хашког трибунала за ратне злочине због тога што су оптужени ”uglavnom Hrvati”.[129] Ипак, и овдје се намеће питање: да ли је заиста ријеч о необавјештености или о намјерном изношењу нетачних података?

Све лоше карактеристике претходно помињаних уџбеника подијелио је и уџбеник који су написали Хрвоје Матковић и Франко Мирошевић. Ни овдје нема нарочитих новости, осим што су отишли најдаље у процјени броја људи убијених у Јасеновцу – ”oko 80.000”.[130] Матковић и Мирошевић пишу да су партизанске јединице нарочито биле бројне у крајевима са српским становништвом, јер се значајан дио српског становништва није мирио ”s uspostavljanjem hrvatske države i nije ju prihvatio, bez obzira na ustaštvo”. Они сматрају да су усташки прогони само појачали српско непријатељство према НДХ ”što je ubrzalo okupljanje pobunjenika”.[131]

Битно је истаћи да су сви уџбеници историје који су послије 1991. објављени у Загребу били у употреби и у хрватским школама у Босни и Херцеговини до 2001. године, кад су у Мостару, по узору на загребачке, штампани домаћи уџбеници.[132] Осим мостарских повијесничара у писању ових уџбеника учествовали су и аутори уџбеника који су објављени у Загребу, а како то обично бива са херцеговачким Хрватима, мостарски уџбеници још су радикалнији од загребачких.

Ако бисмо на крају овог покушаја да се укаже на неистине, митове, стереотипе и предрасуде којима обилују хрватски уџбеници историје (уз један или два изузетка) у неколико реченица сумирали оно што су њихови аутори написали, онда би та прича изгледала овако: Хрвати су један од најстаријих европских народа, вјероватно иранског поријекла, који је у VII вијеку населио пространо подручје од Јадранског мора (са острвима) на југу до Драве и Дунава на сјеверу, и од словеначких покрајина на западу до Дрине и Дрима на истоку. На тој територији Хрвати су формирали неколико држава, да би се касније самостално развијале двије државе: Хрватска и Босна. Ова прва ступила је посебним уговором 1102. године у заједницу са Угарском, а континуитет њене државности није прекидан ни послије 1526. године. Хрвати припадају западноевропској римокатоличкој цивилизацији чија је граница ријека Дрина, с тим да је у Босни било и припадника дуалистичке јереси. На хрватском етничком простору није било припадника православне вјероисповијести све док заједно с Турцима нису дошли и Власи, потомци старобалканског становништва. Они су заједно с Турцима убијали, пљачкали и робили хрватски народ и уништавали тековине хрватске римокатоличке културе. Под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе Власи су у XIX вијеку претворени у Србе, имајући у Хрватској улогу пете колоне великосрпских интереса. Њиховој деструктивној политици супростављали су се хрватски праваши на челу с Антом Старчевићем. Осим од Влаха, Срби на територији западно од Дрине воде поријекло и од Хрвата који су током турске владавине прелазили на православље. Хиљадугодишњи континуитет хрватске државности прекинули су Срби 1918, чиме је почео најтежи период у историји хрватског народа. Великосрпска хегемонистичка политика угњетавала је Хрвате национално, политички, културно и економски, као нико раније. Проглашењем Независне Државе Хрватске 1941. испуњена је жеља хрватског народа, а појединачни прогони српског становништва у НДХ били су само реакција на дотадашњу великосрпску политику, као и на појаву побуњеника који се нису могли помирити с успостављањем хрватске државе. Хрвати су најмасовније учествовали у антифашистичкој борби, а били су изложени четничким злочинима и геноциду. Израбљивање Хрватске настављено је и у социјалистичкој Југославији, јер је сва власт и даље била у Београду, па је и ова држава као и монархија прије ње, била тамница хрватског народа. Све што Срби нису успјели постићи у дотадашњој историји покушали су агресијом на Републику Хрватску 1991. године. Њихов циљ и овај пут био је стварање Велике Србије, очишћене од Хрвата и других несрпских народа. Ипак, Хрвати су још једном побиједили, одупријевши се српској агресији и геноциду.

