NIN: Bez imena i spomen-obeležja

Iako je kompleks logora Jadovno-Gospić-Pag bio uvod za Jasenovac, jer je tamo ubijeno više od 40.000 ljudi, u udžbenicima istorije on ne postoji. Ni u hrvatskim, ni u drugim udžbenicima, gde bi se očekivalo da bude

Dva puta ljubazna hrvatska graničarka pita kuda idete, i dva puta ljubazni srpski vozač kombija odgovara – u Jadovno. Kada i treći put uniformisana plavuša stavlja do znanja da ne zna gde je to, on odgovara – idemo na Velebit.

Osećam da joj dugujem, ne samo njoj, naravno, odgovor na pitanje – Gde je Jadovno? Šta je Jadovno?

Zaseok Jadovno nalazi se u ataru sela Trnovac, u okolini Gospića, podno planine Velebit, u jugozapadnom delu Like, u Hrvatskoj. Godine 1941. nakon što je 10. aprila stvorena Nezavisna Država Hrvatska, tokom 134 dana, u kompleksu logora Jadovno-Gospić-Pag, ubijeno je ne manje od 42.123 ljudi. Srba je stradalo 38.010, Jevreja 1.988… svedoči za NIN doktor istorijskih nauka Đuro Zatezalo, osnivač Istorijskog arhiva u Karlovcu, čiji je direktor bio punih 30 godina. Više od 20 godina on je sakupljao građu o kompleksu logora Jadovno, što je rezultiralo dvotomnom knjigom Jadovno – kompleks ustaških logora 1941. Zatezalo je koristio italijanske, nemačke, ustaške, austrijske i brojne druge dokumente, ispovesti živih svedoka, a fizički je istražio i registrovao 32 jame na području Jadovna.

Parastos kod Šaranove jame

Jadovno je, lako je zaključiti, uvod u Jasenovac, ali u hrvatskim udžbenicima istorije ono ne postoji. Nema ga ni u drugim udžbenicima, gde bi se očekivalo da bude.

Ovog 20. juna, ponovo su se na mestu zločina okupili potomci i poštovaoci žrtava logora smrti NDH – Gospić-Jadovno-Pag 1941. Njihovo udruženje jednostavnog naziva „Jadovno 1941″ predvodi stomatolog Dušan Bastašić, kome su ubijeni deda po ocu i po majci, i stric. Dan sećanja na Jadovno okupio je stotinak ljudi iz Hrvatske, Srbije i Republike Srpske. Parastos jadovničkim žrtvama služili su sveštenici Eparhije gornjokarlovačke i drugih eparhija Srpske pravoslavne crkve, pokraj Šaranove jame, u kojoj je, prema istraživanju Zatezala, ubijeno između 9.000 i 11.000 nevinih srpskih žrtava.

„Nažalost, ni 74 godine nakon zločina još nisu ekshumirani i na dostojanstven način sahranjeni posmrtni ostaci jadovničkih žrtava. Još nema imena na spomen-obeležju koje je nedavno podignuto na platou ispred Šaranove jame na Velebitu, jer to ne dozvoljavaju hrvatske vlasti“, kaže Bastašić.

Đuro Zatezalo svedoči za NIN da je u ovaj podzemni grad kosturova sišao 20. aprila 1990. sa beogradskom ekipom speleologa: „Šaranova jama je duboka 54 metra i speleolozi su premerili površinu pod kostima. Kada se izračuna, a to su radili stručnjaci Hrvati, dolazi se do podatka da se na jednom kubnom metru nalaze 33 kostura. Ukupna površina pod kosturima pruža dokaz da je tu ubijeno najmanje 9.000 ljudi.“

Parastosu je prisustvovao i predsednik Srpskog demokratskog foruma u Hrvatskoj Veljko Džakula. „Hrvatske vlasti nisu spremne da se suoče sa ovim zločinom, pravdajući se da ne mogu to da učine zbog svojih građana, za koje tvrde da nisu spremni i ne žele to da prihvate. To je veliki promašaj, jer ni ova vlast ni današnji građani Hrvatske sa tim zločinom nemaju ništa. Oni bi trebalo da prekinu sa tradicijom negiranja ustaških zločina nad Srbima i obeležavanja ustaških stratišta. Mi im želimo pomoći da naprave taj iskorak. Nemoguće je tolike decenije žmuriti pred činjenicom da su u NDH postojali logori Jadovno, Jastrebarsko i Jasenovac. Nijedna nacija na svetu nije imala ono što je bilo u Hrvatskoj – Jastrebarsko je 1942. bio logor za srpsku decu starosti od jednog meseca do četrnaest godina! Pobijeno ih je 2.200. Niko ne može da krivi mlade Hrvate jer oni i ne znaju šta se tada dogodilo. Ali ta se istorijska činjenica ne može sakriti, niti bilo koja vlast može biti ravnodušna pred tim“, kaže Džakula za NIN.

