Ново српство се рађа

Лазо М. Костић:
Ћирилица jе символ српства. Она jе његов саставни део. Српство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима коjи не престаjу. Знаjу то наши неприjатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоциjе, због лењости, због недовољне будности. Неприjатељи су то искористили и користе jош данас.
Канадски Србобран 17. март 1955. године

Ново српство се рађа

Имам 28 година, црну косу и очи, висок сам 175 центиметара, волим класичну музику, рођен сам у Љубљани и – Србин сам. Признаjем, на почетку нисам имао свиjест о томе тко сам и шта сам. Доживљавао сам себе као jединствено биће у коjем су на сасвим посебан и непоновљив начин смиjешане све моjе различите карактеристике. Нисам лучио битно од небитног. Сви ти саставни елементи онога шта сам, не без поноса, доживљавао сам као своjе ЈА, били су ми jеднако значаjни. Некакво тражење „заjедничког називника“ између себе и околине ниjе ми падало на памет. Био ми jе много ближи неки Загорац коjи воли Умберта Ека него моj мусави рођак-тракториста на Баниjи.

Онда jе дошла 1990. година. Од свих моjих карактеристика моjа jе околина извукла jедну jедину – то шта сам Србин, истурила jе на мене као етикету проклетства и узела jе као разлог своjе мржње. Патолошке мржње, сотонске, глупе. Зашто баш ту, како сам тада доживљавао – релативно небитну компоненту мене? Зашто не неку другу? Боjу очиjу, косе… или љубав према погрешноj врсти музике. Са стидом признаjем: хтио сам се на почетку „правити Хрватом“ да бих од себе некако одлиjепио ону силну мржњу и нетрпељивост што jу jе моjа наjближа околина набацивала на мене, на моjе наjближе. Али како? Каjкао сам ко блесав, али – био сам и даље само Србин коjи ето jош говори и загребачким сленгом тj. опасниjа врста „четника“. Да сам као и неки моjи сународњаци замиjенио православље за коњуктурниjу вjерску припадност, знао сам – остао бих само „онаj Трофазни што jе прешао на католичанство“.

Испрва аморфна мржња почела jе врло брзо попримати сасвим реалне облике: отац jе остао без посла, маjка jе отишла „на чекање“. Брат се jедног дана вратио кући сав крвав – истукли су га у школи jер jе признао да навиjа за Црвену Звезду. Ноћу су нас називали, приjетили, псовали нам маjку четничку, нациjу, вjеру. Нетко нам се усрао пред вратима стана. Након првих батина пред факсом боjао сам се ићи на предавања. Па онда они посjети сународњака, разговори шаптом о томе шта jе тко начуо да нам спремаjу. Приче о обиљежавању улазних врата станара-Срба. Па разбиjено вjетробранско стакло на татином ауту. Позивања на информативне разговоре у полициjу. Претреси „због оружjа“. Мамино панично „Боже, поновно ће нас све поклати као у Глинскоj цркви“. Опсадна стања ноћу. Полусан и ишчекивања хоће ли нас покупити. Тату смо као наjугрожениjег послали у Њемачку, брата тетки у Нови Сад. Мама и jа остали смо „чувати стан“. Да ниjе те 1990. године било ове отрежњаваjуће мржње вjероjатно бих и jа постао кентаурски мелез, Хрбин (као – желиш се представити као Хрват, ал’ се на вриjеме загрцнеш). Та њихова мржња љуштила jе са мене слоj по слоj „братства и jединства“, идеjа о троименом народу, илиризма, Штросмаjера, и довела до jезгре онога шта сам одувиjек био. Почео сам тражити одговоре из оних неколико књига коjе сам имао код куће. Потонуо сам у националну историjу, тражио по националноj књижевности. Од комшиjе сам позаjмио jош. Открио сам и владику Велимировића, прочитао „Нож“, по први пута одслушао пажљиво мамине баниjске приче из II свjетског рата о клањима и бjежањима коjе су ми раниjе биле силно досадне. Танка црвена нит коjа jе све то повезивала у конзистентну цjелину пружила ми jе по први пута jасно разумиjевање живота у коjи сам био уроњен. Свеопшта мржња у коjоj смо се давили, а мрзили су нас дословно сви (тзв. „нормалне Хрвате“ уопште нисам сретао, чуо, видио) почела jе добивати своj реални смисао. Зар ниjе сасвим нормално што нас мрзе? Зар ниjе исто тако нормално да jеднако патолошки, мада малчице пригушено (ваљда због свjетске jавности) мрзе и Јевреjе? Ниjе ли то универзална прича о мржњи неталентираног Салиjериjа према супериорном гениjу Моцарту коjег jе додирнуо прст Божjи, у Формановом „Амадеусу“? О зависти Сотоне према Божиjоj дjеци. О мржњи неслободнога средњовjековног кмета према слободном вагабунду-трубадуру. Мржња Хрвата према нама ниjе се дакле могла подвести под оно што jе Фроjд прозвао „нарцизмом малих разлика“ – понашање коjе се мало разликуjе од нашега доживљавамо као критику наше властитости. Јер ниjе риjеч о малим већ о огромним разликама. У Хрватима, тоj давно увенулоj гранчици на српском стаблу, остао jе утиснут подсвиjесни енграм, матрица сиjећања из коjе црпе своj кардинални осjећаj инфериорности у односу на нас. Митолошко исходиште свих робовских легенди сеже увиjек до тачке у коjоj се сjечаjу „златног доба“, времена у коjем су и они били слободни.