На основу свега изложеног намеће се закључак да правашке идеје из друге половине XIX вијека, које су биле једна од идеолошких основа за геноцид над Србима (1941–1945), и данас прожимају хрватско друштво у цјелини, па тиме и хрватску историографију. Аутори хрватских уџбеника историје (уз ријетке изузетке) представили су историју Хрвата на начин који ни издалека не одговара реалном историјском развоју. Осим што код нових генерација Хрвата формирају свијест о слави и величини хрватског народа и хрватске државе у прошлости, аутори хрватских уџбеника одгајају код њих и свијест о Србима као геноцидном народу и најгорим хрватским непријатељима. Таква индоктринација ствара општу нетрпељивост према Србима, која са више или мање интензитета непрекидно траје од 1991. године. Осим тога, сталним помињањем Боке Которске, Херцеговине, Босне и Срема као хрватских земаља, аутори хрватских уџбеника историје изражавају отворене претензије према територијама сусједних народа и држава. На тај начин ствара се свијест да евентуални сукоб око нпр. Срема или Босне, не би представљао чин агресије на нешто туђе, него легитимну борбу за ослобођење сопственог, чиме се нараштаји Хрвата смишљено припремају за будуће акције хрватске државе.

 

Од истог аутора: Фондови и збирке
Српске православне цркве у хрватским архивима и музејима

 

[1] ( Рад је написан након једномјесечног боравка у Институту за међународна истраживања уџбе-ника ”Георг Екерт” у њемачком граду Брауншвајгу (април 2006). Објављен је у Зборнику Матице српске за историју, св. 73, Нови Сад 2006, стр. 211–236.

[2] Ivo Makek, Povijest za šesti razred osnovne škole, Zagreb 1992.

[3] Isto, str. 11.

[4] Isto, str. 37–40.

[5] Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Бањалука–Београд 1999, (репринт издања из 1940), стр. 127.

[6] Ivo Makek, n. d, str. 46.

[7] Isto.

[8] Византиски извори за историју народа Југославије, књ. II (обрадио Божидар Ферјанчић), Београд 1959, стр. 33–35; Историјски атлас (гл. редактор Милош Благојевић), Београд 1997, стр. 35.

[9] Ivo Makek, n. d, str. 53–56.

[10] Nada Klaić, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1971, str. 31–33.

[11] Ivo Makek, n. d, str. 86.

[12] Isto, str. 146.

[13] Душанка Динић-Кнежевић, Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубров-ник током средњег века, Нови Сад 1995, стр. 254–258.

[14] Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, стр. 197.

[15] Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992, стр. 26. и 31.

[16] Ivo Makek, n. d, str. 93.

[17] Isto, str. 153–154.

[18] Борис Нилевић, Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријар-шије 1557. године, Сарајево 1990, стр. 144–171.

[19] Ivo Makek, n. d, str. 80, 152–153.

[20] Isto, str. 123.

[21] Радован Самарџић, Српски народ под турском влашћу, Историја српског народа, књ. III–1, Београд 1993, стр. 102.

[22] Benedikt Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530 (preveo Đorđe Pejanov-vić), Sarajevo 1950, str. 21.

[23] Радослав М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обе-лежја, Загреб 2002, (репринт издања из 1909), стр. 55.

[24] Радован Самарџић, н. д, стр. 100–101.

[25] Милан Васић, Власи у османском граничном подручју у Србији и Босни, Исламизација на Бал-канском полуострву – Изабрана дјела Милана Васића, књ. I (приредио Раде Михаљчић), Бањалука–Источно Сарајево 2005, стр. 189.

[26] Frane Sabalić, Povijest za VI. razred osnovne škole, Zagreb 1996.