Polaganje vijenca u plavu grobnicu Paških vrata

Završen je parastos, kolona od desetak automobila, autobusa, kombija, kreće prema Karlobagu. Kroz šumu od bukve i graba, polako se spuštamo uz obaveznu policijsku pratnju. Pred jednom kućom pored puta, razgaćeni domaćin gleda u vozila i ljutito dobacuje, dovoljno glasno da ga čujemo.

A mi baš idemo da se poklonimo senima sledećih pobijenih Srba i Jevreja na platou iznad uvale Slana na ostrvu Pag. Nije bilo lako naći lokalnog prevoznika koji će vas odvesti do tamo, sačekati, voziti do Metajne i vratiti u Karlobag. Dok se nas pedesetak pentra do mesta gde je bio logor i gde će se postaviti krst, ocu i sinu na brodiću pravi društvo policijski gliser. Na mestu gde se zaustavljamo nema nikakvih tragova, osim što možete lako naći deo žičane ograde, koji svedoči da je na tom kamenjaru bio ograđen logor u kome je ostavilo živote najmanje 8.020 žrtava, većinom Srba. Članovi Udruženja Jadovno 1941. postavljaju krst koji je dan ranije osveštan u hramu Vavedenja Presvete Bogorodice u Plaškom.

Predsednik Skupštine beogradske podružnice ovog udruženja, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Boris Begović ne nalazi reči kojima bi opisao suštinu mesta na kome se nalazio sa pedesetak ljudi. I zato se okrenuo činjenicama: „Ovde je pobijeno ne manje od 8.020 Srba i Jevreja. Nešto više od 7.000 Srba. Ovde nema grobova, grobnica je plava, nema ni spomen-ploče na ulazu u uvalu, razbijana je tri puta. Ali, od danas je ovde ovaj krst.“

Stric Borisov, Slobodan Begović, jedan je od onih koji su okončali svoje živote na ovom užasnom kamenjaru gde ne raste ni jedna jedina travka, gde nema traga bilo kakvom životu. Uhapšen 26. jula u Sarajevu, ubijen je u logoru Slana na Pagu 14. avgusta. Poslednji ga je video živog Emerik Blum, njegov Sarajlija, koji je preživeo u susednom logoru za Jevreje. Niko od Srba nije preživeo. Sa Paga, Emerik Blum je interniran u logor Jasenovac, gde je ostao živ, jer je kao inženjer elektrotehnike održavao električnu centralu. U godinama posle rata, ovaj nesvakidašnji socijalistički lider u ekonomiji, biće osnivač i veoma uspešan direktor tada jugoslovenskog giganta, sarajevskog Energoinvesta.

Ponovo smo na brodiću Robinzon, krećemo na drugi kraj ostrva prema naselju Metajna. Tu je 1941. bio formiran prvi logor za žene i decu u Drugom svetskom ratu. U te svrhe poslužila je osnovna škola. I danas je ona u istoj zgradi, ovog puta pod nazivom OŠ „A. G. Matoš“. Još jedno opelo ispred škole, slika za uspomenu, i brzim korakom nazad na brodicu. Srećom, nema turista, jako sunce je starce uteralo u kuću, jedva koji prolaznik na rivi. Prolazimo bez ikakvog incidenta. U plaćeni aranžman, uz vožnju od luke u Karlobagu, preko uvale Slana, do Metajne, i povratak u Karlobag, spada i marenda, koju serviraju otac i sin Rumora. Domaća riblja pašteta, inćuni, sir koji nije paški, domaća rakija i domaće vino. I neskrivena želja autora ovog teksta da što pre napusti ovaj otok paklene istorije, i more koje ne miriše na more. A za uspomenu nosim – komad logorske žice.

Piše: Radmila Stanković

Foto: Aleksa Stojković

Izvor: NIN

Vezane vijesti:

Feljton Politika: Put dug dva dana ćutanja (1)

Feljton Politika: Zaboravljena uvala užasa (2)

Mi vas nismo zaboravili!

Čičak: U Jadovnu nema skeleta Srba!?

Škola na rubu dviju pustinja, morske i kamene

VIDEO: Jadovno, putevima ubijenih predaka

KOMPLEKS JADOVNO – JADOVNO 1941.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 29. septembra 2015. godine.