Док су њихове помамљене хорде jуриле градом тражећи „снаjперисте“, док су нас претресали, хапсили, пљачкали, силовали, одводили на разно-разне Пакрачке пољане, убиjали на кућноме прагу, чекао сам да дођу и по нас (знате већ ону архетипску српску реченицу из Јасеновца: Ради ти диjете своj пос’о!). Тражио сам одговоре. Знати, па макар ми то било и посљедње. Углавном, више их се нисам плашио. Напросто, чекао сам их. Да дођу или не дођу. Да одраде или не одраде своj пос’о. Зашто бих jа у међувремену живио као кокош? Жели ли ми ова власт Планете маjмуна одузети живот – ево им га! Како хришћанин, жалио сам то убого инфериорно племе што jе као своjе поглавице истурило некакове Вукоjевиће, Цањуге, Баковиће… jер бољих доиста никада нису ни имали. Дао Бог да им такови владали наредних хиљаду година!

Прошао jе рат. Гледам оно шта jе остало од мог опљачканог, растjераног и полумртвог народа овдjе у Загребу. Како уплашени шетаjу гетом, како шапућу сто пута прежвакане фразе, како дишу са пола плућнога крила, миjењаjу вjеру, како криjући гледаjу ТВ Бања Луку, траже хрватске претке да би се оправдали пред комшиjама. Како да гледам то, а да се не присjетим НДХ-шког програма о три диjела српског националног корпуса: трећину побити, трећину раселити, трећину покрстити. Проживљене трауме овог jадног остатка испреплићу се лажним сиjећањима до димензиjа неког будућег мита. Слободу коjу су као од Бога изабрани народ баштинили, потиснули су, миjењаjући таj Божjи дар за уплашену егзистенциjу вjечно лоjалних кметова: бити као Хрвати. Национални им jе понос сведен на пиjано баљезгање у Просвjети након 7 боце пиве. Родитељи што дjецу даjу на католички вjеронаук да се „боље уклопе у средину“. Срби коjи не знаjу ћирилицу, коjима Видовдански мистериj не говори ништа, коjи су пљунули и на православље и на традициjу и на слободарство. Своj крст часни и слободу златну трампили су за шаку куна, за обећање да их неће дирати пољубе ли jедном дневно султану папучу.

Одем повремено на „хаџилук“ у Београд. Они тамо забуљени у своjе поjединачне судбине, у неке сасвим небитне ствари, у своjе приватне мракове, ништа не разумиjу. Као да причам са Марсиjанцима. Осjећам како су им погрешни људи у погрешно вриjеме говорили погрешне ствари, како су им (да ли случаjно?) огадили нашу националну идеjу, трошећи и бацаjући кроз прозор хиљадугодишњу интелектуалну уштеђевину, колективно памћење, слободарство темељено на Традициjи, моћ колективних архетипова. Само Бог зна зашто, али слободни трубадури почели су да сањаjу своj сан о кметству, о сигурности и поузданоj извjесности неслободе. Зато су се ствари почеле овдjе помjерати са мртве тачке. Ваљда по оноj логици – када jе мрак наjцрњи jутро jе наjближе. Усред свеопштега хрватскога мрака рађа се jедно сасвим ново, другачиjе Српство. Не само Српство Милоша Кобилића, Хаjдука Вељка, Црног Ђорђа, Аписа, не само Српство Светога Саве, Мокрањца, Диса, Андрића… већ и Српство постмодерне и Интернета да ишчекивано настави мисиjу коjу jе своме изабраном народу дао Господин Бог. У име тога новога Српства ово пишем, у име тога спреман сам сићи и у пакао, подниjети било шта, дубоко свjестан чињенице да испуњавам тиме само диjелић Божjега наума са моjим напаћеним народом.

С.Н.Р.