[27] Isto, str. 7.

[28] Neven Budak i Vladimir Posavec, Rađanje suvremene Hrvatske i Europe – od seobe naroda do apsolutizma: udžbenik povijesti za 6. razred osnovne škole, Zagreb 1997.

[29] Isto, str. 27–28.

[30] Isto, str. 75.

[31] Isto, str. 136.

[32] Neven Budak u suradnji sa Marijom Mogorović Crljenko, Udžbenik povijesti za 6. razred osnovne škole, Zagreb 2001.

[33] Isto, str. 57.

[34] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, Hrvatska i svijet od V. do XVIII. stoljeća, Zagreb 1994.

[35] Isto, str. 22–23.

[36] Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега – историја једне злоупотребе: слово против ”но-воромантичара”, Београд 2003, 2005².

[37] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 87.

[38] Nada Klaić, n. d, str. 17–22.

[39] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 154.

[40] Isto, str. 165.

[41] Isto, str. 87.

[42] Isto, str. 124.

[43] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд–Бањалука 1999², стр. 353–354.

[44] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 184–185, 273.

[45] Isto, str. 266.

[46] Franko Mirošević, Franjo Šanjek i Anđelko Mijatović, Povijest za drugi razred gimnazije, Zagreb 1997.

[47] Vladimir Posavec i Tatjana Medić, Stvaranje europske civilizacije i kulture (V.–XVIII. st.): udžbe-nik–priručnik za II. razred gimnazije, Zagreb 1996.

[48] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, Povijest za sedmi razred osnovne škole, Zagreb 1992, str. 5.

[49] Isto, str. 41.

[50] Isto, str. 145–146.

[51] Isto, str. 130.

[52] Милорад Екмечић, Стварање Југославија 1790–1918, књ. II, Београд 1989, стр. 255. и 258.

[53] Исто, стр. 145.

[54] Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini 1882–1903, Banjaluka–Srpsko Sarajevo 2000², str. 85.

[55] Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950, стр. 688.

[56] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 52–54.

[57] Милорад Екмечић, н. д, књ. I, стр. 32.

[58] Исто, стр. 427.

[59] Исто, стр. 47–48, 423–425.

[60] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 64.

[61] Isto, str. 113.

[62] Isto, str. 78.

[63] Милорад Екмечић, н. д, књ. I, стр. 469–484.

[64] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 87–88.

[65] Isto, str. 104.

[66] Isto, str. 133–134.

[67] Isto, str. 144.

[68] Isto, str. 149.

[69] Isto, str. 167.

[70] Џон Рид, Рат у Србији 1915, Цетиње 1975, стр. 25.

[71] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 174–179.

[72] Damir Agičić, Povijest za VII. razred osnovne škole, Zagreb 1996.

[73] Isto, str. 28.

[74] Isto, str. 79.

[75] Isto, str. 65.

[76] Василије Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Нови Сад–Београд 1998, стр. 36.

[77] Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1918, Београд 1995, стр. 242.

[78] Damir Agičić, Snježana Koren i Magdalena Najbar-Agičić, Povijest za sedmi razred osnovne škole, Zagreb 2001.

[79] Isto, str. 76–79.

[80] Isto, str. 111.

[81] Trpimir Macan i Franko Mirošević, Hrvatska i svijet u XVIII. i XIX. stoljeću, Zagreb 1993.

[82] Isto, str. 153.

[83] Isto.

[84] Franko Mirošević, Anđelko Mijatović i Trpimir Macan, Povijest za III. razred gimnazije, Zagreb 1998.

[85] Magdalena Najbar-Agičić, Tvrtko Jakovina, Suzana Leček, Stjepan Matković i Damir Agičić, Udž-benik povijesti za treći razred gimnazije, Zagreb 2000.

[86] Isto, str. 168–169.

[87] Ivo Perić, Povijest za osmi razred osnovne škole, Zagreb 1992, str. 13.

