Nušić i Džej

To je delovalo neverovatno, tužno, zastrašujuće; svršeni srednjoškolac, student prve godine, čovek u zreloj dobi, devojka na pragu tridesetih… i tako njih dvadesetak ne znaju ko je Nušić.

To je delovalo neverovatno, tužno, zastrašujuće; svršeni srednjoškolac, student prve godine, čovek u zreloj dobi, devojka na pragu tridesetih… i tako njih dvadesetak ne znaju ko je Nušić. Anketa pred TV-kamerom sprovedena je na ulicama Smedereva ali ništa bolje, ubeđen sam, ne bi bilo u Kraljevu, Vršcu, Negotinu, Loznici, bogami i Beogradu.

U šta se pretvara srpsko društvo? Kakva nam je budućnost s ovakvim stepenom neobrazovanja kod mlade populacije? Kuda to vodi? Znaju li oni koji odlučuju i govore u ime Srba šta sve ne ulazi u srpske glave? Odbijam da prihvatim tezu kako svaka vlast sanja da ima glupo, neobrazovano glasačko telo. Država s takvim glasačima nema nikakvu šansu, taman da je vodi i sam Bizmark. Pamet, a ne sila, unapređuje i narod i državu. Drugog spasa nema.

A kako smo se našli u ovakvoj situaciji? Nije li odgovor i u činjenici da već godinama beležimo inflaciju vukovaca. Tu smo doterali do linije da diploma vukovca više nije predmet divljenja već sprdnje; postalo je normalno da većina dece do najviših ocena dolazi na sve druge načine osim sticanjem znanja.

Ili: otkud Srbiji, čija omladina ne zna ko je Nušić, toliko doktora nauka? U nekadašnjoj Jugoslaviji (dvadeset miliona stanovnika) bilo je, ako se ne varam, između dvesta i trista osoba s prefiksom DR. U današnjoj Srbiji s „proizvodne trake“ za godinu dana izađe ih nekoliko puta više. Kolika i kakva su njihova znanja i kome oni takvi uopšte trebaju.

Bezglavo bežeći od socijalizma, jurcajući u demokratiju čije pravo značenje nismo ni naslućivali, odbačeno je sve što je bilo vredno u obrazovnom sistemu nekadašnje države. Danas profesor u srednjoj školi mora da čeka dok učenik okonča razgovor mobilnim telefonom da bi nastavio proveru znanja a ukoliko smogne hrabrosti da mu kaže da nešto ne zna, rizikuje da dobije batine. Tu, na času, pred đacima, od kojih se nekoliko obavezno pridruži maltretiranju nastavnika. Ostatak tuču snima i već istoga dana kači na internet.

U kom to gradu Srbije postoji osnovna ili srednja škola čiji polaznici zbog neznanja drhte od straha pred mogućnošću da će ih nastavnik pitati za ocenu? Koliko imamo ponavljača u osnovnim i srednjim školama? Koji je ministar obrazovanja, od Slobe do današnjeg dana, pokušao tu nešto da promeni? Šta u tom smislu čini RTS, javni servis, državna televizija (ni sami ne znaju kako se zovu) koju plaćamo, između ostalog, i radi edukacije stanovništva.

Sećate li se, nije bilo davno, prof. Rajne Dragićević? O njenom govoru diplomcima pričalo se i pisalo sedam dana. I ništa. Baruština se ustalasala i smirila kao da ništa nije bilo. S lokvanjom na vrhu.

Zaista, treba li uopšte nama Nušić? Tu su Jeca, Seka, Veka, Gile, Đole… i naravno Džej.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Večernje Novosti