[88] Isto, str. 20.

[89] Isto, str. 41–45.

[90] Isto, str. 66.

[91] Isto, str. 63–65.

[92] Коста Михаиловић, Економски аспекти ”великосрпске политике”, Велика Србија – истине, за-блуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 74–76.

[93] Ivo Perić, n. d, str. 66.

[94] Љубомир Тадић, ”Великосрпски хегемонизам” као стереотип на крају XX и почетку XXI века, Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 144.

[95] Славенко Терзић, Аустроугарски мит о ”Великој Србији” и његова модерна употреба, Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 315. и 319.

[96] Ivo Perić, n. d, str. 85.

[97] Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941: uzroci i posledice poraza, knj. I, Beograd–Tito-grad 1984², str. 442–443.

[98] Isto, knj. II, str. 506–512.

[99] Ivo Perić, n. d, str. 89.

[100] Nikola Živković i Petar Kačavenda, Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: izabrana dokumenta, Beo-grad 1998.

[101] Viktor Novak, Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948; Растислав В. Петровић, Геноцид с благословом Ватикана, Београд 1992; Гојо Ристе Дакина, Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској: буди католик или умри, Београд 1995; Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида, Никшић 1999; Вељко Ђурић Мишина, Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године, Ветерник 2002.

[102] Ivo Perić, n. d, str. 91.

[103] Isto, str. 98.

[104] Isto, str. 110.

[105] Isto, str. 112.

[106] Лазо М. Костић, Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама Павелићевих савезника, Београд 1990.

[107] Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Beograd 2005, str. 50.

[108] Ivo Perić, n. d, str. 129–130.

[109] Isto, str. 136.

[110] Isto, str. 140–142.

[111] Isto, str. 150–152.

[112] Ivo Perić, Povijest za VIII. razred osnovne škole, Zagreb 1999, str. 118–120.

[113] Vesna Đurić, Udžbenik povijesti za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000, str. 68.

[114] Isto, str. 92.

[115] Isto, str. 115–116.

[116] Isto, str. 47. i 113.

[117] Maja Brkljačić, Tihomir Ponoš i Dario Špelić, Povijest 8: udžbenik za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000.

[118] Snježana Koren, Udžbenik povijesti za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000.

[119] Isto, str. 91.

[120] Isto, str. 101.

[121] Isto, str. 159. i 165.

[122] Ivo Perić, Hrvatska i svijet u XX. stoljeću, Zagreb 1993, str. 95.

[123] Isto, str. 102.

[124] Isto, str. 105–106.

[125] Isto, str. 207–208.

[126] Isto, str. 213–215.

[127] Ivo Perić, Povijest za IV. razred gimnazije, Zagreb 1997, str. 251.

[128] Suzana Leček, Magdalena Najbar-Agičić, Damir Agičić i Tvrtko Jakovina, Povijest 4: udžbenik za četvrti razred (opće) gimnazije, Zagreb 1999, str. 167–168.

[129] Isto, str. 289.

[130] Hrvoje Matković i Franko Mirošević, Povijest 4: udžbenik za 4. razred gimnazije, Zagreb 2001, str. 159.

[131] Isto, str. 172.

[132] Ivo Makek i Andrija Nikić, Povijest 6, Mostar 2001; Ivan Dukić, Krešimir Erdelja, Andrija Nikić i Igor Stojaković, Povijest 7, Mostar 2001; Hrvoje Matković, Božo Goluža i Ivica Šarac, Povijest 8, Mostar 2001; Franko Mirošević, Franjo Šanjek, Anđelko Mijatović i Andrija Nikić, Povijest 2, Mostar 2001; Stipe Jurković, Anđelko Mijatović, Franko Mirošević i Trpimir Macan, Povijest 3, Mostar 2001; Hrvoje Matko-vić, Franko Mirošević, Božo Goluža i Ivica Šarac, Povijest 4, Mostar 2001.

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: